Правда, илустрација Фото: Депозит фотос
У Уговору о ЕУ нити у Уговору о функционисању ЕУ нема одредбе која би прописивала право Европског парламента, Европског савјета, Савјета ЕУ или Комисије ЕУ да може донијети акт о санкционисању, тачније речено кажњавању Милорада Додика или било којег другог човјека. Усљед тога је, између осталог, тачка 119. Резолуције Европског парламента од 18. јануара 2023. године акт супротан праву, истакао је у колумни професор уставног права Милан Благојевић.
Колумну преносимо у цијелости:
Током основног студија студенти се, како на социолошком и политиколошком тако и на правном студијском програму, уче једној спознаји од кардиналне важности за цјелокупно њихово касније бављење оним за шта су се школовали. То је спознаја о појмовима власти, моћи и силе. За моћ се каже да је то способност одређеног субјекта (појединца, групе лица, државе или других организација) да наведе другог субјекта да се понаша на начин на који се он по сопственој вољи иначе не би понашао. Једно од средстава те моћи је сила, која, у свом најсировијем облику, постоји када се употребљава гола физичка снага према некоме да би се принудио на одређено понашање.
Предметна Резолуција Европског парламента не само што нема легитимет (у смислу да је вриједносно исправна) него је и у формално-правном погледу правно неоснована, штавише она је супротна међународном праву
А за власт се, нарочиту ону државну, учи да у себи обухвата и моћ и силу, с тим што их у том случају субјект према којем државна власт примјењује своју моћ и силу прихвата зато што их сматра легитимним, тј. оправданим, или зато што се формално заснивају на правним нормама.
Међутим, формално заснивање на правним нормама као основу прихватања државне власти појмљене у смислу јединства моћи и силе често нас, нарочито правнике догматичаре, онемогућава да увидимо како и моћ и сила државе (или неке организације држава), једном ријечју јавна власт, не морају увијек имати правно ваљано упориште нити иза њих увијек стоји морална вриједност. Умјесто тога они, нажалост, знају бити само гола самовоља, о чему говори и примјер којем је посвећен овај текст. Ради се о Резолуцији Европског парламента усвојеној 18. јануара 2023. године под називом Резолуција о примјени заједничке спољне и безбједносне политике – European Parliament resolution of 18 January 2023 on the implementation of the common foreign and security policy – annual report 2022 (2022/2048(INI)).
У питању је веома обиман документ, који садржи 177 тачака о разним спољнополитичким и безбједносним питањима ЕУ. Међу њима је и тачка 119. у којој Европски парламент, у службеној верзији на енглеском језику, каже да: „reiterates its call for the adoption of targeted sanctions against destabilising actors in Bosnia and Herzegovina, …..notably Milorad Dodik, ….calls on all Member States to ensure that such sanctions can be adopted by the Council“. Казано српским језиком, Европски парламент овом тачком Резолуције „….понавља свој позив за усвајање циљаних санкција против дестабилизујућих актера у БиХ,…. нарочито Милорада Додика, ….позивајући све државе чланице ЕУ да осигурају да те санкције могу бити усвојене од стране Савјета ЕУ“.
На цитирани начин Европски парламент у ствари пледира за тим да Резолуција буде правна подлога Савјету ЕУ за доношење одлуке којом би био санкционисан један човјек. Али, Резолуција је и прави школски и уџбенички примјер идеолошког настојања Европског парламента (оних његових чланова који су гласали за Резолуцију) да овај свој став претвори у (квази)објашњење и да убиједи све друге у наводну исправност својих погледа о једном важном питању које се не тиче њих, е да би ЕУ позивањем и на ту Резолуцију у ствари управљала понашањем људи изван ЕУ у правцу који је пожељан за њу и само за њу.
Међутим, предметна Резолуција Европског парламента не само што нема легитимет (у смислу да је вриједносно исправна) него је и у формално-правном погледу правно неоснована, штавише она је супротна међународном праву.
