Искра, 30. 7. 2025, Владимир Умељић: Тисућгодишња култура и национ логораша

Војна крајина, границе из 1742. Мапа: czipm.org

Данашња „За дом спремна!“ Хрватска жустро и консеквентно пориче Србоцид своје претходнице 1941-1945. Какве јаме а поготову некакви концентрациони логори?! Зар нису већ у време Првог светског рата постојали логори смрти за Србе у Аустро-Угарској – Нежидер, Добој, Јиндриховице, Болдогашоњ, Неђмеђер, Шопроњек, Арад, итд?

А тек у Бугарској? Арханлиското, Варна, Горње Пачарево, Гоморџина, Горња Џумаја, Главнате Милово, Унровненије, Добрич, Маровци, Дунавски депо, Јувирин депо, Карлово, Некурделс, Немичерево, Нарежданик депо, Пловдив, Плевен, Риска, Рушчук, Софија, Сливен, Татар Пазарчик, Хесков (Хасковетово), Черно, Шумен…

Зар то не говори о српском национу рођених логораша, који су и друге нације одавно као такав препознале и извукле праве консеквенце а не само наша, која иначе поносно гледа на своју тисућгодишњу културу и државност?

И која већ дуље од тисућу година самопожртвовано и успешно брани еуропску културу и цивилизацију од источних варвара и свих славенских и шизматичких национа рођених логораша? Даклем исто тако и кршћанство, јер ми смо предзиђе кршћанства, antemurale christianitatis!

Хрватска историографија врви од фантазмагоричних конструкција, делом неуких, јер провидних и увек глорификујућих фалсификата, делом дословце карикатуралних улепшавања стварности а са истим циљем.

Погледајмо то кратко на примеру Војне Крајине („дуље од тисућу година самопожртвовано и успешно брани еуропску културу и цивилизацију“ односно „ми смо предзиђе кршћанства, antemurale christianitatis!“).

Прва регистрована нова насељавања Срба из Србије, дакле источно од Дрине, у Горњој Славонији (нова, јер од почетка IX века, када су по Франачким аналима већ већински насељавали данашњу Хрватску и Босну и Херцеговину), забележена су 1434. године, када се бан Хрватске и Славоније Урлих гроф Цељски, оженио ћерком српског деспота Ђурђа Бранковића, Јеленом (Кантакузином), која је са собом довела бројну војну пратњу, која је потом била смештена као војна посада у Медведград код Загреба, Раковац код Врбовца, велики и мали Калник код Крижеваца и у Копривницу.

Између 1467-1470. стижу овамо Срби из Босне под војводом Владиславом Херцеговићем, сином именодавца Херцеговине и херцега од Светог Саве, Стефана Вукчића Косаче. Војвода Владислав се још 1514. помиње као заштитник цркве Свете Богородице код села Глоговница испод Калника а као његови суседи „помињу се готово све сами Срби Херцеговци: Братић, Косић, Брдарић, Филиповић, Лукачић, Орешковић…

У односу на Доњу Славонију поменимо пак српског деспота Вука Гргуровића (Змај-огњени Вук), који је од мађарског краља Матије Корвина 1469. добио на поклон сву Посавину од Сиска до Старе Градишке. Тај исти краљ је потом само од 1479 до 1483. успео да пресели око 200.000 Срба из крајева под турском влашћу у јужну Мађарску и Славонију, као једну врсту „живог бедема“ према надирућим Османлијама.

Разлог за то се види из следећег:

Када су Турци заузели Доњу Славонију, аустријска (штајерска) властела под својим заповедником Хансом Унгнадом се 1540. уверила да се при одбрани границе од Турака „не може ослонити на домаће словинске и хрватске кметове, требало би и њих неко да брани, јер они су навикли само да служе око столова својих господара и пуне подруме и кошеве њихове“.

