Политика, 30. 9. 2022, Још једно сећање на Синђелића подно Повлена

Стојадин Мирковић (1972-1991): И ја сам дао реч… Фото: Покрени.рс

Обележена годишњица смрти војника хероја Стојадина Мирковића, који је 1991. страдао са мајором Тепићем у Беденику код Бјеловара

Ваљево – Претпоследњег дана септембра навршила се 31 година од погибије војника Стојадина Мирковића, деветнаестогодишњег хероја са Повлена, родом из ваљевског села Горње Лесковице, који је 1991, заједно са мајором Миланом Тепићем, положио живот бранећи касарну у Беденику код Бјеловара. Током рата на простору бивше Југославије, мајор Тепић је 29. септембра 1991. суочен са опсадом касарне у којој се налазило војно складиште, наредио својим војницима да напусте објекат који је планирао да дигне у ваздух. Млади Стојадин Мирковић први пут се оглушио о команду претпостављеног и до последњег тренутка остао уз свог мајора. Тепић је активирао експлозив, страховита детонација је у тренутку однела и њега и складиште, а храбри војник из Горњих Лесковица погинуо је када је непријатељском „зољом” погођен транспортер у којем се налазио.

Овог 29. септембра Стојадинова мајка Аница, представници Војске Србије, града Ваљева, борачких и других удружења положили су венце и цвеће и одали почаст пред бистом Стојадина Мирковића у дворишту основне школе у Доњим Лесковицама. Претходно је служен помен на гробљу у Горњим Лесковицама, где почива Стојадин Мирковић, храбри војник којег су мештани овдашњих села прозвали „Синђелић подно Повлена”.

У разговору са потписником ових редова у октобру 2017, Аница Мирковић, Стојадинова мајка, с тугом се присетила вести које је у октобру 1991. чула преко радија у школи где је радила као помоћна радница – у Бјеловару минирано војно складиште, уништено неколико транспортера. Одмах је помислила на најгоре, јер њен Цоле је возио транспортер. Није се јављао, писма нису стизала. У новембру 1991, Аница се са братом Радисавом прикључила каравану из Србије који је организовано ишао у Хрватску да се родбина распита за судбину својих најближих. Стигли су до Бјеловара.

– Нисам знала шта му се десило, купила сам и понела му цигаре. Нико ништа није смео да ми каже. Изводе групе војника из касарне да их родбина види и враћају их тамо. Нигде нема нашег Стојадина. Кад су последњу групу извели, један младић ми рече да је погинуо. „Дајте ми га и ако је погинуо”, завапила сам – испричала је Аница. За смрт сина званично је сазнала у марту 1992, а његови посмртни остаци стигли су у Лесковице тек у лето 1995. године.

У том разговору пре пет година сетила се и својих предака. Прадеда је био у рату, отац рањен у рату, свекар био гардиста, муж Титов гардиста, други син „плавац” у ЈНА…

– Сви су они схватали војску као светињу. Некад ми буде тешко што сам Стојадину говорила: „Буди, сине, добар војник као што си и код куће био добар. Да се поносим тобом, издржи и кад буде тешко. Проћи ће и војска” – кроз сузе се присетила Аница, мајка хероја са Повлена.

– Он је баш то и урадио, али и да му нисам рекла тако би поступио. Такав је био, одувек. Никад уморан, увек насмејан – додала је.

Од пре неколико година једна улица у ваљевском насељу Попаре носи име Стојадина Мирковића.