За разумијевање те супротности неопходно је подсјетити да у ЕУ постоје два општа правна акта која су за ЕУ исто што је устав за државу. Та два уставноправна акта ЕУ су Уговор о Европској унији и Уговор о функционисању Европске уније. Данашња ЕУ је заснована на ова два уговора. Они се колоквијално називају Лисабонским уговором, који је ступио на снагу 1. децембра 2009. године, а њиме су измијењени дотадашњи Уговор о Европској унији и Уговор о оснивању Европске заједнице.
Ни у Уговору о Европској унији нити у Уговору о функционисању Европске уније нема одредбе која би прописивала право Европског парламента, Европског савјета, Савјета ЕУ или Комисије ЕУ да може донијети акт о санкционисању, тачније речено кажњавању Милорада Додика или било којег другог човјека
Оно што је од важности за овај текст јесте чињеница да Лисабонски уговор, а то је, да поновим, акт највишег (уставног) ранга када је ријеч о правном поретку ЕУ, не садржи ниједну одредбу која би изричито или на посредан начин овластила било коју институцију ЕУ да може наметати санкције физичким лицима, односно кажњавати их тиме што ће их лишавати слободе, ограничавати им кретање, одузимати им имовину, одузимати им право на политичко дјеловање и обављање јавних функција у сопственој држави и слично.
Нема, дакле, ни у Уговору о Европској унији нити у Уговору о функционисању Европске уније одредбе која би прописивала право Европског парламента, Европског савјета, Савјета ЕУ или Комисије ЕУ да може донијети акт о санкционисању, тачније речено кажњавању Милорада Додика или било којег другог човјека. Усљед тога је, између осталог, тачка 119. Резолуције Европског парламента од 18. јануара 2023. године акт супротан праву и као такав представља самовољу. Зато је својеврсна хипокризија када Европски парламент на почетку Резолуције каже: „having regard to the Treaty on European Union“, то јест да је доноси наводно „узимајући у обзир Уговор о Европској унији“.
Истина, Европски парламент се у Резолуцији, након ријечи „having regard to the Treaty on European Union“, позива на чланове од 21 до 36 Уговора о Европској унији. Ријеч је о поглављу тог уговора које садржи опште одредбе о спољнополитичким активностима и заједничкој безбједности ЕУ. Међутим, ни из једног од наведених чланова не може се, а да то буде правно и морално исправно, извести закључак да ти чланови овлашћују ЕУ да кажњава људе појединце. Јер, таквих ријечи напросто нема па нема, како у Уговору о Европској унији тако ни у Уговору о функционисању Европске уније.
Умјесто тога, и један и други уговор садрже сасвим другу врсту одредби, али оне покрећу једно од најакутнијих питања међународног права, а то је питање ко у међународноправном смислу има право да намеће санкције.
У Уговору о Европској унији, у већ поменутим члановима 21 – 36, Европска унија је, како ћемо видјети, супротно међународном праву, крајње арбитрарним и неодређеним рјечником себе овластила да, како пише у члану 28: „Када међународна ситуација захтијева оперативну акцију Уније, Савјет ЕУ усваја неопходне одлуке“. У члану 215. Уговора о функционисању ЕУ стоји да када је одлуком усвојеном на основу чланова 21 – 36. Уговора о ЕУ „…предвиђен потпуни или дјелимични прекид или редукција економских и финансијских односа са једном или више трећих држава, Савјет ЕУ усваја потребне мјере“. Ова потоња одредба, када се систематски тумачи, неумољиво говори о једној важној ствари, а то је да чак и оно што је ЕУ себи сама дала у члановима 21 – 36. Уговора о ЕУ, као и у члану 215. Уговора о функционисању ЕУ, не може бити санкционисање (кажњавање) човјека појединца, већ „потпуни или дјелимични прекид или редукција економских и финансијских односа са једном или више трећих држава“.
Међутим, ни у том погледу оно што су ЕУ и државе њене чланице себи самовласно дале нема упориште у међународном праву. Тачније речено, то што чине ЕУ и њене чланице је еклатантно кршење Повеље Уједињених нација, као највишег правног акта у међународном праву, која правно обавезује сваку од држава чланица ЕУ, јер је свака од тих држава и чланица УН-а.
На ово треба указати из више разлога.
