Вести Онлајн, 3. 6. 2023, Горели су камен и ваздух!

На граници са Албанијом: Ратна дејства на Паштрику 1999. године Фото: Вести Онлајн, Youtube, РТС емисија Дозволите – Званични канал

На њих су прво ударили, али су прошли као боси по трњу! У сенци битке за Кошаре, све ове године остала је неиспричана ништа мање епска битка српске војске такође са саме границе Србије и Албаније.

Током покушаја копнене инвазије на Србију 1999. кодног назива “Стрела 2”, НАТО је од 26. маја до 14. јуна, на сваки начин покушао да се преко планине Паштрик пробије до Призренског поља и тиме отвори нову фазу рата, односно омогући својим снагама да војно освоје Косово и Метохију.

Током сада већ легендарне битке за Паштрик у коме је српска војска успела да учини немогуће – да спречи инвазију најмоћнијих земаља света, прва тачка на коју се НАТО обрушио била је омалена караула Горожуп са свега 60 граничара.

Орден за хероје

Капетан у пензији Горан Мишић, један од народних хероја са Горожупа. каже да једино што амерички генерали нису добро израчунали јесте да против себе имају српског војника.

Капетан Мишић је те 1999. био командир чете 55. граничног батаљона која је са почетком рата, због положаја била подређена 549. моторизовној бригади, јединици која је због исказане храбрости, јунаштва, али и одлучности да непријатељу не препусте ни милиметар српске земље одликована највишим признањем Орденом народног хероја.

У ексклузивном интервјуу за “Вести”, овај капетан објашњава да је чета којом је командовао била одговорна за део границе са Албанијом између Коритника, источно и Паштрика на западу.

– То је била зона одговорности три граничне карауле: “Горожуп”, “Врбница” и “Младен Стојановић”, а управо овом трасом НАТО је покушао копнену инвазију и провели су се као боси по трњу – смеје се Мишић.

Он данас живи у Лесковцу, ужива у заслуженој пензији и привилегији да је не само народни херој, већ и да је у групи војника који су се уписали у историју ратовања тако што су, мада многоструко слабији победили далеко надмоћнијег непријатеља.

– И, 1998. терористи су нападали овај део границе, али са почетком агресије су уз себе имали моћног савезника који је укључио и тешку артиљерију и авијацију. Први већи напад одиграо се 15. априла, око 1.30. Из Албаније је прво кренула пешадија, а онда су им се прикључили хеликоптери апачи који су, не прелазећи границу, засули ракетама караулу Младен Стојановић и сравнили је са земљом. Нажалост, у том нападу апача погинуо је командир карауле Усени Бехљуј и двојица војника, добровољаца Новица Станковић и Јанош Раук. Караулу Горожуп су напали 2. маја, у 2.05 и ту су дејствовали ловцима Ф-16. Вероватно су пилоти у оба случаја рапортирали да је “мисија успешно извршена”, али у оба случаја нису освојили ни милиметар српске земље – прича капетан Мишић и објашњава да је његова чета у свих 78 дана рата имала само девет погинулих војника и старешина, а да је највећа заслуга за тако мали број жртава у чињеници да непријатеља нису чекали скрштених руку већ су се за рат припремили много пре него што је формално почео.

Предигра за пакао

– Припреме су трајале много дуже, али ми смо се неколико дана пре рата већ повукли у ровове око касарне свесни да нисмо ту да бранимо зграде, већ овај део границе – појашњава наш саговорник.

Испоставиће се да су ова два напада била само “предигра” за пакао који почиње 26. маја.

– Око пет часова је започело бесомучно бомбардовање наших положаја, а одмах затим је уследио и пешадијски напад који ми и данас, после 24 године изгледа сасвим надреално, као нешто у шта бих тешко поверовао да нисам гледао сопственим очима.

Из Албаније су наше положаје на караули Горожуп напале јединице ОВК које су биле не само добро организоване и очигледно одлично увежбане. Тек касније сам сазнао да их је током те акције било око 3.000. Али, оно што до данас не могу да разумем је степен фанатизма који су показали. Јуришали су у правилном борбеном строју истовремено пуцајући и испуштајући невероватне, сасвим неартикулисане крике. Како би неко пао погођен, онај иза би само прешао преко њега и наставио, а да се не би ни осврнуо где су му саборци. Такви јуриши су деловали толико сабласно да смо били уверени да су или пијани или под неки дрогама које од људи праве машине – присећа се Мишић.

