Црква Свете Петке у Прибудићу, Лика Фото: Вести онлајн, архива Милојка Будимира
Српска села око Грачаца, на самој граници између Лике и Далмације, и данас, 25 година од краја рата, изгледају као да ратни вихор још траје. Већина кућа је опљачкана или срушена, а повратници се могу пребројати на прсте једне руке.
Већина живи без струје и воде, а сви без обновљених путева.
Међутим, прогнаници и даље у срцу носе своју родну груду и не заборављају је.
Прославили Свету Петку
Отуда су се и овог 27. октобра, као што су то вековима уназад чинили, окупили испред цркве у Прибудићу да обележе сеоску славу – Свету Петку.
– Ове године, због пандемије короне и срушеног моста на реци Зрмањи, било је мање верника него обично, али ипак, захваљујући мештанима из суседних далматинских места Отона, Пађена и Жагровића, црква је била готово испуњена.
Свету архијерејску литургију, уз грачачког пароха Предрага Пантелића, предводио је свештеник Милош Орељ из Дрежнице, Горски Котар, а после тога, по старом добром обичају, настављено је дружење уз песму и хармонику. Посебна радост за све нас било је крштење једног дечака чији родитељи живе у Задру. Нажалост, нема више крштења у овим личким селима, а све је мање и живих – прича Милојко Будимир, генерални секретар Удружења Срба из Хрватске док показује фотографије породичне куће које је увелико појео зуб времена.
– Ретки повратници препуштени себи и својој судбини броје последње дане. У читавом овом крају нема ниједне обрађене њиве, све је прекрило трње и коров. Једини плодови на јесен су шипак, дрењина и трњина. По пропланцима се беле печурке, али нема више никога да их бере мада је пре рата то била уносна зарада. Једини редовни посетиоци овог краја постале су дивље животиње, али и тога ће ускоро нестати јер је све више ловаца у џиповима. Плашим се да када нестане и тих дивљих звери, више неће бити никога да сведочи да су овде живели Срби – прича потресено Будимир оним што је видео.
Расути по свету
Објашњава да су Срби овог дела Лике највећи погром доживели у „Олуји“ када их је и највише убијено од укупно 54 страдала цивила овог краја.
– Више је људи тада убијено него што их сада живи. То су махом били старци који нису могли да побегну. Убијали су их у кућама, двориштима… Моју комшиницу су убили на кућном прагу.
Трагедија је што су многе те људе рођаци пронашли тек месецима касније, а за многе се до данас ништа не зна. Таква је и судбина Старчевића, оца и сина. Сина су пронашли поред куће, а за оцем се још трага. Када су завршили са убијањима почеле су пљачке и то се наставило и у септембру, октобру… Буквално се са кућа скидало све, чак и кровови. Ја сам имао среће што сам се вратио 1997, па сам успео да пронађем свој кров и вратим. Већина није.
Становници овог дела Лике данас су расути на све четири стране света: од Канаде до Аустралије.
– Веома мали број људи се вратио. У мом Прљеву живи укупно троје људи, од којих један од браће Димић ради у Немачкој. У Прибудићу живе две сестре, а у селу Динићи, које је између и где је некада живело 30 душа, више нема никога. Сви су под земљом. Зато нам и значи када се окупимо.
Присетимо се да је пре рата у мом Прљеву живело 168 становника, у Прибудићу 102, оближњем Мрачају око 100… Нажалост, истоветна судбина је и са већином других српских села у Лици. Нешто је повољнија ситуација у местима која гравитирају према Книну, али и ту је све мање Срба.
– Млади одлазе, старци умиру, а нас који смо још живи враћа онај бол у грудима који ти не дозвољава да заборавиш ко си и одакле си – каже на крају Милојко Будимир.
Живе без струје, воде и пута
Милојко Будимир каже да је највећи проблем то што су српска села и даље без струје, воде и путева.
– И оне путеве који су постојали нико не одржава тако да је све теже стићи до ових села мада смо на тридесетак километара и од Грачаца и од Книна. На путу који иде из Зрмање гради се мост, али су кише и водене бујице учиниле да је тај правац готово непроходан.
Ништа није боље ни ако се стиже из Отрича. Да апсурд буде већи, железничка пруга је обновљена, али како нису обновљене станице ни на Отрићу ни у Прибудићу, пругом пролазе само брзи и теретни возови. Далеко је боља ситуација у селима која се налазе у книнској општини где нови градоначелник Книна Марко Јелић улаже напоре да олакша живот мештанима ових села – прича Будимир.
Црква из 18. века
Црква Свете Петке у селу Прибудић потиче из 18. века и једна је од ретких која није била девастирана у последњем рату.
– Захваљујући мештанима, недавно је изнова окречена, а поред је започет парохијски дом који је до Другог рата служио као школа, али је тада срушен. Остаје нада да ће се појавити донатори како би и овај објекат био враћен у стање у коме се налазио раније. Ко зна, можда овај текст прочита неки наш земљак у дијаспори и одлучи да помогне – каже Будимир.
Ђорђе Баровић – Вести
