Политика, 31. 5. 2025, Парох, ратник, па митрополит стекао и Карађорђеву звезду – митрополит Јосиф (Цвијовић)

Владика Јосиф са парохијанима у Битољу, пре 1932. Снимак браће Манаки Фото: Wikimedia Commons, Државни архив Р. Македоније, PD

Богоугодним делима богат је животни пут Јосифа К. Цвијовића (1878–1957), духовника, пароха, затим епископа битољског, па митрополита скопског. Али и спремног ратника када је требало бранити угрожену отаџбину. О Јосифу, упамћеном у народу, пише књига „Крст и перо”, пуна биографија свештеника и учитеља из косјерићког краја у балканским и Првом светском рату.

Родио се Цвијовић у брдима ужичког села Дрежник, а школу учио у Пожеги, па у ужичкој Реалци. Православну богословију завршио је у Београду.

„Јосиф се 1902. оженио Милевом, ћерком учитеља и попа Симе Ђурића из Сече Реке. Године 1903. произведен је у ђакона, а исте у чин свештеника у маковишкој парохији при цркви у Сечој Реци. Уживао је изузетан углед и дао велики допринос у просвећивању парохијана. Основао је библиотеку, узгајао нове сорте воћа, гајио пчеле и стоку, обрађивао имање. Уз помоћ Дмитра Јовичића и старог проте Новака Милошевића оснива 1904. прву задругу. Набавља алат, машине, гвоздени плуг комет… И сам невичан руковању кометом, поп Јосиф унајмљује волове и са својим послужитељeм једне ноћи пуне месечине оре своју башту поред Реновице, како би плуг упознао.”

Из Сече Реке добија премештај у Драгојевац код Ариља. Одатле 1908. као питомац Светог Архијерејског Сабора одлази на студије у Кијевску духовну академију, где магистрира тезом „Улога српског свештенства у ослобађању свог народа”. После студија Јосиф је 1912. професор Београдске богословије и управник монашке школе у манастиру Раковица. Оставши удовац, замонашио се у том манастиру 1913. године.

Током балканских ратова Цвијовић је у комитском одреду војводе Вука, па затим у једној од београдских војних болница. „На почетку Првог светског рата обучио је за борбу групу полазника монашке школе. Учествовао је у одбрани Београда, а затим у Колубарској бици и борбама око Ваљева.”

Овај духовник-ратник прешао је са српском војском Албанију и стигао на Крф. „У Бизерту, потом у Русију у пастирско-националну мисију упутила га је српска влада ради окупљања добровољаца у борбене јединице за ослобођење земље. У повратку је због болести пребачен у Лондон на лечење. По опоравку Цвијовић је ректор у Српској православној богословији у Оксфорду“, бележи књига „Крст и перо”. Уз напомену да је Јосиф за допринос борби српског народа и очувању његове духовности одликован Орденом Карађорђеве звезде са сребрним зрацима, а носилац је и Ордена белог орла, Медаље за храброст, Ордена Светог Саве, Ордена Црвеног крста, Албанске споменице, као и руских и белгијских одликовања.

После Великог рата Цвијовић је ректор Призренске богословије, потом епископ битољски, а од 1932. године митрополит скопски. У том звању остао је до 1941, када су га Бугари протерали по окупацији Македоније. Дошао је у Београд и у ратним условима, као и две године након рата, обављао дужност председника Синода Српске православне цркве.

„Пошто му није дозвољен повратак у Скопље, он се настанио у Врању, одакле је управљао делом скопске епархије. Хапшен је 1950, када је и оболео. Последње дане живота провео је у манастиру Ваведење у Београду, где умире 3. јула 1957. године. Сахрањен је у манастирском дворишту у Раковици.“

Овај духовник није заборавио ни завичај, заслужан је за подизање школе и цркве у родном Дрежнику. Зато је ту, поводом 130 година његовог рођења, 28. августа 2008. свечано отворен Спомен-дом посвећен животу и раду митрополита Јосифа Цвијовића.

Као посебно заслужан, Јосиф се помиње и у Летопису Сече Реке, будући да је тај крај новчано помагао и када је отишао из њега: памти се његов прилог за подизање Дома сечоречке задруге, набавка звона за сеоску цркву, као и помоћ за постављање спомен-плоча ратницима из овог краја.

 
Бранко Пејовић