Каже да су се у “паузама” – на Горожуп смењивала минобацачка и артиљеријска ватра.

– Нападали су нас и по дану и по ноћи. Чим би дошло до контакта, на сцену је ступала њихова артиљерија, а затим и НАТО авијација, махом хеликоптери и беспилотне летилице. После десетак дана интензивних борби почели смо да се питамо међу собом да ли је дошао тренутак да се у офанзиву укључе и америчке елитне јединице и морам да признам да смо то и прижељкивали – да се покаже на делу ко је храбрији и способнији. И верујте, не би им било добро да су покушали – истиче Мишић.

Киша бомби

Објашњава да су најжешћи напади на караулу Горожуп трајали без прекида од 27. до 31. маја.

– Око нас су у тих неколико дана буквално горели и небо и камен и земља – сликовито описује атмосферу и износи још један податак за Гиниса.

У својој причи, открива и један невероватан моменат.

– Касније смо сазнали да смо управо на Паштрику били прва војска на свету на коју су се обрушили стратешки бомбардери америчке ратне авијације.

Тешко је и данас, после толико година да нађем праву реч за оно што смо проживели. У тепих бомбардовању бомбардери синхроно испусте око 100 тона бомби како би сравнили са земљом све што се нађе у простору 200×800 метара. И заиста је било тако. Све око нас је буквално горело: шума, камен, ваздух… Те експлозије су стварале неописиву буку, а од њихове јачине се подизала огромна, готово нестварна прашина правећи вртлоге као да смо усред неког торнада. Од силине детонација сви смо били ошамућени, оглувели, али живи. Било је неколико војника лакше рањено, али су одмах збринути без потребе да се шаљу у Призрен, у болницу.

Капетан Мишић каже да су само у тих првих неколико сати бројали колико је граната и бомби пало на њихове положаје, а да су затим одустали јер су на њих бомбе падале као киша!

– У једном од тих напада, граната је пала директно у ров наших сабораца Радета Јотића и Ивице Петровића. Плакали смо као мала деца када смо их нашли. Бомбе су и даље падале, а ми смо плакали…

Објашњава да су заглушујући напади престали 31. маја, пред сумрак.

– У том тренутку смо успели да чујемо “тишину”. Тек када смо се мало привикли схватили смо да на стотинак метара од нас чујемо албанске војнике у њиховим рововима. У тој паузи успостављајући везу са осталим караулама сам сазнао да је на Врбници страдао и Радослав Ерац. Био је трећа жртва дејства стратешких бомбардера и авијације НАТО – прича капетан Мишић.

Његова јединица се повукла са границе неколико дана пошто је у Куманову потписан Војно-технички споразум о прекиду рата.

– Наређено нам је да се са комплетним саставом и средствима спустимо у гарнизон у Призрен јер је рат са НАТО завршен. Недуго затим смо се се повукли са Косова. И даље жалим што никада нисам био у манастиру Грачаница, а то ми је увек била жеља. Биће прилике – поручује овај официр.

Имамо се чиме поносити!

Резимирајући, 24 године касније све што је са својом војском проживео на самој граници капетан Мишић каже да има чиме да се поноси.

– Мислим да смо оставили траг за будућа поколења. Оставили смо једно сећање како је неке 1999. била мала војна јединица на караули Горожуп, са одређеним бројем људи, са именом и презименом у саставу 55. граничног батаљона, урадила нешто велико и до тада незамисливо за ово време. Били смо на бранику отаџбине и учинили све што је требало, све што се од ње тражило, за своју отаџбину и свој народ а у тој борби неки су дали и свој живот. Вечна им слава и хвала за све – закључује један од хероја одбране отаџбине 1999, капетан Горан Мишић.