Зато је Унгнад предложио „да се место њих набаве ваљане плаћеничке чете Немаца и особито Срба, који већ од пре десетак година у знатном броју у Сењском приморју, Жумберку и Крањској врло успешно врше војну службу на оној крајини. Штајерци одмах усвоје овај предлог и већ исте године отпоче систематско насељавање српских ускока по Горњој Славонији, прво између Копривнице, Крижеваца и Иванића (…)“

То су били почеци крајишког система одбране аустријских и мађарских граница од Турака.

И у Доњој Славонији је већ у другој половини XVI века ратовало хиљаде Срба за Аустрију и надвојвода Карло је јуна 1576. сматрао за потребно да упозори Земаљску штајерску управу, да у међувремену већина војвода на Словинској крајини „нису хришћани, већ (српски, прим. аутора) ускоци“ („nit Christen, sondern Usskokhen“)“.

Што се дакле овог дела Војне крајине тиче (Карловачки генералат), индикативно је писмо, које је један језуита упутио свом старешини у Риму 1653., наиме, да су „српски војници, који су као слободни сељаци укључени у крајишки систем одбране у Хрватској и Славонији, фактички први хришћански бедем према Турцима („аet iam nobis contra Turcas serviunt facti antemurale christianitatis“).

Но, како то третира хрватска историографија?

„Hrvatski je narod oko 626. podložio rimske pokrajine Dalmaciju, Panoniju (bivši Ilirik) te osnovao dvije neovisne kneževine, koje je u Hrvatsko Kraljevstvo ujedinio njegov prvi kralj Tomislav, okrunjen 925. godine. Primorska Hrvatska je, pored Franačkoga Kraljevstva, prva trajna i uređena država u srednjoj Europi.

Nakon izumiranja domaće dinastije Trpimirovića, Sabor (parlament) je za kraljeve Hrvatske izabirao vladare drugih država, stvarajući time personalnu uniju najprije Hrvatske i Ugarske (1102. – 1300. i 1307. – 1526.), a zatim Hrvatske i Austrije (1527. – 1918.).

Kao predziđe kršćanske Europe između 15. i 18. stoljeća, Hrvatsko je Kraljevstvo bilo ključno za zaustavljanje daljnjeg prodora Osmanskoga Carstva na zapad, dok je s druge strane Mletačka Republika zaposjela većinu hrvatske obale. Hrvatska je država izgubila velik dio svoga povijesnog teritorija, koji je pripao Bosni i Hercegovini. Hrvatsko je Kraljevstvo sačuvalo svoju državnu suverenost posebnim položajem unutar Habsburške Monarhije sve do njezina raspada, 1918. (…)

Među knezovima ističu se Trpimir (845.-864.), Domagoj (864.-876.) i Branimir (864.-892.). Prvi je uspješno ratovao protiv Bugara, Bizanta u Dalmaciji, doveo je benediktinski red u Hrvatsku, izdao prvu povelju u kojoj se spominje kao prvi hrvatski knez (»dux Chroatorum«). Drugi je u obrambenom sukobu žestoko potukao Veneciju na moru, zajedno s Francima, od Arapa osvojio Bari u Italiji, a treći, Branimir, uspostavio odlične odnose s papom Ivanom VIII. i od njega dobio 879. priznanje Hrvatske kao samostalne države – prve u povijesti Hrvata (…)

Za vladanja Tomislava (910.-928.) Hrvatska je, uz Bugarsku, postala najjača država između Rimsko-Njemačkog Carstva i Bizanta. On je ustrojio jaku vojsku i mornaricu, pobijedio najprije Mađare i protjerao ih preko Drave. Otada je ta rijeka stoljetna granica tih dvaju Naroda (…)

Budući je hrvatska narodna dinastija Trpimirovića (nazvana po utemeljitelju knezu Trpimiru) izumrla, uslijedila je potkraj 11. stoljeća borba za hrvatsko prijestolje. Ugarski je kralj Koloman 1097. i s vojskom prodro u Hrvatsku i u bitki na Gvozdu (Petrovoj gori) pobijedio posljednjeg hrvatskog kralja Petra koji je poginuo u boju. Kako usprkos tome nije uspio »na sablji« dobiti Hrvatsku, ugarski je kralj s Hrvatskom sklopio ugovor nazvan Pacta conventa 1102. godine (…)

U drugoj polovici 15. stoljeća nastavljaju se stalni napadaji Osmanlija iz okupirane Bosne prema Hrvatskoj. Njih, zapravo, vode pretežito domaći, islamizirani begovi od kojih su mnogi donedavno bili katolicima.

