Обележавање 150 година Бабинске буне, 12. 8. 2025. Фото: Вечерње новости, приватна архива организатора
НАВРШИЛО се 150 година од Бабинске буне – устанка против Турака који је лета 1875. године избио у селу Бабине, код Пријепоља и запалио све крајеве од Таре до Увца.
Иако је овај догађај остао на маргинама званичне историје, сећање на њега сачувано је у породичним предањима, народној поезији и причама које се преносе с колена на колено. Централна прослава јубилеја одржана је управо у Бабинама, где је откривена спомен-табла са текстом прогласа и списком од 14 имена погинулих устаника. Недавно је представљена и књига „Споменица Бабинској буни“ коју су приредили Милован Гвозденовић, Младен Томашевић и Александар Гачевић.
– Док је Невесињска пушка добила заслужено место у колективном сећању, Бабинска буна, која се надовезала на устанак у Херцеговини је заборављена – каже нам Милован Гвозденовић, председник Завичајног удружења Бабине.
– Зато смо ми Бабинци, расути по свету, решили да учинимо нешто да се то промени. Буну је предводио прота Јевто Ф. Поповић. Његова породица доселила се 1707. године у Бабине из села Барица у Вранешу. Породица се истицала по богатству и угледу, а као свештеничка давала је најученије људе у овим крајевима.
Бабине су, због свог положаја, важиле за једну од малобројних ’слободних територија‘. Како каже наш саговорник, турски зулумћари ту су ретко залазили: нису имали ни снаге, ни разлога да се дуже задрже.
– Прота Јевто Поповић, заједно са Прокопијем Бујишићем, вратио се из Херцеговачког устанка са идејом да се и српски народ Полимља дигне на оружје – каже Гвозденовић. – Састанак четрдесет домаћина, од Јабуке до Врбова, одржан је на брду Вис, 21. јула 1875. године, а већ 2. августа донет је проглас о устанку.
Прота Јефто Ф. Поповић, зачетник Бабинске буне 1875. Фото: Вечерње новости, приватна архива аутора
У том позиву који је уклесан у спомен-табли у Бабинама пише: „Браћо, Давно је било Косово, од тада неправде, глобе и велика безакоња трулих Османлија – Турака још трпи српски народ, свака стопа земље заливена је сузама и крвљу наших прађедова, још вјеру, слободу, образ и огњиште потомака Немањића и Обилића каљају копитама турских атова на стид и срамоту читавог народа српског. Време је да осветимо Косово, време је да престанемо бити турска раја. Браћа наша на Неретви потоцима прољевају крв. Чуј народе све три вјере! Устај на оружје, рат је ово за слободу и право читавог народа, свака вјера свачје право, образ и имање биће нам светиња. Ко буде непријатељ овоме рату за слободу, крстио се или клањао, главом ће ко издајица свога народа платити, зато устајте сложно на оружје синови Босне, Херцеговине и Старе Србије. Земља је ова старина наша, право је наше, Бог је са нама, победа је на нашој страни, само јуначно и сложно ударимо браћо на наше крвнике. Живео српски народ, живела слобода, живели јунаци!“
– Пушке Вука Плескоњића и Ђеросима Лојанице огласиле су устанак у освит зоре 12. августа 1875. године. Они, са 60 својих другова, којима се прикључују и чете Ника Колџића из Крњаче, нападају турску војску на путу Пријепоље-Пљевља и на Јабуци и Мијајловици пале турске ханове: велики хан хаџи-Авдије Карамулића на Трлицама, а 24. августа запалили су две карауле на Јабуци више Савина лакта – о почетку буне писао је Јован М. Брашанац у књизи „Бабинске буне 1875-1912“.
Две легенде о имену села
О ПОСТАНКУ села Бабине постоје две легенде. По једној је пре много година у овом селу завладала куга која сатре све становништво сем једне бабе и њена два унучета. Баба је имала огромно имање, свуд около обележено угљем (ћумуром). Већ се увелико говорило: велико бабино имање, добро бабино имање, идемо на бабино имање. Оно је тако постало трн у оку обесним феудалцима. И једнога дана дођоше да унуке посеку и имање одузму. Унучићи се бекством спасише, село по племенитој баби доби име Бабине.
Друга легенда говори да је тамо у давна времена живео неки кнез, који дуго није имао деце. Када је био у поодмаклим годинама добије сина, те сви житељи дођоше на „бабине“ и отада село доби данашње име.
Сутрадан су започеле борбе у прибојском и пљеваљском крају, па потом у нововарошком, сјеничком и вишеградском.
– Побуњеници су успели да ослободе Прибој од турске власти, истиче Гвозденовић.
– Тај догађај се ретко помиње у историјским изворима, иако је Прибој тада био слободан око три месеца. Забележено је и име устаничког вође са подручја Камене Горе Јована Глушчевића. Буна није успела, али се сматра да је иницирала и Јаворски рат који је непосредно утицао на одлуке Берлинског конгреса. Ниш и Врање тада су припојени Србији, док је Полимље остало под Турцима све до 1912. године.
Бабинци су решили да у знак сећања својим прецима подигну споменик. Центрана фигура биће прота Јевто, вођа устанка из 1875. године. Споменик ће бити од бронзе, висок три, а широк два метра, ради чувена ливница Јеремић.
– Верујем да ће бити завршен до јесени – каже Гвозденовић. – Желимо да и Споменица и споменик остану трајно сведочанство о догађају који је, иако запостављен у званичној историји, дубоко укорењен у сећању нашег народа.
Драгана Матовић