Породица “у малом”

– Свака караула у саставу 55. граничног батаљона, је породица у малом, али фактички, по саставу, и наше јединице су биле “југославија у малом” зато што су или како старешине или као војници ту били припадници свих народа и националности: од Срба, Горанаца, Мађара, муслимана, Русина, Црногораца, Рома… – с поносом истиче капетан Горан Мишић.

“Сломљена стрела”

Наш саговорник се сећа да су веома брзо пошто су кренули НАТО удари на нас сазнали да је кодно име те акције “Стрела”.

– Када се све завршило, поспрдно смо ту акцију назвали “Сломљена стрела” зато што, ма колико су били надмоћнији од нас ни НАТО ни ОВК нису успели да освоје караулу Горожуп, а на сваки начин су покушали да стану својом чизмом на овај део српске земље – смеје се овај храбри капетан.

Записати у уџбенике

Упитан шта би држава требало да уради како се догађаји из 1999. не би препустили стихији или отишли у заборав, капетан Горан Мишић предлаже да се најпре системски реши – олакша добијање статуса ветерана свим браниоцима отаџбине, а посебно онима који ни материјално ни здравствено то нису у стању, али и породицама ратних ветерана омогућити читав низ олакшица.

– Зашто да се не размишља и о додели националних пензија – борачки додатак, јер ако се већ додељују заслужним грађанима из уметности или науке, зар има веће заслуге од одбране отаџбине? Зато треба да се, путем Министарства просвете, херојска дела упишу у уџбенике историје и да наша дела уче и читају ђаци и да чују шта је то једна млада и херојска јединица са војницима који су били на одслужењу војног рока узраста 18, 19 и 20 година бранила и одбранила, против надмоћног непријатеља по свим параметрима војне моћи која се мери данас. Да схвате шта су патриотизам, херојство и љубав према отаџбини и да исти нису питали треба ли, већ су сви углас рекли уз поклич: “Даље нећете моћи. Нема назад, иза је Србија!”.

“Ми смо на линији”

Капетан Горан Мишић каже да су били свесни да против себе имају технолошки надмоћнијег непријатеља који их прислушкује.

– Зато смо комуникацију свели на минимум и моји рапорти команди 549. моторизоване бригаде су буквално сваког дана били идентични: “Све је у реду, ми смо на линији”. Испоставило се да су током најжешћих напада и таквог мог рапорта, авиони гађали саму граничну линију мислећи ваљда да смо ми ту. У једном таквом нападу ловци Ф-16 су летели толико ниско да смо могли да им прочитамо ознаке, испалили су велику количину ракета дуж граничне линије не схватајући да су гађали и неутралисали терористе, а не нас који смо ваздушном линијом били 300 метара даље. Слушали смо рањене и – прича капетан Мишић и открива још једно лукавство којим су успели да сруше читав обавештајни систем НАТО.

– Њихова артиљерија од почетка је била доста непрецизна. Стално су тражили наше положаје. Знајући да нас прислушкују када би нека од мина пала далеко од наших положаја ми бисмо преко мотороле почели да дозивамо “и живе и мртве”, да запомажемо да смо погођени, да трпимо јаку артиљеријску ватру и да нам је потребна помоћ.

И сваки пут би та стратегија упалила јер би се артиљеријска ватра одмах појачала баш у том делу који сам “означио”. Током тих напада ми бисмо се с времена на време укључивали са новим “запомагањима”, онда искључили мотороре и уживали у призору како бесомучно туку непостојеће положаје. Јасно, у случају када би ипак успели да нас “пронађу” нико од нас се није оглашавао. Ова тактика је давала резултате током целог рата – открива капетан Горан Мишић.

НАТО армада

Борци са карауле Горожуп су својим очима гледали најсавременије америчке хеликоптере и беспилотне летилице, а тек касније су сазнали да су против себе имали и оперативну групу “Јастреб” са хеликоптерима АХ-64 Апачима и УХ-60 Блек хоук, али и стратешке бомбардере А-10 Тандерболт, Б-1, Б-52 и ловце Ф-16, Ф/А – 18…

У наоружању НАТО трупа непосредно планираних за дејство били су хеликоптери оперативне групе „Јастреб” АХ-64 Апач за борбена дејства и УХ-60 Блек Хоук за транспорт и убацивање копнених трупа (летови су касније прекинути). Из база у Албанији дејствовали су А-10 Тандерболт, бомбардери Б-1, Б-52 као и Ф-16 Фајтинг фалкон и Ф/А-18 Хорнет.

