Вечерње новости, 25. 8. 2014, Мачков камен: Плато смрти на Јагодњи

Српске јединице на положају, Дрина 1914. фото: Youtube, printscreen

Дуг је пут до Мачковог камена, попришта најкрвавије битке Великог рата. Драган Грујић из Крупња покушава да направи прву меморијалну изложбу о чувеној бици, пошто се држава цео век није сетила да тако нешто уради

НАЈКРВАВИЈИ бој Великог рата, по речима аустријских команданата, вођен је у малој Србији на платоу Мачков камен подринске планине Јагодња. У септембру 1914. ту се у двомесечној бици на Дрини сломила друга аустроугарска офанзива. У борбама на Мачковом камену од 16. до 21. септембра је око 1.150 српских војника дневно избацивано из строја. Аустроугари су трпели двоструко веће губитке у безуспешним покушајима да сломе одбрану.

– Никада ни пре ни касније у Великом рату није погинуло толико људи за тако кратко време. Мачков камен је симбол српске упорности и одлучности у одбрани отаџбине – каже пуковник мр Драган Крсмановић, некадашњи начелник Војног архива.

Није било тактизирања ни маневрисања на заравни од неколико стотина квадратних метара спржене и преоране артиљеријском ватром. Само јуриш за јуришем, час српски, час аустроугарски. Војници су милели свако уз своју страну брда и сударали у густој магли дословно газећи по мртвима.

ПАРАСТОС ПОСЛЕ ВЕКА

 

На планинској коси неколико километара од Мачковог камена, крај пута за Крупањ, налази се још једно заборављено гробље српских јунака. – То леже рањеници који су извлачени из битке да би се транспортовали у Крупањ, у стару цркву, где је било главно превијалиште.

 

Аустроугарски извиђачи су уочили запреге које су извлачиле непокретне рањенике и дали координате артиљерији. Први плотун је разнео 73 рањеника. О томе је сведочанство оставио болничар Милићевић, који је чудом преживео. Он је прешао Албанију, вратио се преко Солунског фронта и мртвим друговима подигао велики камени крст изнад хумке. Организовао сам да се ове године ту одржи први парастос после једног века за ове мученике – каже Грујић.

– Аустроугари су освојили коту Мачков камен тек кад су се српски војници сами повукли на резервне положаје. Известили су Беч да су на 500 квадратних метара, што је простор омањег дворишта, избројали више од 800 српских и више од 1.200 аустроугарских лешева. После Мачковог камена, офанзива је клонула и прешла у рововски рат – каже Жарко Ћосовић, председник удружења „Меморијална изложба – Битка на Дрини“ из Бање Ковиљаче.

Ово удружење је практично ни из чега створило прву сталну изложбену поставку о бици на Дрини која има огроман број посетилаца. Њихов успех подстакао је Драгана Грујића из Крупња да се упусти сличан подухват. У градићу у подножју брда Мачковог камена он покушава да направи прву меморијалну изложбу о најкрвавијој бици Великог рата, пошто се држава цео век није сетила да то уради. Грујић је пре 20 година вратио у сећање Србије капелицу на Мачковом камену, дуго времена скривену од јавности и запуштену.

– Капелица је изграђена на хумци од сакупљених костију хиљада мученика с Мачковог камена. После Другог светског рата била је заклоњена шумом засађеном око ње и додатно ограђена жицом. Као дечак сам се провлачио и улазио у ту капелу која је прокишњавала. Кроз проваљен камени под су се виделе кости. Кад сам 1994. изгласан за председника општине Крупањ очистио сам стратиште око капелице од дрвећа и успео да се изборим да по први пут после Другог светског рата на Мачков камен дође војска и ода пошту српским јунацима – каже Грујић, резервни потпуковник и познавалац историје Дринске битке, чија предавања посећују и полазници високих војних школа. Њему се годишње обрати око 2.000 ходочасника из целог света који долазе на Мачков камен. Од мајских поплава, кад је више од 190 клизишта активирано у крупањској општини, то је постало подвиг за пешаке.

