Вечерње новости, 3. 8.2023, Обнављају родну кућу Војводе Вука: У Сјеници не заборављају славом овенчаног ратника

Сјеница: Кућа Војводе Вука Фото: С. Селимовић

У СЈЕНИЦИ, завичају потпуковника Српске војске Војина Поповића (1881-1916), у народу познатијег као Војвода Вук, не заборављају славом овенчаног ратника. Отпочета је акција да се родна кућа претвори у спомен-дом и чува успомена на команданта комитско-добровољачких јединица Српске војске у ратовима с почетка 20. века.

После 107 година од погибије на Кајмакчалану, у мермеру или бронзи на „вечну стражу“ завичаја вратиће јунака, који је проживео младост с пушком у руци, од 35 година колико је поживео, 12 је ратовао, а груди му красиле три Карађорђеве звезде с мачевима.

– Личним прилозима поштовалаца његовог дела и привредника сакупили смо 45.000 евра и 1. августа откупили кућу у којој се родио војвода Вук, а за коју је купац већ био дао капару досадашњим власницима и претило јој је рушење. Започеле су и припреме за адаптацију и подизање споменика, али и да се кућа стави под заштиту државе. То је дуг Србије и нас Пештераца према једном од најхрабријих синова отаџбине – казује за „Новости“ Драгољуб Кочовић, наш познати каратиста и спортски радник из Београда, председник Одбора за обнову, који је именовала Милешевска епархија.

Родна кућа војводе Вука је уз порту Цркве Светих Петра и Павла, па ће, кад се среди документација, бити у власништву Епархије. Кочовић каже и да су позвали земљаке да помогну обнову, али и све који поседују неко од сведочанстава или експоната из времена чувеног комите и ратова Србије с почетка 20. века, да их дарују за музејску поставку. Подршку су најавили и припадници 72. специјалне бригаде Војске Србије…

У овој кући је живела и свештеничка породица Церовић, па ће, најављује Кочовић, једна соба бити посвећена служитељима олтара и лучоношама писмености, браћи Василију и Илији, заслужним за градњу цркве и отварање прве школе у Лопижама, а касније и у Сјеници.
Истицао се у „бајонет-борбама“

ВОЈВОДА Вук се особито истицао у „бајонет-борбама“, кад су наступали решавајући тренуци бојева и битака, а кад је до победе водило, најпре, или искључиво – ратничко срце! Војвода је био шеф Горског штаба четника у Старој Србији и Македонији и први командант добровољачких јединица, био је звезда војничког, витешког сазвежђа српских трупа – пише Никола Ј. Мариновић у књизи „Војвода Вук“.

Када је Војину Поповићу било пет година, отац Алекса и мајка Стана са четворо нејачи пребегли су испред турског зулума преко границе на Јавору у Крагујевац. Војну академију завршио је са 32. класом. Поповић је с пролећа 1905, скинувши официрску униформу, био међу првим четницима који су потајно прешли у Стару Србију и Македонију, одазивајући се на вапаје српског робља. Издвајао се изузетном сналажљивошћу и храброшћу у потерама и заседама и предводећи комитске чете у борбама против Турака и бугарских комита, добија звање четничког војводе. У Кумановској кази, како бележе биографи, овај народни јунак и жива легенда добио је надимак Вук.
Ћерку Слободанку није видео

У ОСВАЈАЊУ Кајмакчалана, наредба команданта Дринске дивизије гласила је: „Грунишки вис се мора освојити!“ Десетковани Добровољачки одред, под командом потпуковника Војина Поповића, имао је најтежу и последњу битку 16. новембра 1916. После одбијања више напада Бугара, у огорченој борби, „на нож и ручну бомбу“, погинуо је војвода Вук. Са капије отаџбине горски вук је отишао у песму и легенду! Слика мале Слободанке, његове прве радости, рођене априла те године, стигла је на Груниште сутрадан, пошто је испустио душу…

У Први балкански рат војвода Вук улази као командант добровољаца на вардарском ратишту, једном од стратегијских пробоја српских армија. А ко ће боље знати немирну границу, стазе и богазе, кланце и гудуре, јавке и уходе од прекаљеног ратника војводе Вука… И ко ће, ако не стари горски вук – из потаје ударити на Турке где се не надају.

Ратни дневници бележе да је 1913, на крвавој Брегалници, Војин Поповић са четницима, које је красила челична дисциплина, бомбама спречио продоре Бугара…

На почетку Великог рата, мајор Поповић у Крагујевцу сакупља старе саборце – четнике, добровољце, да их опет поведе у смрт и славу. Тек основани Јадарски четнички одред средином лета 1914. излази на Дрину. По адама и врбацима праштале су бомбе четника и нагониле у валовиту Дрину аустроугарска извидничка одељења.

Драгољуб Гагричић