Вести Онлајн, 22. 1. 2022, Препливао Дунав да би бранио Србију – Павле Јуришић Штурм

Генерал Павле Јуришић Штурма (1848-1922) Фото: Министарство одбране Р. Србије

У порти Цркве Светог пророка Јеремије у Врбовцу код Смедерева, која је уједно и једна од четири спомен-костурнице Српске православне цркве у којима се чувају посмртни остаци српских војника погинулих током Првог светског рата, поводом 100 година од упокојења једног од највећих, али и најинтригантнијих српских генерала с почетка 20. века, откривена је спомен-плоча Павлу Јуришићу Штурму.

Павле Штурм, Лужички Србин из Бистрице код Герлица у Шлезији, завршио је Војну академију у Вроцлаву у Шлеској и Ратну академију у Насију, Француска. Учествовао је у Француско-пруском рату, али је ипак одлучио да свој живот посвети ослободилачкој борби Срба.

Својој браћи се ставио на располагање тако што је напустио пруску војску, односно са рођеним братом Еугеном препливао Дунав, а затим узео учешће у чак седам ратова које је Србија водила: од српско-турских па све до Великог рата који је почео 1914. године.

 
Врхунски стратег

Враћајући се вери својих прадедова је прешао у православље и променио име у Павле Јуришић. Преминуо је 14. јануара 1922. у Београду, а сахрањен на Новом гробљу уз највише војне почасти.

Јереј Душан Поповић, старешина цркве Светог пророка Јеремије, каже за “Вести” да је генерал Штурм био не само први добровољац у српској војсци, већ и војни стратег захваљујући коме је српска војска 1915. извојевала једну од највећих, а опет најмање помињаних победа у Првом светском рату.

– Усталило се мишљење да су први добровољцу у српској војсци били Руси. Међутим, то је био генерал Штурм. Према историјским подацима, као млади официр коме се смешила бриљантна каријера напустио је пруску војску да би стао на страну свог народа. У српску војску примљен је као добровољац 15. јуна 1876. Брзо је напредовао, па је најпре обављао дужност команданта Шабачко-посавско-тамнавског батаљона, а затим је преузео команду над батаљоном Првог добровољачког пука.

Свештеник Душан додаје да се генерал Штурм истицао храброшћу, али и врхунском војном тактиком која је посебно дошла до изражаја у тренутку када је српска војска почела да се повлачи ка Грчкој. Реч је о заборављеној епопеји – Врбовачкој бици из октобра 1915. године када је аустроугарска војска започела нову офанзиву на Србију и то са истока земље.

– Бројно јачем непријатељу, бранећи одступницу главнини снага, супротставили су се 11. и 19. пук Шумадијске дивизије Треће армије којом је командовао генерал Павле Јуришић Штурм. У тешким борбама на Церјаку и Врбовачким косама, они су успели да зауставе непријатеља, а 1938. године њихове кости су сакупљене и смештене у ову цркву која је једна од свега четири спомен-костурнице Српске православне цркве – каже свештеник Душан Поповић који је 2019. част тог подвига организовао “Врбовачки марш” који је те године окупио више хиљада поштовалаца славне српске историје.

Краљев ађутант

Генерал Штурм је, према речима нашег саговорника, увек знао да припада српском роду, а пресудио је његов сусрет са краљем Петром Првим Карађорђевићем.

– Током Француско-пруског рата и опсаде Меца, односно битке код Седана, војска Ота фон Бизмарка је заробила око 140.000 француских војника међу којима је био и Наполеон Трећи, али и наш краљ, у то време млади официр. Један од оних који су испитивали нашег краља био је управо млади официр пруске војске, Павле Штурм и када је чуо да је реч о Србину, омогућио му је да побегне, односно да преплива Лоару и докопа се слободе. То њихово пријатељство је касније учвршћено и генерал Штурм је током целог Првог рата био краљев ађутант у кога је овај имао и највише поверења.

Старешина храма Светог пророка Јеремије из Врбовца открива да је генерал Штурм током Првог светског рата добио прилику да се бори против још једне славне историјске личности – свог класића из војне академије, фелдмаршала Аугуста фон Макензена.

– За време рата срели су се у време одбране Београда као команданти супротстављених страна и генерал Штурм је однео блиставу победу.

Свештеник Душан Поповић каже да се генерал Штурм истакао и током борби на Солунском фронту, а да је смењен са дужности команданта Треће армије током ужасавајућих борби за врх Кајмакчалана.

– Српска војска је на овом делу ратишта имала најтежи део фронта на коме се налазио и Кајмакчалан. Војни стратези су одлично знали да она војска која држи тај врх добиће рат и отуда су битке да се освоји биле крваве, са огромним бројем жртава. У првом налету српска војска је претрпела велике губитке и чинило се да је тај врх неосвојив. Врховна команда је тада одлучила да замени генерала Штурма, али објективно, до преваге је дошло тек укључивањем четничког одреда војводе Вука који су одиграли одлучујућу улогу у овој бици.

 
Заборав, заблуда и завист

Бриљантни стратег је октобра 1916. добио ново, ништа мање изазовно наређење да у Русији покуша да стабилизује ситуацију са Добровољачким корпусом који су чинили Срби који су претходно били у аустроугарској војсци.

– Када је извршио тај задатак, преко Јапана се 1917. вратио у Солун и постављен је на дужност канцелара Краљевских ордена. Тај посао је обављао све до новембра 1921, а био је кључна фигура која је у то време славе, у оном делу српске историје који је изнедрио безброј јунака, био најодговорнији за доделу највећих војних признања. Недуго пошто се пензионисао је и преминуо. Испраћен је као искрени патриота и доказани српски јунак.

