Етничка мапа Аустријског царства по попису 1845. године Фото: Архива
Српска популација у Аустроугарској, односно на подручју данашње Хрватске, 1846. године била је три и по пута већа од хрватске, а након анексије БиХ и до четири, показују подаци из аустријских архива.
Према етнографској карти Аустријске царевине, средином 19. вијека на њеној територији живјело је 2.624.000 Срба и 813.300 Хрвата, као и 5.183.000 Италијана и романизованих Срба, који су насељавали обале Истре и Далмације, али и сјеверни дио данашње Италије, који је тада био у саставу Аустроугарске.
Пошто подаци и историјска сазнања говоре да су Срби имали убједљиву већину у османској БиХ, која је касније припојена Аустроугарској, онда се математички може закључути да је бројчани однос Срба и Хрвата у Жуто-црној монархији могао да износи – око четири милиона Срба и 850.000 Хрвата.
Нестанак огромне српске популације и повећање хрватске до средине 20. вијека и касније истраживач из области историје, теологије, филозофије језика, социјалне психологије и политикологије Владимир Умељић објашњава снажним упливом Ватикана.
Писац запажене књиге „Балкански гамбит Ватикана“ наводи да су и Словенци средином 19. вијека у Аустроугарској били бројнији од сусједног народа Хрвата, те истиче да је Словенаца тада било 1.167.300.
Легенда етничке мапе Аустријског царства по попису 1845. године, детаљ Фото: Архива
Карте тога доба праве јасну разлику између Хрватске, Славоније и Далмације. И цар Франц Јозеф Први имао је титулу, између осталог, краљ Далмације, Хрватске и Славоније.
Према тим подацима, Срби су 1790. године чинили већину и у Славонији, која је средином 18. вијека била независна.
Умељић наводи да је њемачка наука у 18. и 19. вијеку (Бернштајн, Фон Таубе, Ј. Шникер) појам илирства везивала за Србе, док су успут помињани „Хрвати унијати“.
Насилно покатоличавање, иза којег је слиједила „хрватизација“ српског становништва било је „погурано“ аустријским интересима у другој половини 19. вијека, уз велико залагање Ватикана.
Умељић у разговору поводом књиге за „Печат“ објашњава да је услиједила „сопствена динамика догађаја“, односно да је „самоидентификација са новом стварношћу постала императив егзистенције“.
За Умељића је јасна веза између клерофашистичког режима Анте Павелића и хрватског католичког клера са Алојзијем Степинцем на челу, уз несумњиво знање Ватикана.
Он закључује да се геноцид у усташкој држави може релативизовати или порицати само у оквиру контрафактичке историје и из изузетно неморалних, идеолошких мотива.