Bio je to stalni mali rat na granici koga vode Turska i Hrvatska (…) U tim teškim vremenima Hrvati su uspjeli 1491. pobijediti tursku vojsku koja se vraćala s pohoda u Kranjskoj. Ali sve je izgledalo izgubljeno kad je hrvatsko plemstvo 1493. teško potučeno na susjednom Krbavskom polju.

Međutim, poraz Hrvata na Krbavi bio je najava i početak stogodišnjeg obrambenog rata u kome su Hrvati hrabro branili svaku stopu svoje zemlje. I dok su Osmanlije od 1453. do 1482. osvojili Carigrad, srušili Bizantsko Carstvo i pokorili brojne kraljevine, Hrvati su u stotinu godina izgubili pedesetak kilometara u dubini svoga prostora. Sačuvali su uski pojas svoje države koji su sami nazvali »ostatcima ostataka« nekoć slavnog hrvatskog kraljevstva (…)

U tim protuturskim ratovima svu težinu borbe nosili su hrvatski plemići i velikaši, poglavito Zrinski, Frankopani, Erdődyji i drugi. Oni su svojom upornošću i junaštvom često iznenađivali i tursku i austrijsku stranu i postizali zapažene pobjede koje su davale snagu za nove borbe. Međutim, junački otpor Nikole Šubića Zrinskog u Sigetu (u Ugarskoj) kada je 1566. zadržao i iscrpio golemu osmanlijsku silu i spasio Beč, zadivio je tadašnju Europu. Stoga je dobio laskavi naziv »hrvatskog Leonide«, a danas ga i Hrvati i Mađari smatraju svojim nacionalnim junakom (…)

Ipak, od 1584. je i hrvatska vojska dobila nekoliko bitaka i najavila konac osmanlijske osvajačke plime (…)

Hrvatsko-slavonsku Vojnu krajinu u 16. vjекu, upravu i financiranje preuzeli su izravno Habsburgovci, a njihovi generali su upravljali njima iz Graza, a kasnije iz Beča (…) Budući je vojničko-krajiška uprava ta područja izuzela, točnije otela iz vlasti hrvatskog Sabora i bana, ona je od kraja 16. i tijekom 17. stoljeća tu naselila Vlahe kojima je morala dati neke privilegije, npr. 1630. tzv. Vlaški zakon za Varaždinsku krajinu.

Vlasi, koji su bili nomadi, pravoslavne vjere, često su se bunili, a austrijska ih je uprava koristila i za pritisak na Hrvate koji su nastojali sačuvati svoja staleška prava. Budući pokušaji s prelaskom Vlaha na grkokatoličku vjeru nisu uspjeli (unija), te da se oni nisu uklopili u hrvatsko društvo, ostali su strano tijelo na području hrvatske države (…)“

Statuta Valachorum цара Фердинанда II 1630. године Фото: Twitter, корисник: @rotkvarija9

Хрвати су дакле, према својој историографији, били главни политички и војни фактор овог временског периода и простора, јер „хрватске Леониде“ би ето требало да су тада редом побеђивали „десетак пута“ само Франачко царство, затим Византију, Арапе, Мађарску, Бугарску, Венецију а на крају у једном „Стогодишњем рату“ и Османско царство, које је „osvojilo Carigrad, srušilo Bizantsko Carstvo i pokorilo brojne kraljevine, dok su Hrvati u stotinu godina izgubili samo nekih pedesetak kilometara u dubini svoga prostora“.

