Борба за веру, Глас Косова и Метохије, 3. 9. 2025, Петар М. Милосављевић: Стварање македонске државе, македонске нације и македонског језика

Као што је створена илегално македонска држава, створена је илегално и македонска нација. Вештачки је створен и македонски језик, који је у ствари један дијалект српског језика.

Фракција ВМРО-а, која је пришла комунистима, створила је оно што њихови очеви нису успели, македонску државу, македонску нацију и македонски језик.

Другог августа 1944. (на „Илинден“) македонски комунисти су на свом Првом заседању антифашистичког Собрања народног ослобођења Македоније, у манастиру Свети Прохор Пчињски, прогласили македонску државу. Један илегалан акт у коме српски народ није био позван да се изјасни да ли жели неку македонску државу. Уосталом, није био слободно позван ни српски народ ни остали народи у Југославији да се изјасне за стварање федеративне републике Југославије, којој ће се доцније додати и реч „социјалистичка“.

У данашњој републици Македонији постоје македонска, турска и албанска националност. Признато је постојање и Рома (Цигана). Само не постоји српска нација.

Као што је створена илегално македонска држава, створена је илегално и македонска нација. Вештачки је створен и македонски језик, који је у ствари један дијалект српског језика.

Код питања нација и објашњења шта је нација спотичу се комунистички правници. Они су нашли израз „савремена нација“ да би се оградили од термина „нација“, који постоји од почетка организовања друштва, са устаљеним особеностима, са историјским траговима и чистоћом обележја крви, језика и особина једне групе људи. Комунисти стварају и нације по својој вољи, под притиском једне мањине и намећу неке одлуке већини, коју уопште не питају за то.

Хрват Леон Гершковић, професор политичких наука је изјавио: „Савремена нација данас очито не може да буде, нити по својој социолошкој основи, нити по свом садржају, нити по својим тежњама, идентична нацији из периода стварања нација прошлог века. Нација се све више конституише као друштвено-економска заједница. У савременом друштву, са свим његовим противречностима и конфликтима политичка власт, држава, државност, постаје битан елемент економског развитка, без обзира да ли та држава има етатистичка и неоетатистичка својства. Наглашавам да државност није идентична са етатизмом. У савременим условима државност је нужна и нација се данас мора изражавати кроз њу“.

Академик Јован Ђорђевић је против статичког концепта. По њему идентификација националног питања са државношћу и његово решавање у оквиру државе, није битно питање остваривања нације.

Др Мирко Перовић, судија Врховног суда Југославије, тврди пре свега да је нација историјска етничка заједница.

Др Стипе Шувар, социолог из Загреба, поставио је питање да ли данас постоји нација адекватна и доследна марксистичкој теорији. По њему само је Кардељ покушао комплетније да изрази теорију о нацији, али колико год да је настојао да се дефиниција нације разликује од Стаљина, он се битно није одвојио од његове теорије, која је настала 1911. и за коју је Лењин тада похвалио Стаљина. Готово у свим теоријама, које покушавају да се заснивају на марксистичком концепту нације. Полазећи о данашњем наглашавању да нација мора имати државу, др Шувар је изнео да држава није нужна за постојање и развитак нација.

Све дискусије тог комунистичког симпозијума су дале оправдање стварања македонске нације као потребе комунистичког режима. Српски правници су се били оградили од тог мишљења.

Према Војину Малешевићу (Слобода, Чикаго, 22. 12. 1972) македонски народ је нестао пре 20 векова, а комунистичка партија Југославије са Титом силом настоји да у душу српског народа у Јужној Србији удахне македонски дух, те да од њега створи неки македонски народ. Није могуће регенерисати народ који је изумро.

Данашња слободна Грчка не признаје постојање ни македонске нације, ни македонског језика. Баш по том питању између комунистичке Југославије и слободне Грчке не могу да се уреде односи.

Данашња комунистичка Бугарска не признаје постојање ни македонске нације, ни македонског језика. По бугарским комунистима Македонија је само географски појам, а њени становници су Бугари.

За време рата 1943. у Петричу, бугарски и грчки комунисти су се били сагласили да се створи македонска јединица (од територија из Југославије, Грчке и Бугарске) која би у прво време била посебна јединица, а доцније под Бугарском. Сви остали Грци – без обзира на политичке партије – су то жигосали као издајство грчких комуниста.

