Политика, 6. 9. 2025, Мајка туге, надања и бола – 109 година од победе на Кајмакчалану [In memoriam]

Сока Лолић мајка Живадина из Мачванског Причиновића Фото: Velikrat.rs, Ј. Губелић

Сока Лолић из Мачванског Причиновића испратила је у рат четири сина. Милана, учесника албанске голготе, Ђурађа и Ивана, који су крај рата дочекали у заробљеништву. Најстаријег – Живадина – мајка није дочекала. Остала је дирљива прича у књизи Милана Шантића „Витези слободе“ из 1938. како је Сока чекала свог првенца, који је прошао кршеве Албаније, видао ране на Крфу, али није преживео 1916. годину – и Кајмакчалан.

Дошао је и крај ратовању. Раскаљаним друмовима враћали су војници, својима. Уморни, истим оним друмовима којима су у војевање отишли, остављајући очеве и мајке, жене и нејач. Група за групом, промицале су колоне. Људи су војску здравили, распитивали се за своје, руке ширили у загрљаје. И остарела Сока Лолић, пише Шантић, изашла је пред кућу да сачека ратнике. Са њима требало је да дођу њен првенац, њен Живадин и братић Јанко.

„Како која група прође крај тараба, а она пита: „Видесте ли где мог Живадина?“ Неки су само одмахивали главом, други окретали главу, правећи се да не чују њене речи, тек узгред је поздрављајући. Ту Сока настави: „Отишао је са Јанком, они ће се заједно вратити“, бележи Шантић, па даље наводи приче сабораца „да тога дана Живадин и Јанко нису стигли“. Нису се вратили ни сутра, ни прекосутра, никада… Но, старица је сваког јутра излазила на пут и кошчату старачку руку стављала изнад чела, погледајући, неће ли се из даљине појавити и њена деца. У комшилуку друге мајке су се радовале, само је она чекала… упорно.

Сока Лолић из Мачванског Причиновића, држи ордење и потпоручничке еполете сина Живадина Фото: Velikrat.rs, Ј. Губелић

Гледајући старамајку, снаја јој предложи да оду код комшије: „Да одемо, најо, до Паје, можда ће он нешто знати да нам каже”, покушавала је млада жена да Соки улије наду. И две жене, придржавајући се једна уз другу, бојажљиво уђоше у суседово двориште, па у кућу, која је сијала од радости. Како су коракнуле, све намах заћута. Комшија приђе старици, пољуби је у руку и прошапута: „Помаже Бог, најо“. Тог тренутка наста мучни тајац.

„А мој Живадин?“, одмах упита Сока.

„Остао је тамо, на Кајмакчалану“, одговори Паја, па се лати и одвеза војничку мараму и разгрну завежљај. Пред мајчиним очима засјаше две златне Карађорђеве звезде с мачевима, еполетушке погинулог потпоручника, руски Крст Светог Ђорђа, златна Обилићева медаља за храброст и медаља „Освећено Косово”. „Ево, најо, ово је остало иза Живадина“, рече Паја.

Дани су пролазили, људи престали да помињу рат. Само стара Сока Лолић, пише Шантић, да заборави свог сина, није могла. Минуле су и године, али је она свакога јутра провиривала кроз тарабе, дизала кошчату руку поврх чела и гледала низ друм…

„А када се старици једне ноћи јавио анђео и казао јој да је њен Живадин међу добрим душама, она се некако смирила. Онда је у цркви дала подушје за спас свога првенца и на гробљу уредила гроб, у који никад није сахрањено њено дете. На белом чаршаву златом је извезла: ’Живадин Лолић, погинуо на Кајмакчалану 1916. године’ и тај чаршав ставила у хладну гробницу. Свакога лета, о Видовдану, она би купила воштаницу и припалила је за покој душе Живадинове, који је на кајмакчаланском врху остао да спава вечни сан“, завршава свој запис Шантић.

Обележје

„За наше мајке, за нашу Соку Лолић, симбол свих мајки српских ратника. Мајци туге, надања и бола. Мештани Мачванског Причиновића, уз несебичну помоћ потомака расутих по свету, људи добре воље и поклон аутора, поставише ово спомен-обележје у знак захвалности и трајног сећања. Лета Господњег 2020“, пише на Спомену српским мајкама, знамену у бронзи Соки Лолић, која је четири године чекала четири сина из Великог рата. Уметник Мирко Мркић Острошки овековечио је лице старице загледане у даљину и окружио га ликовима мајке Светог Саве, царице Милице и других светица, уз речи: „Бдијући над колевкама, бделе сте над судбином народа.”

О. Јанковић