Искра, 9. 5. 2025, Владимир Умељић: Habemus papam!

Ватикан, Трг Светог Петра снимљен са куполе Базилике Светог Пeтра Фото: Wikimedia Commons, Burkhard Mücke, CC BY-SA 4.0

„Имамо папу!“, ори се увек и громогласно испред катедрале Светог Петра у Риму, пошто се извио бели дим изнад Сикстинске капеле, као знак да је кардиналска конклава изабрала свог новог поглавара.

То сасвим сигурно има исто толико додирних тачака са демократским избором, као својевремено избор новог Генералног секретара од стране Централног комитета совјетске Комунистичке партије.

Али Ватикан, мора се признати, никада није узурпирао право на демократију у својој хијерархијској структури. Но зато је узурпирао небројено много других духовних и материјалних детерминанти.

Једна од њих и можда најважнија самододељена титула гласи „Pontifex maximus“, која је била преузета из паганског Римског царства, дакле „Врховни градитељ мостова“, чему међутим противуречи читава историја. Јер римске папе су превасходно биле ревносни градитељи разграничујућих, одбојних бедема како изван, тако и унутар своје пастве.

Исто као и у паганском Римском царству.

Но када човек погледа једно такво самослављење, немогуће је избећи питање – шта та оргија гримиза, пурпура, злата и драгог камења има заједничко са Христом Спаситељем, који је у кострети и са трновим венцем на глави носио Свој крст а чији „једини представници на земљи“ би требало да су папе, тако још једна самододељена, узурпирана титула римских бискупа?

Управо је (по први пут у историји) један Американац из Чикага проглашен поглаваром око (номинално) 1,4 милијарде католика у свету и тиме прузео наслеђе 266 својих претходника, плус 37 оних, које Ватикан означава као „антипапе“.

Иако су они само накнадно изгубили свој „избор“, њихова фракција је наиме била накнадно поражена.

Он је наследио и папу Јована Павла I, који је 28. септембра 1978. увече поверио свом Кардиналу-државном секретару Вилоту, „да намерава да темељно очисти трулеж у Ватиканској банци IOR, да отпусти Марцинкуса, као и све његове блиске сараднике (de Bonis, Menini, de Strobel)“.

Следећег јутра је откривено његово беживотно тело у постељи и званични извештај ватиканских лекара је гласио „смрт услед застоја и престанка рада срца“. То је иначе био најкраћи понтификат једног папе у историји Ватикана (33 дана).

Јавност је, додуше, одмах захтевала обдукцију од стране независних медицинара, јер лаконска дијагноза узрока пресељења овог папе на други свет звучи прилично чудно – постоји ли уопште смрт без застоја и престанка рада срца?

Ватикан је тај захтев јавности међутим одмах и врло енергично одбио.

Та збивања је иначе тематизовао Френсис Форд Копола у завршном делу своје мајсторске филмске трилогије „Кум“, оцртавајући спрегу мафије, високих политичара, масона и Ватикана. О чему се тада радило, како је пословала та Ватиканска банка (ИОР), ко је био амерички бискуп Казимир Марцинкус?

Прекретница у раду IOR, коју је иницирао папа Папа Лав XIII, утемељивши 1887. године Amministrazione per le Opere di religione, почела је да се назире већ у педесетим годинама XX века, када је у Ватикан дошао дотични свештеник из Чикага, Paul Kazimir Marcinkus.

Остало је забележено, да је он страсно и предано пушио дебеле кубанске цигаре, радије играо голф него што је присуствовао Богослужењима и гласно објављивао: „Са Аве Марија се црква не може водити… Новац, новац, новац…“

Тада се још тешко могло претпоставити, да ће овај егзотични Американац литванског порекла за релативно кратко време постати римокатолички бискуп и председник Ватиканске банке, IOR. Мада, постојали су већ одређени показатељи.

Као прво, он је био штићеник њујоршког кардинала Fransisa J. Spelmana, фанатичног конзервативца, који је за борбу против комунизма мобилисао огромне своте новаца (David A. Yallop, „Im Namen Gottes? Der mysteriöse Tod des 33-Tage-Papstes Johannes Paul I. Tatsachen und Hintergründe, Drömer Verlag, München, 1984).

Један велики део тих финансијских средстава је потицао од побијених Јевреја (и, по природи ствари, једним делом, од побијених Срба у Хрватској 1941-1945), које су им њихове геноцидне убице – немачки нацисти и хрватске усташе – отеле и потом депоновале у ватиканским институцијама (подвучено од стране аутора), уз то и по природи ствари највећим делом од јеврејских жртава нацистичког Холокауста, заобилазним путем преко САД, које су после победоносног рата врло самовољно „заплениле нацистички плен“ и задржале га (Christopher Simpson, Der amerikanische Bumerang. NS-Krigesverbrecher im Sold der USA, Uebertreuter, Wien, 1988).

