Милан Гачић Фото: Политика, Књига „Витезови слободе”
Остао је без свега другог због чега би човек имао воље и радости да живи. Три рођена брата погинула на фронту, мајка пресвисла од туге, отац погинуо на кућном прагу, а два стрица изгубила главу негде на Церу…
Само једном је дошао у родну Љубовију да види згариште очинског дома и упали воштаницу на гробу своје мајке. Земљу је разделио рођацима и комшијама, а он наставио да се пробија кроз живот, бележи Милан Шантић у књизи „Витезови слободе”, исповест Милана Гачића, начиње га питањем где је било најтеже за време рата и одговором ‒ свуда, па ниже сећања на септембар 1916. и Кајмакчалан, када Милан са саборцима тера Бугаре низ Рововску Косу.
Опет му пало у део да иде у патролу, да извидим положај, такозвани „Фердинандов нос”, огромну стену с непријатељском објавницом. Пошли су он и наредник Благоје Сузовић из прве чете, скинули обућу и око ногу обавили обојке. „Около умукнули топови и пушке да нас наши не би убили, а нису пуцали ни Бугари”, прича.
„Потрбушке сам се довукао до њихових ровова. Мртва тишина, чујем како ми срце удара, а ноћ ведра, звездана. Измилио сам главу, мислио да објавница нема војника, али кад боље погледам приметим да на врху рова копају и бацају земљу, спремају га за сутра. Кажем Сузовићу да ми да и своје бомбе и отшрафљујем паклене јабуке. Једну, па другу бацио сам на гомилу, право међу њих и наста кукњава. То ми није био задатак, али ми није дао ђаво мира. Њихова артиљерија поче да бије, пробуди се и намах запали цео фронт. Порањаваше се и неки наши, чуо сам како запомажу, мене није ни окрзнуло, а после су сви честитали, био сам зверка, па добио тада француски Ратни крст и Медаљу милитер, причао је Гачић, па се сели на почетак августа 1918, кад је опет ишао у извиђање. „Безимена коса, ко ће? Маџаревић и Гачић као и увек”. Са још двојицом сиђе под саме ровове са укопаним гнездом код Соколца, до бугарске осматрачнице.
„Само севне кад пусте шаржер. Пришао сам близу, чујем их како разговарају. Ја опет бомбе, па бацам на њих. Плануле су на самој ивици рова. Њихови митраљези отворили паљбу, осули ватру и рововци. Све звижди изнад нас… све оде доле, растурају дрвеће и џакчиће… Из штаба телефоном питали да ли сам се вратио… а кад је фронт пробијен, онда је било лако. Као да смо ишли у шетњу, јурили смо напред. Вардар прешли код Велеса и избили на Овче поље, а код села Павлешинаца, Бугари нас задржали и нападали, али све им је било узалуд”, вели Гачић, који за подвиге завредио Крађорђеву звезду са мачевима и Похвалницу команданта Треће армије, па пружа Шантићу пожутело, изгужвано парче хартије које је пре толико година добио у рову на Кајмакчалану и каже ‒ ево читајте:
„Част, понос и поштење, потпуна преданост раду, ретко поимање дужности, храброст која иде до неустрашивости, самопрегоревање, самопожртвовање – то су особине овог узорног подофицира, овог челик-карактера, који је љубио слободу своје домовине и за њу исувише дао. За њега нису постојале препоне, он за њих није знао. Тешко је наћи место, где се нарочито одликовао. Свугде је био међу првима, најхрабрији међу храбрима, с највећи поносом, међу онима који поноса имају”, па се нижу редови Миланових подвига… а кући се вратио тек пред крај 1924. године. Раније није ишао. Отупео.
„Једно време клонио сам се људи и никога нисам могао да гледам, говорио је Гачић, касније чиновник Пореске управе у Цареву Селу, а по премештају долази у Љубовију, где налази пустош, згаришта и зидине. „Нисам познавао никога и од тада више нисам ни свраћао у свој крај, јер све ме то подсећа на младост, родитеље и браћу и на све што сам изгубио”, причао је Милан који се после пресели у Сремску Митровицу, ожени и доби осморо деце…
Олга Јанковић