Професор Петар Захаров је 31. 8. 1972. био ухапшени у Гњилану што је тврдио да македонски народ не постоји и да Македонија треба да припадне Бугарској.

Коминтерна је још пре Другог светског рата, под утицајем Димитрова, била ставила у свој план стварање македонске државе, у оквиру совјетске федерације. Тај план и данас подржава Москва.

По устројству македонске државе, у оквиру југословенске комунистичке федерације, били су званично брисани сви трагови Срба и Српства. Српско име је избрисано, „ић“ на крају презимена је укинуто, дозвољено је да се на крају презимена ставља „ски“ или „ов“. Српски оријентисани нове Македоније (Наше Јужне Србије) су изабрали „ски“ (велика већина становништва), а бугарски „ов“ (мањина). Међутим, у Скопској Црној Гори и у самом Скопљу, много становника је задржало своје српско име. У Скопској Црној Гори сељаци су задржали српску шајкачу, српске школе, српски језик. У Скопљу постоји и српска гимназија. Становници данашње Македоније траже од Радио Скопља да даје више српских песама, мелодија и кола.

За попис становништва 1972. званично је дозвољено да се упише „Македонац“, „Албанац“, или „Турчин“, најхрабрији Срби су уписали „Југословен“. Таквих је било више од 30%, што званично није било објављено. Више срезова данашње Македоније траже да се припоје Србији. Разлог је што данашња Македонија не може да се економски развија без Србије. Званично је саопштено 1975. да је половина општина Македоније неразвијено и заостало. Очи данашње Македоније уперене су Београду и Србији. Зато у сукобу Бугарске и Југославије, огромна већина становника Македоније је против Бугарске. Хиљаде становника Македоније и данас траже посла у Србији, нико не иде у Хрватску, мада је Хрватска све време од 1945. вршила велики напор да привуче становнике Македоније, нарочито омладину у Хрватску. Агитација је вршена у периоду кад се на челу Хрватске налазила Савка Дапчевић Кучар, а на челу Македоније Крсте Црвенковски, најизразитији србомрзац. Српски листови и књиге продају се свуда у Македонији, а на „македонском језику“ их нико и не чита. Комунистички шефови се због тога жале и прете оштрим казнама. У вештачком „македонском језику“ има више од 50% српских речи, а народ у свакодневном разговору употребљава српски језик. То се дешава и на скуповима, седницама и зборовима власти и партије, због чега такође комунистички шефови прете тешким кажњавањем.

Народна привреда у данашњој Македонији је у тешком положају. 1973. више од 160 предузећа је остало без новца и налазило се пред затварањем. Ниједно предузеће не ради без губитка. У некад богатом Штипу радници у 1975 су имали најнижа примања што су и сами комунисти признали као „солидарност у сиромаштву“, док је стање у Битољу било слично. Богата Пелагонија остала је неискоришћена, где је више од 20.000 хектара остало необрађено, јер нема наводњавања. Данашња Македонија је остала без сељака. Села су опустела, 1975 више од 200.000 становника Македоније је било на раду у иностранству, што значи све млади људи способни за рад. Саме комунистичке власти су признале да то добија забрињавајуће размере. Народ Македоније од њеног стварања није видео ничег ни позитивног, ни корисног. Баш због тога народ Македоније је ближи Србији и Београду, више него икад. О Бугарима и о Русима неће ни да чује. Ужасава се на помисао да Бугари и Руси могу да изврше агресију, баш у вези „македонског питања“, јер од истих му је долазило само зло.

Македонски језик је вештачка творевина. Основа му је српски језик, са накарадно искованим речима, које многи од становника те исте Македоније нити знају, нити разумеју. ВМРО-вци нису смели да том језику дају бугарску основу. Баш то доказује да је говор тог народа само дијалект српског језика. У Скопљу излази „Нова Македонија“ у 25.000 примерака и „Вечер“ у 7.000 примерака, до се српски листови продају три пута више.

