Политика, 14. 2. 2026, За част Србије и за славу Француске – Михајло Ж. Куртије (1891-1914)

Капетан Мишел (Михајло) Ж. Куртије (1891-1914) Фото: Краљевине Србија и Црна Гора у ратовима 1912–1918, Министарство културе РС

Стари Жозеф Куртије, поручник француске војске, упознао је током рата са Прусима поручника Петра Карађорђевића, доцније краља Србије, тада добровољца у француској војсци и постали су одлични пријатељи…

Ни француска нација, ни Жозеф нису заборавили улогу „поручника Пјера Кара”, како су Петра Карађорђевића звали, те чим је избио Српско-турски рат похитао је у Србију и тако је заволео да је заувек остао да живи у Београду. Ту се оженио Немицом Жозефином и из тог брака добио кћери Берту и Марту и сина Мишела (Михајла), прибележено је у књизи Витезови Карађорђеве звезде са мачевима Томислава С. Влаховића.

Неизмерна је била Жозефова жеља да му син заврши Војну академију и остане у српској војсци. Исто је желео и Мишел, и не само што је постао српски официр него је узрастао у српског витеза, носиоца Карађорђеве звезде са мачевима четвртог реда. „А како се овај млади Француз држао у одбрани Београда и како је своје младе кости узидао у његове темеље, види се из званичног акта који је његов командант, мајор Рекалић упутио команданту VIII пешадијског пука I позива“, записује Антоније Ђурић у књизи За част отаџбине.

„Према наређењу команданта пука и молби оца пок. капетана Михајла Куртијеа, част ми је дати ове податке о његовом држању у првим данима одбране Београда. Када је прочитан званичан извештај да нам је рат од стране Аустроугарске објављен, поручник Куртије је са узбуђењем изговорио ове речи: ’Сад имам двоструко да се бијем – за част Србије и за славу Француске!‘ и ове речи одјекнуле су у срцима његових војника“.

Оста забележено и да је тај поручник Куртије, официр пун части, увек примером предњачио својим друговима, свестан високог осећања дужности и љубави према отаџбини. Пун самопоуздања, енергичан, 30. јула 1914. године, имао је својом 3. четом, 4. батаљона Вардарског пука да осигура и брани одсек од савског пристаништа до Јалије на Дунаву, укључујући и Доњи град. Он је распоред извршио, постављајући, такорећи, сваког стрелца на своје место.

Око један сат по подне, непријатељ је почео јаком ватром да бомбардује Стари град, Мали и Велики Калемегдан и део вароши у околини. Сат касније појавио се од Вишњице и један непријатељски пароброд под заставом Црвеног крста, иза њега пловио монитор у близини обале и још две лађе са шлеперима. Кад су допловиле до дунавског пристаништа, на шта је један вод капетана Куртијеа, са одељењем жандарма, које је такође посело Јалију, отворио брзу паљбу. Једновремено је и топ, пласиран у Доњем граду, отворио ватру на монитор. Непријатељске лађе успеле су да се повуку из ватре, а истовремено су још два монитора из правца Земуна отворила ватру на Доњи град.

Касно подне опет су се појавила два монитора према Јалији. Топ из Доњег града отворио је ватру, а стрелци капетана Куртијеа брзу паљбу. На то је одговорено митраљезима, а са Бежанијске косе дејствовале су на Доњи град две непријатељске батерије избацивши 56 зрна. Једно погоди капетана Куртијеа у стрељачком строју, недалеко од куле Небојше, док је својим војницима командовао паљбу. Тешко рањен, поручник Куртије пребачен је у нишку војну болницу где је подлегао ранама, а по свршетку рата његове кости пренесене су у Београд и сахрањене у породичну гробницу на Новом гробљу.

„За храбро држање пред непријатељем, поручник Куртије похваљен је у наредби команданта градске посаде и команданта Дунавске дивизије, а врховни командант, престолонаследник Александар, унапређује поручника Михајла (Мишела) Куртијеа у чин капетана II класе и одликује га орденом Карађорђеве звезде с мачевима IV реда. Овај акт потписао је мајор Јов. Рекалић, 6. августа 1915. год. Ето, тако је, према званичном извештају, бранећи Београд погинуо млади Француз Мишел (Михајло) Ж. Куртије“, пише Антоније Ђурић.

Олга Јанковић