Срби напротив нису уопште били Срби, већ „Vlasi, koji su bili nomadi, pravoslavne vjere“, који нису вредни било кaквог помена, осим да су због одбијања да се покатоличе „ostali strano tijelo na području hrvatske države“.

Биће да је и немачка историчарка Доротеја грофица Разумовски била заражена великосрпским тј. „влашким“ вирусом, када је својевремено у једном научном прилогу констатовала:

„Хрватски сељаци, који су у Војној крајини живели у српској залеђини, били су зависни од својих мађарских господара и њима се управљало из Будимпеште а не из Беча. Слободни српски сељаци-ратници су увек помало с висине гледали на своју неслободну хрватску браћу.“

А да су Срби тада не само у Крајинни, Славонији и Хрватској били изузетно значајни фактор, већ да су под својом контролом имали и највећи део Далмације, како то потврђују нпр. Франачки анали (Annales regni Francorum: „Siscia civitate relicta, ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur, fugiendo se contulit“/ Анали Краљевине Франака: „Напустивши град Сисцију, побегао је у Сорабе, народ за који се каже да заузима велики део Далмације.“), то је неважно, зар не?

Није дакле изненађујуће, да је аустријски надвојвода Лудвиг Салватор, који је је својевремено путовао по Далмацији и залеђу Јадранског мора, и свој етнографски интерес изразио сликајући народне ношње, на које је перманентно наилазио у овим крајевима, наилазио само на српске ношње.

Радило се о Српкињама и Србима из Имотског, Дољана, слива Неретве, Оребића, са острва Пага, из Карлобага, Сиња, Книна, Врлике, Метковића, Сплита и Каштела, Задра, Дубровника, итд. као и из Црне Горе. Он је то уградио у књигу са 45 литографија у боји, која је изашла у Прагу 1870-1878. године.

Лудвиг Салватор (1847–1915): Српска ношња из Сиња, из збирке 45 литографија „Срби на Јадрану“ (Праг, 1879), аустријског надвојводе Л.Салватора Извор: ludwigsalvator.com

Коментар овог дела гласи:

„Ниједан народ на земљиној кугли не може се поносити поседовањем ношњи са тако лепим формама и фарбама, као што су то Јужни Словени (…) Међу јужнословенским племенима, који се распростиру у великим областима, не постоји међутим ниједно које показује тако богату разноврсност својих ношњи, као што је то српски народ, који настањује читаву Јадранску обалу од Ријеке до северне границе Албаније (подвукао аутор).“

А што се Славоније тиче, подсетимо се само на ученог славонског римокатоличког свештеника Мату Топаловића и његових речи (1842) поводом тада потенциране хрватизације Славоније:

„Hej! vi visokomudri Horvati (…) Kažite mi molim vas, odkad vam se računa glavni vaš grad Zagreb da spada na Horvatsku? Ja u starini samo slavonsko ime tamo nalazim. „Bani totius Slavoniae,“ imadiahu oblast od mora Јadranskoga tia do Dunava. Gdi je tad Horvatska bila? … A de pokažite vi monetu, ili novac kraljevstva Horvatskog!“

Напоменимо и то, да је хрватски лингвиста Људевит Гај тек 1835. објавио проглас о напуштању кајкавског дијалекта и старог правописа, дакле дотадашњег хрватског народног и књижевног језика, и о прихватању штокавштине, значи стандарда српског језика, који је дефинитивно у лингвистици утемељио Вук Караџић, и новог правописа. А много пре тога су у Дубровнику на том истом српском језику већ стварали књижевни великани Цвијевић, Комнен, Ветрановић, Мавро Орбин, Гундулић, Џоно Палмотић, Андро Паули, итд.

