Декларација о геноциду Независне Државе Хрватске над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог светског рата (2011)

Д Е К Л А Р А Ц И Ј А  О  Г Е Н О Ц И Д У
НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКЕ НАД
СРБИМА, ЈЕВРЕЈИМА  И  РОМИМА
ТОКОМ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА

 

Пета међународна конференција о Јасеновцу,

 

Полазећи од чињенице да се у данашњој Републици Хрватској намjерно и систематски затире сјећање на геноцид који су власти Независне Државе Хрватске, која је укључивала и подручје данашње Босне и Херцеговине, посебно муслимане прозване „цвијећем хрватског народа“, те дио Срема који је данас у саставу Републике Србије, током Другог свјетског рата починиле над Србима, Јеврејима и Ромима;

– имајући у виду да се у хрватским јавним гласилима и квази историографским радовима не само прећуткују него и радикално умањују жртве овог геноцида, нарочито у Јасеновцу, и њихов број своди на само 40.000 убијених Срба, Јевреја и Рома, као што је то, у својству историчара, чинио и први предсједник Републике Хрватске Фрањо Туђман;

– имајући на уму да се усташе као починиоци геноцида у Независној Држави Хрватској, укључујући и Анту Павелића, данас у Хрватској од стране веома утицајних и веома пристрасних фактора, представљају као борци за национално ослобођење и независну Хрватску на темељу такозваног историјског и државног права хрватског народа;

– будући да историјски доказан геноцид над српским, јеврејским и ромским народом никада није био предмет примјерене политичке осуде ни у Титовој комунистичкој Југославији ни у данашњој Републици Хрватској и да хрватски народ никада није прихватио одговорност за геноцид који је у његово име почињен, како је то иначе учинио њемачки народ за холокауст који су у његово име извршили нацисти, а да ни Римокатоличка црква није осудила злочине геноцида у НДХ као што је осудила злочине на другим европским стратиштима у Другом свјетском рату и извинила се због учешћа неких њених представника у њима;

– будући да власти Народне односно Социјалистичке Републике Хрватске, као федералне јединице у оквиру ФНРЈ односно СФРЈ, и данашње Републике Хрватске, као независне државе, никада нису понудиле обештећење жртвама геноцида и њиховим потомцима;

– будући да стратишта на којима су жртве овог геноцида биле мучене, масакриране и убијане и масовне гробнице у које су бацане и без дужног поштовања и примјереног обреда покопане, до данас нису на ваљан начин обиљежени и заштићени;

– будући да су Анте Павелић и многи његови доглавници по окончању рата побјегли из Независне Државе Хрватске, користећи тзв. пацовске канале, укључујући и помоћ појединих ватиканских клерика и прелата, те да многима од њих није суђено у земљи, што би хрватски народ довело до признања непојмљивих злочина почињених у његово име и моралног просвјетљења и прочишћења;

 

имајући све то на уму, Пета међународна конференција о Јасеновцу закључује:

 

Да су злочини усташа над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетског рата у Независној Држави Хрватској смишљен и планиран геноцид, онакав какав је дефинисан Конвецијом о спречавању и кажњавању геноцида, усвојеном од стране Генералне скупштине Уједињених нација 9. децембра 1948. године;

– да је приликом провођења овог геноцида само у јасеновачком систему хрватских концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома и неистомишљеника мучено, пљачкано, силовано и потом убијано од стране Независне Државе Хрватске: 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома, једино због тога што су припадали другом народу, вјери или раси;

– да је Независна Држава Хрватска била једина земља током Другог свјетског рата у којој су постојали концентрациони логори за истребљење дјеце у Старој Градишци, Јасеновцу, Уштици, Јабланцу, Јастребарском, Ријеци код Јастребарског, Горњој Ријеци код Крижеваца и Лобограду и да је у њима пре ма непотпуним истраживањима страдало 42.791 српско дијете, 5.737 ромске дјеце и 3.710 јеврејске дјеце,

– да је злочин геноцида у Независној Држави Хрватској по својим размјерама раван холокаусту који је нацистичка Њемачка извршила над Јеврејима;

– да је током провођења овог геноцида велики број Срба био принуђен да, зарад спаса голог живота, промијени свој национални и духовно–историјски идентитет и да се одрекне своје православне вјере и под присилом и смртном пријетњом прихвати римокатолицизам;

 

полазећи од ових закључака, Конференција захтијева:

 

Да Република Хрватска, као држава хрватског народа, одлуком својих највиших органа, прихвати историјску и сваку другу одговорност за геноцид Независне Државе Хрватске над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетског рата;

– да се на достојан начин обиљеже и обезбиједе сва мјеста злочина и чува успомена на његове многобројне жртве;

– да се у цјелини сачува и одржава, као споменик жртвама, јасеновачки комплекс концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома;

– да се утврди и спроведе програм заштите и уређења Спомен–подручја Доња Градина;

– да се у Републици Хрватској, Босни и Херцеговини и Републици Србији одреди исти дан у знак сјећања на жртве геноцида у Независној Држави Хрватској – Србе, Јевреје и Роме;

– да се утврди и у разумном року исплати правична одштета жртвама овог геноцида и њиховим потомцима од стране Републике Хрватске.

Конференција очекује да међународна јавност, посебно државе антифашистичке коалиције Другог свјетског рата, подрже ову Декларацију о геноциду Независне Државе Хрватске, како би она, након седам десет година чекања, угледала свјетлост дана.

 

Бања Лука, 11. 6. 2011.