Свештеник Душан указује да је Павле Јуришић Штурм један од најзначајнијих личности из српске новије историје и да је данас неправедно запостављен.

– Тужан сам због тога, али ми Срби, нажалост, познати смо по томе што лако заборављамо своје јунаке. Заправо, најтежа болест српског народа се може свести на формулу “3 З”: заборав, заблуда и завист и чини се да се тога никада нећемо ослободити. Кроз целу историју смо били у заблуди у вези са идеологијама које смо безрезервно прихватали, веровали у оснивање и чување разних Југославија, као што сада слепо верујемо у чланство у Европску унију. Истовремено, код Срба се све може опростити, само не нечији успех, као што се лако одричемо оних који су уградили своје темеље у Србију. Треба да се посветимо правим вредностима, а то су Бог, породица и отаџбина – поручује отац Душан Поповић.

Ђенерал Павле Јуришић Штурм је учествовао у осам ратова, од којих седам на страни Срба.

Према доступним подацима заслужан је за блиставе победе српске војске над аустроугарском армијом у Церској и Колубарској бици. Претходно, у Српско-турском рату 1877-1878. генерал Павле Штурм је успешно командовао Првим добровољачким пуком, потом Крајинским комбинованим пуком у борбама код Беле Паланке и Пирота. У Српско-бугарском рату 1885. командовао је Шестим пуком Дринске дивизије, у Првом балканском рату 1912-1913. Дринском, а у Другом балканском рату 1913. Дунавском дивизијом.

Спомен-плоча генералу Павлу Јуришићу Штурму у порти Цркве Светог пророка Јеремије у Врбовцу код Смедерева Фото: Вести Онлајн, Зорица Зец

Од Таковског крста до Легије части

Због своје храбрости, али и блиставих стратешких потеза, генерал Штурм био је цењен код обе српске династије, Карађорђевића и Обреновића.

Одликован је Таковским крстом с мачевима и сребрном Медаљом за храброст, Орденом Карађорђеве звезде, Орденом Белог орла, али и савезничким одликовањима међу којима се истичу Орден Италијанске круне, Орден Светог Ђорђа, Орден Белгијске круне, Орден Легије части и Орден Светог Михајла и Светог Ђорђа, а највреднији орден био му је Орден Пауловниа цвећа на великом крсту којим га је лично одликовао јапански цар. Такође је био носилац Ордена Гвозденог крста, Светог Леополда и Ордена Менџидије, које су му доделиле будуће Централне силе.

Гестапо му стрељао сина

Павле Јуришић Штурм имао је само једног сина коме је дао име Павле Јуришић млађи. Његов потомак је за време Првог светског рата био мајор у српској војсци, а после априлског слома 1941, придружио се Југословенској војсци у отаџбини пуковника Драже Михаиловића. Гестапо га је ухватио и стрељао. По причи очевидаца, понуђено му је било да буде ослобођен и да настави живот у кућном притвору, будући да је немачког порекла, али је Павле млађи показао да “ивер не пада далеко од кладе” и тај предлог одбио објаснивши да је он – српски официр.

Убијали децу, жене и старце

У спомен-костурници у цркви у Врбовцу налазе лобање 200 српских војника страдалих у једној од најзначајнијих битака Првог светског рата. Најжешће борбе вођене су 18. и 19. октобра 1915. године, а прота Душан Поповић истиче да је реч о посмртним остацима ратника 11. и 19. пука Шумадијске дивизије Првог позива. Међу костима је и неколико дечјих, а прота Поповић цитира историчара Љубомира Мараша, који је 1995. године у Војноисторијском архиву у Београду пронашао документ у коме се наводи да је 1915. године збег жена, деце и стараца из села Липа био заробљен код старог врбовачког гробља и да су сви немилосрдно убијени и ту сахрањени у војничким рововима.

– Када су 1939. године ископавани посмртни остаци војника, ископани су и остаци цивила побијених у збегу и положени заједно са војничким костима – напомиње парох.

Оличење војсковође

Државном цеременијом, полагањем венаца и одавањем почасти, на Новом гробљу у Београду крајем прошле недеље обележено је 100 година од смрти генерала Павла Јуришића Штурма и годишњице смрти генерала Живојина Мишића и Петра Бојовића. Министар војни и први потпредседник Владе Србије, Небојша Стефановић поручио да је свако од њих “уткао свој живот у темеље отаџбине”.

Он је подсетио да су ови генерали сврстани у ред највећих војсковођа Првог светског рата.

– Дух сваког од њих и данас живи у нашим војницима. Саки од њих оставио нам је у аманет да се данас у миру и слободи боримо да градимо што снажнију и сложнију Србију. Исто тако смо им дужни да наша деца и потомци познају своју историју. Да знају и да се поносе што су рођена у земљи једног Живојина Мишића, Петра Бојовића и Павла Јуришића Штурма.

Министар Стефановић је поводом сто година од смрти генерала Штурма оценио да је реч о човеку несвакидашње биографије и изузетног војничког знања, који је оставио посебан траг у српској ратној историји.

– Најтеже и најславније године за нашу земљу провео је раме уз раме са српским борцима, у рововима, на Солунском фронту и где год је то часна војна служба захтевала. Био је искрени родољуб, чија је цела породица своје знање, рад и животе посветила Србији. Историја је забележила његове изванредне заслуге, оне блиставе у Церској и Колубарској бици. Хроничари су записали да је у њима показао шта значи бити први међу једнакима и борити се у строју са својим војницима – нагласио је министар.

Ђорђе Баровић – Вести