РТС, 29. 10. 2018, Откривена спомен-табла Сави Мркаљу у Хрватској

Сјеничак: Откривње спомен-табле Сави Мркаљу Фото: Srbi.hr

Сави Мркаљу, српском филологу, првом реформатору српске ћирилице и језика и претечи Вука Караџића, једном од најпросвећенијих Срба са почетка 19. века откривена је спомен-табла у његовом родном селу Сјеничаку у Хрватској.

Обележје, које је постављено на месном храму Преподобне мати Параскеве у Сјеничаку, открили су Саша Милошевић, заменик председника Српског народног вијећа у Хрватској и Ксенија Ђукић, аташе за културу у Амбасади Републике Србије у Загребу.

„Био је непотребан другима, а несхваћен, занемарен и одбачен од својих и то је био тако велик и тежак терет да га није могао предуго носити па је умро сам, у психијатријској болници у Бечу са 50 година. Био је од оних великих људи, од генија чији допринос увелико превазилази границе његове струке, његовог Кордуна па и границе народа из којег је поникао“, рекао је Милошевић.

Он је истовремено поручио да је Саво Мркаљ заслужио много више – и да се школе, институти, културне и језичке установе зову по њему и подсетио да се Летња школа српског језика и културе коју организују СНВ и СКД „Просвјета“ у Хрватској носи назив српског филолога.

Спомен-табла,чији је аутор академски вајар из Београда Љубиша Манчић, финасирали су Кордунаши из Чикага Петар Влајнић, Далибор Мркаљ и Светозар Данчуо, откривена је у оквиру обележавања Године Саве Мркаља – 235. годишњице рођења и 185. годишњице од смрти.

Тим поводом је у Сјеничаку приказана и изложба о његовом животу, делу и утицају на развој српског језика, а у богатом културном програму учествовали су песници, певачке групе, фолклорни ансамбли.

Прву писменост Сава Мркаљ је стекао у родном селу Сјеничаку у оквиру парохијалне цркве Свете Петке, богословију је завршио у Плашком, Архигимназију у Загреб, студије филозофије и математике у Пешти. У српском манастиру Гомирје замонашио се као јеромонах Јулијан. Умро је у Бечу 1833. године.

Једина основна школа са називом „Сава Мркаљ“ постојала је у Сјеничаку, али је 1995. године становништво протерано, а школа остала без ђака и напуштена.