Политика, 29.1. 2022, Питомце на крвавом путу докусурила морска болест

Укрцавање у Валони Фото: Политика, Ристо Шуковић/Дигитална библиотека Матице српске

ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

„И тако ми питомци 26. класе скопске Пешадијске подофицирске школе (доцније зване бизертске) од Скопља до Валоне на Јадранској обали, на тако дугом и крвавом путу од скоро три месеца, умирали смо од глади, зиме, умора, разних болештина, давили се по арбанашким баруштинама, речицама и рекама, убијани као змије од бездушних звери Арнаута, Бугара и свих непријатеља српског народа. Тако и на тај начин обележисмо тај крвави пут и костима пет стотина питомаца, младих синова Краљевине Србије. Нико их опојао није, нико их сахранио није…”

Овим речима албанску голготу описује у својим поратним сећањима Пожежанин Манојло Кораћ (1897–1976), и сам питомац „бизертске класе”. На та Кораћева ратна путешествија и записе (које је он сачинио седамдесетих година прошлог века) подсећа управо објављен број „Историјске баштине” у тексту Јасминке Лаловић Ђурић и др Александра В. Савића „Трновитим путем до официра”. На основу рукописа који се чува у пожешкој библиотеци.

„У Фијери задржасмо се недељак дана, све до Божића. Командир нам саопшти да ћемо ујутру на Божић кренути даље за Валону. Само да се извучемо из проклете Албаније, а још проклетијих зверова Арнаута… Од Фијере пут је био толико блатњав да смо се једва кретали. Остали смо били без обуће. Многи су ноге увили разним крпетинама, тек толико да нису голе. Видео сам поред пута бројне младе људе, живе костуре, ваљда су то били регрути који су се заглавили и са отказаном снагом сели у блато и чекали да ту издахну. Гледају нас тужним погледом, без иједне речи да нам ма шта кажу, јер им је и говор отказао. Жалост преголема, али смо и ми који пролазимо немоћни да им ма какву помоћ укажемо…”

„Стигосмо на десну обалу реке Војуше, до скеле. Ту је италијанска стража која чува скелу и прелаз.

’Сербо, стој! Нема прелаза док се не преда оружје и муниција. Па и онда нема прелаза, јер носите заразну болест пегави тифус.’

Онако изнурени попадасмо по песку поред пута. Мој командир капетан Крста говори француски, у име команданта са италијанским старешинама преговара. Није било другог излаза него да се приме италијански захтеви у погледу предаје оружја и муниције, а да преко наше болести пређу и превезу нас на леву обалу. Оружје и оно мало преостале муниције сложисмо на гомиле. Ето, ’пријатељи Италијани’ нас разоружаше! На овој страни реке једна мања просторија ограђена бодљикавом жицом и ту нас затворише, ту смо остали неколико дана. Дрва нема да се ватре ложе, поред реке брише ледени ветар. Трпи Сербо и умри, то ти је, друге нема!

Дођосмо у Валону и на пристаниште. Француски брод чекао је мало даље од обале, док се обаве формалности око нашег укрцавања. Сербо има на песку да седи и чека. Гледајући у морску галију која ће га спасти проклете Албаније. Улазимо у лађу, молитва Светом Николи да нас чува на мору… И песма ’Лађа се креће француска са пристаништа валонска’.

Примисмо храну, вечерасмо, ноћ је пала. Брод крену. Није дуго прошло, кад код нас наста лом! Све, ионако мртваце, захвати морска болест. Наста повраћање, превртање, кукање, претурање један преко другог. Бесне узбуркани таласи, играју се бродом као ораховом љуском. Ова ноћ нам је била тежа и гора од оних у леду на Плаки планини или оних на обали Војуше.”

Некако су ипак допловили до Бизерте, преко мора. Дочекао их је лично француски адмирал Гепрат.

„Бројна наређења падоше, а ми мртваци. Изиђосмо из брода. Изгледали смо овако: шајкача местимично прогорела, шињел такође прогорео, без дугмади и поцепан, чакшире изгореле и поцепане, а о обући и да се не говори. Три месеца нисмо се шишали и изгледали смо као права чудовишта. Истина, браде и бркова нисмо имали, јер за то нисмо стасали. Живи костури са тежином 25-30 килограма који се, ето, крећемо као авети”, писао је Кораћ, додајући да овим записом пали тужну воштаницу класним друговима који за српство својом крвљу и костима обележише овај пут.

А име Манојла Кораћа помињано је у Другом светском рату где се као потпуковник укључио у покрет Драже Михаиловића и био командант Златиборског четничког одреда. Допао је немачког заробљеништва 1942, а после капитулације Немачке није хтео да се врати у Југославију и потом се настанио у Великој Британији. Тамо је био активан у раду емиграције против Титове власти у Југославији, објављивао је чланке у емигрантској штампи. Кораћ је преминуо априла 1976. у Хадерсфилду, где је и сахрањен.

Бранко Пејовић