У Македонији је створена и Академија наука. Њен председник је био Блаже Конески, који се сматра за једног од твораца „македонског језика“, а који је поред осталих признања за свој плодан рад“ добио и Његошеву награду 1975, која је у Црној Гори од комуниста основана и коју је до сада добио и велики србомрзац Мирослав Крлежа.

Михаило Апостолски, генерал-пуковник и садашњи председник Македонске академије наука (наш предратни мајор Михаило Митић, који је 1941 отишао у Бугаре, а затим у Македонце и најзад у комунисте) у шест томова изнео је „ослободилачком рату“ дао је најбољи приказ Светозар Вукмановић-Темпо. Критику о том делу Михаила Митића- Апостолског дао је у „Политици“ приказ Слободан Нешовић, у коме се исти мало и шали са „руководећим војним командантом“ Митићем-Апостолским кад каже да су „радови саткани од непосредног доживљавања, креирања и реализације, као повремених, тренутних неуспеха и тактичких промашаја (јер рат је – рат) при чему се не занемарују, природно, евентуални недостаци, које имају радови ове врсте“. А у закључку о радовима председника македонске академије наука Митића-Апостолског, строг критичар Слободан Нешовић закључује: „Штета је што се у припреми оваквих књига није брижљивије радило па се поткрао недозвољено велики број готово почетничких грешака и слагача и коректора. Заиста грешака. „Бугари, од Бугарске академије науке до бугарских војника аутора и издавача, који су били прво ’савезници‘ Митића-Апостолског, затим ’ослободиоци‘ и на крају ’непријатељи‘, пишу супротно од оног што наводи Митић-Апостолски, негирајући постојање ’македонско-комунистичког отпора‘“, што је уосталом потврдио и Светозар Вукмановић-Темпо.

 

Везе ВМРО-а и усташа

Сви антидржавни елементи у Краљевини Југославији су од 1918. године били међусобно повезани, дејствујући против Српства и Србије. То је ишло увек до издаје.

Нарочито је била тесна веза између ВМРО-а и Усташа, која почиње 1918, појачава се од 1941-1944, а наставља се и под комунистичким режимом између спрега усташа-комуниста Хрватске републике и ВМРО-вско-комунистичке републике Македоније.

На процесима ВМРО-вцима у Скопљу 1926, узимали су учешћа адвокати Хрвати као браниоци, на челу са Антом Павелићем, будућим поглавником Хрватске. Тада је било суђење за антинационалну делатност Димитри Чкартову, Ђузелевићу, Манојлу Чучковићу (првом Титовом министру из Македоније 1945) и Ђорђу Хаџиманевићу. Сви су осуђени молили за милост краља Александра, коју су и добили, сем Димитри Чкартова, који ће прићи комунистичком покрету где ће бити и ликвидиран.

Краљ Александар I, који је помиловао многе ВМРО-вце, пао је баш од руке бугараша Черноземског, кога је ВМРО-вска организација дала Павелићу и Кватернику за извршење убиства краља Александра I, 9. октобра 1934 у Марсељу, у Француској. У завери против краља Александра учествовали су представници европског фашизма и нацизма, од Хитлера и Мусолинија, до Павелића, Хортија и ВМРО-ваца Ванче Михаилова. Многи европски историчари и српски државници и интелектуалци подвлачили су да су Мала Антанта (Југославија, Румунија и Чехословачка) и Балкански споразум (Југославија, Грчка, Румунија и Турска) представљали препреку Хитлеровим и Мусолинијевим плановима за освајање Европе и света. Творац истих је био краљ Александар I и зато је био од њих осуђен на смрт и убијен. Подвлачи се да би се светски догађаји развијали на други начин да је краљ Александар I био жив уочи збивања и припрема Другог светског рата. Можда би био различит ток историје.

Односи Усташа и ВМРО-а појачани су у току рата 1941-45. У Скопљу је одржан састанак Павелића и Ванче Михаилова. После тога је Ванча Михаилов више пута био у Загребу. Још тада је Павелић гарантовао Ванчи Михаилову стварање Македоније.

Званична документа тајне усташке дипломације изјаве Павелићевог министра спољних послова Мехмеда Алајбеговића, марта 1947. приликом саслушања (Комунистички часопис „92“, од 31. 7. 1973):