– Јуче је једна група у аутобусу кренула на Мачков камен и вратила се. Пут се још увек поправља и проходан је за мале аутомобиле, али се често чека и по два сата – упозорио нас је домаћин. Заиста, на путу који води ка врху Јагодње срели смо неколико путарских екипа с механизацијом.

СРПСКИ ДАВИД

 

На каменој капији испред попришта најстрашније битке налази се плоча са стиховима Војислава Илића Млађег:

 

Незнани брате, кад путем наиђеш,
За један часак застани у ходу,
И сврати овде где спавају жртве,
Из исполинске борбе за слободу.
Поклон’ се светој костурници њиној
И опомен’ се, затварајућ’ врата:
Да право значи више него сила,
И да је Давид сурво Голијата.

– Веле, доћи ће неки из Београда за годишњицу битке, па сад журе да поправе пут. Куд та битка није била раније, већ би га поправили. Терајте полако и немојте близу ивице – саветовао је горштак кога смо питали да ли је пут проходан.

Схватили смо шта је хтео да каже кад смо стигли до провалије дуге тридесетак метара на чијем је месту некада стајала коловозна трака. Асфалт се завршава на планинском платоу који се с једне стране шарени од бокора мирисног планинског биља. С друге стране, на широком просеку између тамних стабала јеле расте само кратка нежна трава. Дуж тог пропланка теку дуге линије плитких ровова. На највишој тачки је капелица од великих камених блокова.

– Ово је простор где су Аустријанци избројали више од 2.000 мртвих војника. Ту су од 16. до 22. септембра смењивао јуриш за јуришем. Није било маневара, обухвата, повлачења… Само непрестана борба – каже Грујић.

Битка на Дрини почела је 6. септембра аутроугарским нападом на положаје српске Друге армије, што је била само варка. Фон Поћорек је планирао да главни удар изведе његова свежа Шеста армија на положаје српске Треће армије развучене на дугом фронту од 70 километара.

– Поћореков план био је да овлада планинским венцем у залеђу Дрине, на потезу Гучево-Борања-Јагодња-Соколске планине и продужи напад долином Јадра ка Ваљеву. Српска врховна команда није то очекивала. Трећа армија је прихватила борбу, али је убрзо морала да се повлачи – каже Грујић.

Повучена је српска Прва армија из Срема где је почела офанзиву и убрзаним маршем кренула је на Јагодњу.

– Тада је Трећа армија већ потиснута с Мачковог камена на положаје код Крупња. Али кад је Прва армија стигла, њен удар је био толико силовит да су одбацили аустроугарске снаге поново на гребен Јагодње. Српски војници заузели су Мачков камен 16. септембра увече. Официри који нису имали довољно обавештајних информација одлучили су да се стане и да се војска одмори верујући да су Поћорекове трупе разбијене. Међутим, Аустроугари су током ноћи из Босне довели појачање и тада настаје кланица – описује Грујић.

Он објашњава да су зато ровови на Мачковом камену плитки, јер није било времена за укопавање.

– Непрестано се јуришало од видиковца Перуника до Мачковог камена, који је по неколико пута дневно прелазио из руке у руку. На плато је пала густа магла и војници су се често губили и сударали у изненадним борбама прса у прса. Аустроугари су имали хаубице и брдске топове с убацном путањом којом су могли да гађају српске снаге на контра падини брда, а Срби само пољске топове који пуцају право. На Мачковом камену је први пут примењена српска тактика да артиљерија буде у строју с пешадијом – прча Грујић.

У борбама од 16. до 22. септембра српска војска је имала 11.490 војника и официра избачених из строја – мртвих, рањених и несталих. Погинуло је више од 118 официра, од тога 17 команданата батаљона и пет команданата пукова.

– На крају су српским батаљонима командовали наредници. Аустроугарски губици били су још страшнији. Процењују се на више од 30.000 избачених из строја. После Мачковог камена Поћорекове јединице су искрвариле, деморалисале се и више нису могле напред. Оштрица офанзиве се сломила – каже Грујић.

 
Борис Субашић