Копнене снаге НАТО у Албанији бројале су око 12.000 војника, 30 тенкова, 26 борбених и 26 транспортних хеликоптера, а у Македонији око 17.000 војника, 157 тенкова, 300 борбених возила пешадије и 84 артиљеријских оруђа. За директно укључење у борбу планиране су снаге у Албанији док би се снаге у Македонији прикључиле након отварања коридора и пораза Војске Југославије у Метохији. Уз регуларне трупе НАТО-а прикључени су и тимови командоса из норвешке Херенс Јегеркомандо и специјалне јединице Форсварец Спесијалкомандо.

Систем одбране

Капетан Горан Мишић открива и како су успели да све време рата остану “невидљиви” за непријатеља, али и да овај део границе са Албанијом сачувају до самог краја, односно одлуке државног врха о повлачењу војске и полиције.

– Сваки војник, имао је по један до два заклона. Свака група војника имала је своје склониште, које је било добро укопано и маскирано. Војници, на положају су били организовани тако да један стражари, двојица се одмарају, на смену или врше попуну муницијом или неке друге радње које су биле потребне. Није било померања линије одбране. Нисмо били гладни, нисмо били жедни. Имали смо све што нам је било потребно, у паузама напада војници су добијали потребне количине воде и хране. Како смо били добро организовани, сложни у одбрани наше територије и државне границе, као доказ свега тога, могу да напоменем следеће, вратили смо се из рата скоро сви. На делу рејона карауле Горожуп, су током целог рата херојски су погинула 3 војника, караули Врбница 1 војник и караули Стојановић водник 1 класе и 2 војника добровољца. Задатак, одбрана дела територије и дела државне границе је успешно и у потпуности извршен од стране војника и старешина карауле Горожуп – “рапортира” овај капетан.

Херојство

О храбрости и јунаштву читаве јединце, али и капетана Горана Мишића он штеди речи. Али о његовом херојску су причали други – његови претпостављени.

“Капетан Мишић је 28. маја са 50 војника под пакленом ватром повратио изгубљену караулу Горожуп. Тамо је нашао групу наших војника која је остала одсечена од света”, испричао је генерал Небојша Павковић, командант Треће армије уз чију генијалну стратегију српска војска не само да није поклекла пред стотину пута јачим непријатељем, већ, показало се касније, из тог рата је прошла са минималним губицима.

– Тог дана терористи су пришли караули на око 200 метара. Био је то најачи и најсинхронизованији напад до тада. Док је њихова пешадија напредовала, артиљерија из Албаније им је прецизном ватром “крчила пут”, а НАТО авијација “припомагала”. Тог дана стратешки бомбаредери су нас два пута гађали и читав потез око границе, односно наших положаја засули тепих бомбама. Тешко се тако нешто уопште може описати. Све око нас пуца, гори… Али, и поред тога смо јуначки издржали и нисмо дозволили да непријатељ заузме и педаљ наше Србије – прича овај капетан.

Погинули

Мада су били први на удару и против себе имали најмоћнију армаду на свету, припадници Прве граничне чете 55. граничног батаљона, односно три карауле: Горожуп, Врбница и “Младен Стојановић” имали су само девет погинулих.

Код карауле “Стојановић” 15. априла током налета НАТО авијације погинули су Усени Бехљуј, Новица Станковић и Раук Јанош.

На караули “Горожуп”, 27. маја погинули су Раде Јотић и Ивица Петровић. Јотић од последица НАТО удара, а Петровић у сукобу са албанским терористима.

На истој караули, али 5. јуна од минобацачке ватре погинуо је Раде Јовановић.

На караули “Врбница” од последица НАТО авијације, 31. маја је погинуо Радослав Ерац.

Последњу жртву, ова чета је имала 9. јуна, када је у реону села Драгаш, на борбеном задатку погинуо Владо Татар.

Ђорђе Баровић – Вести