Да је Људевит Гај знао шта ради, шта прихвата и усваја, и коме дугује ову врло значајну реформу хрватског језика – условно речено, у извесном и само позитивнм смислу посрбљавања, дакле обогаћивања, зближавања и синергичког прожимања две културе – сведочи и његов следећи исказ:

„Kako da se prepiremo što je kod Srbljah narodno, što li nije, kod Srbljah, u kojih od oltara do čobana ništa biti ne može što ne bi narodno bilo: kod Srbljah, od kojih mi jezik u svojoj mudrosti i u svom bogatstvu, i običaje u svojoj izvrsnosti i svojoj čistoći učiti moramo ako hoćemo da ilirski život obnovimo; kod Srbljah koji su u svetinji svoga srpstva onaj narodni duh i ono rodoljubstvo uzdržali, koji smo i mi u novije doba, radi sloge, pod prostranim imenom ilirstva novim životom uskrsnuli: kod Srbljah, koji su nama od starine sve sačuvali, a kojim mi malo ali sasvim ništa glede samoga narodnoga dati ne možemo (подвукао аутор)?“

Погледајмо још тврдњу хрватске историографије „Koloman је 1097. s vojskom prodro u Hrvatsku i u bitki na Gvozdu (Petrovoj gori) pobijedio posljednjeg hrvatskog kralja Petra koji je poginuo u boju. Kako usprkos tome nije uspio »na sablji« dobiti Hrvatsku, ugarski je kralj s Hrvatskom sklopio ugovor nazvan Pacta conventa 1102. godine (…), чиме би требало да је настала „hrvatsko-ugarska kruna“, значи једна нова државна творевина са хрватском именујућом ознаком на првом месту.

Није, као прво, лако схватити и прихватити чињеницу да се нигде у историјској науци – осим у хрватској – не налазе било какве ознаке, показатељи или макар наговештаји постојања некакве „Хрватско-Угарске“ или барем „Угарско-Хрватске“ 1102-1918., што би било нормално за две државе, спојене персоналном унијом.

Као друго, овај документ Pacta conventa никада није пронађен а први текст под тим насловом, на који се хрватска историографија као на препис оригинала неуморно позива, потиче тек из XIV века и придодат је једном препису рукописа Historia Salonitana.

(Не само) мађарски историчари до данас оспоравају и одбацују хрватске (ничим доказане) тврдње да је тај документ икада заиста постојао. Контроверза је била актуелна нарочито у XIX веку „када су Хрвати на основу тога захтевали признање да су нација са сопственом државношћу у оквиру Дунавске монархије а Мађари им одвраћали да су они од 1102. интегрални део мађарске државе“.

Тај одговор се заснивао поред осталог и на чињеници да и при „Угарско-хрватској нагодби“ из 1868., потписаној од обе стране, одговарајући документ почиње речима:

„Хрватска и Славонија су столећима de iure и de facto припадале (само мађарској, не мађарско-хрватској а камоли хрватско-мађарској, прим. аутора) круни Светог Стефана (…)“

Зар је чудо да та иста историографија тако упорно пориче Србоцид хрватске државе 1941-1945? Но пре него што се један припадник „национа логораша“ о томе изрази, препустимо реч хрватском интелектуалцу и вероватно највећем хрватском књижевнику свих времена Мирославу Крлежи, који је својим сународницима 1926. године атестирао следеће историјске и социјално-психолошке константе:

„Малограђанско, псеудо-господарско хрватство пати од борнираног комплекса мање вредности у социолошком смислу и ако је ишта у хрватској прошлости депласирано и трагикомично, онда је то оно празно дочаравање једне имагинарне аристократске, племените хрватске прошлости…

Хрватско стање је једна ивична егзистенција још од времена Каролинга и све хрватске величине носе стигму занемарених и заборављених ивичних егзистенција. На ивици римске и касније цезаропапистичке Европе, на ивици Византије и Истанбула, на ивици Будимског феуда и барокног Беча или данас, на ивици централистичког Београда…“

На, значи само културно, просвећено и цивилизовано признање Србоцида хрватске државе 1941-1945. а у служби културног, просвећеног и цивилизованог принципа „Никад више!“ и у смислу неопходне профилаксе нових злочина, по свему судећи ћемо још дуго чекати.

Др sci Phil. дрВладимир Умељић