Прије свега, чланом 2. тачка 1. Повеље УН-а је прописано да УН почива на начелу суверене једнакости држава чланица, што је императивно начело међународног права. Стога и јесте чланом 2. тачка 7. Повеље УН прописано да та Повеља ничим не овлашћује УН, а то значи ни било коју државу чланицу УН-а, да се мијешају у питања која се налазе у оквиру унутрашње надлежности сваке државе. Ово наглашавам зато што тиме Повеља УН забрањује било коме, па и било којој другој држави или организацији каква је ЕУ, да се мијеша у унутрашња питања друге државе нити да тој држави и њеним званичницима наређује како ће се понашати или да их кажњава зато што унутрашња и спољнополитичка питања своје државе желе правно да уреде на начин који не одговара интересима ЕУ или неке од држава чланица ЕУ.
Зато ЕУ према Повељи УН нема ни право да у својим највишим правним актима (тзв. Лисабонском уговору) себи да право да кажњава било кога, па ни тиме што ће наметнути потпуни или дјелимични прекид или редукцију економских и финансијских односа са једном или више трећих држава, како је прописано чланом 215. Уговора о функционисању ЕУ. Зашто Повеља УН не дозвољава такво нешто ниједној држави нити организацији каква је ЕУ? Па једноставно зато што је чланом 24. Повеље УН прописано да све државе чланице УН, а то су и све државе ЕУ, повјеравају Савјету безбједности УН, а не ЕУ, главну одгворност за одржавање међународног мира и безбједности. Из тих разлога само Савјет безбједности УН, и нико други, има право да, на основу чланова 41. и 42. Повеље УН, одлучује о предузимању мјера (санкција) против држава ради спречавања повреде свјетског мира или ради његовог поновног успостављања.
Те мјере могу бити неоружане и члан 41. Повеље УН прописује да то може бити потпун или дјелимичан прекид привредних односа, прекид дипломатских односа или прекид жељезничких, поморских, ваздушних, телеграфских, радиографских и других саобраћајних средстава. Дакле, све су то неоружане мјере (санкције) које према међународном праву може да нареди само Савјет безбједности УН, а које је ЕУ себи самовласно прибавила називајући их потпуним или дјелимичним прекидом или редукцијом економских и финансијских односа са једном или више трећих држава.
Уколико ове неоружане мјере не дају резултат, онда само Савјет безбједности УН има право да, на основу члана 42. Повеље УН, нареди употребу оружане силе ради очувања свјетског мира или његовог поновног успостављања, с тим што ова права Савјета безбједности УН не ускраћују природно право државе на сопствену одбрану од оружаног напада (члан 51. Повеље УН).
Ови сумарно изложени разлози указују на то да су акти и поступања ЕУ о којима је претходно било ријечи самовоља и у супротности су са међународним правом, и то Повељом УН као највишим правним актом у међународном правном поретку. На њихову противправност указује и члан 103. Повеље УН. Наиме, тим чланом је прописано да у случају сукоба између обавеза чланова УН на основу Повеље УН и обавеза које државе чланице имају на основу било којег другог међународног уговора (што укључује и тзв. Лисабонски уговор), превагу имају обавезе које државе имају из Повеље УН. Указивање на члан 103. Повеље УН је и те како важно, јер се из њега види и како би морао да пресуди Међународни суд правде по тужби било које државе која је, као држава а тиме и сваки њен појединац, погођена противправним санкцијама о којима је овдје ријеч. Несумњиво је да би тај суд, који изнад свега суди на основу Повеље УН, сваку такву тужбу морао да усвоји и наложи престанак противправних санкција.
Но, осим што су супротни међународном праву и што указују на самовољу којом се себи жели по сваку цијену прибавити безгранична власт, у ком правцу не само ЕУ него и САД и Велика Британија супротно Повељи УН годинама намећу своје санкције појединцима и државама широм свијета, претходно описани акти и поступања указују и на још нешто.
Ради се о томе да такво противправно санкционисање (кажњавање) као средство насиља над свима који мисле и раде другачије представља и нови облик вршења агресије против других држава и народа. И то агресије у њеном неоружаном виду.