То је Спелмана учинило блиским пријатељем и драгоценим савезником тадашњег папе Пија XII, који је, као што је познато, одмах после Другог светског рата колективно екскомуницирао све комунисте света из католичке цркве.

Други разлог брзог успона Marcinkusa у ватиканској хијерархији је, свакако, било његово рано пријатељство са десном руком „ратног папе“ Пија XII, са миланским надбискупом Ђованијем Батистом Монтинијем, сином једног успешног банкара, који је потом 1963. под именом Павле VI и сам постао папа.

Кардинал Монтини је, иначе, по свему судећи био тај, који је организовао оне чувене послератне „Пацовске канале“, којима су хиљаде немачких нациста и хиљаде хрватских усташа безбедно стигли у Јужну Америку, и избегли правне консеквенце свог злочиначког делања у Другом светском рату.

Павле VI се потом, крајем шездесетих година, нашао у врло неугодној ситуацији.

Италијанска влада је, наиме, одлучила да стави ван снаге одлуку фашистичког шефа тадашње италијанске државе Бенита Мусолинија из 1942. године, којом је Ватикан био ослобођен сваког пореза на дивиденде.

Претила је, дакле, опасност плаћања тј. утеривања заосталих пореза Ватикана у висини од око данашњих 1.500.000.000 US $ и Павле VI је дао налог двојици својих повереника да хитно трансферишу новац и вредносне папире Ватикана у иностранство.

Та двојица повереника су били једно свештено лице, Paul Kazimir Marcinkus, секретар Ватиканске банке IOR и једно световно лице, Mikele Sindona, шеф приватне Banca Privata Italiana.

Синдона је био стари познаник папе Павла VI, још из времена док је овај био надбискуп у Милану, када му је Монтини својим утицајем (и финансијским средствима у висини од 400.000 US $) помогао да купи једно вредно земљиште и сагради комерцијални старачки дом Casa della Madonnina. Ускоро је овај пословни човек постао финансијски саветник ватиканске Курије. Сицилијанац Синдона је, међутим, био много више него шеф једне банке. Он је био и главни финансијски саветник Џое Адониса, главешине великог и значајног мафијашког клана Дон Вито Ђеновезе, истовремено истакнути члан масонске ложе П 2 (Propaganda Due) Licija Đelija, којој је иначе припадало и преко 120 кардинала, бискупа и свештеника ватиканске хијерархије, и један од главних финансијера деценијама владајуће (строго римокатолички оријентисане) политичке партије у Италији, Democrazia Christiana, коју је деценијама водио Ђулио Андреоти (Nick Tosches, Geschäfte mit dem Vatikan. Die Affaire Sindona. Droemer Knaur, München, 1989).

То поред осталог значи, да дотични функционери Ватикана нису поштовали ни сопствено канонско право. Већ папа Клеменс XII је наиме 1738. увео законско правило, по коме ко год постане члан неке масонске организације, мора аутоматски да буде екскомунициран из римокатоличке цркве.

То правило је тек накнадно, после обелодањивања ове листе црквених чланова масонске ложе П 2 изменио тј. укинуо папа Јован Павле II. Може се поћи од тога, да му губитак толиког броја високих функционера намах нипошто не би био добродошао.

Лицио Ђели, бивши члан подмладка Мусолинијевих фашиста, успео је да у тој ложи окупи и преко 50 италијанских генерала и адмирала, 44 члана италијанског парламента и скоро све високе официре италијанских тајних служби, као и државне полиције.

Синдона је потом од Ватиканске банке одмах откупио Швајцарску Финбанку и ушао са 50% капитала у ватиканску Swiss Bank. Прљави новац мафије је тиме нашао улаз у ватиканско банкарство и – заједно са целокупним ватиканским капиталом – пут изласка из Италије.

Једна од његових првих акција је била и преусмеравање тог ватиканског капитала, уложеног у италијански концерн Societa Generale Immobiliare, са поседом некретнина у вредности од пола милијарде долара, у један финансијски институт у Луксембургу, као и трансфер 250.000.000 US $ из италијанске Banca Unione у циришку Amincor Bank.

Тја, швајцарска „банкарска тајна“ је , као и увек, била неприкосновена, света.

Капитал Ватикана и италијанске мафије је, дакле, био порески утајен, подвргнут „прању“ у великом стилу и одлазио је у иностранство. Томе је погодовао и Синдонин успех, када је купио двадесету банку по величини у САД, Franklin National Bank.

„Times“ га је потом прогласио „најуспешнијим Италијаном од Мусолинија до данас“.

То значи, да је преко Ватиканске банке IOR дуги низ година вршено и „прање“ дословце најпрљавијег новца, који човек себи може представити (осим отимања имовине геноцидно убијених жртава), наиме, од продаје дрога и оружја, трговине људима, присилне проституције жена и деце, отмица, пљачки, уцена, итд.

Може се сасвим сигурно поћи од тога, да је IOR и за тај новац – у минималном случају – узимао нормалне камате и по правилу високе банкарске провизије за (илегални) трансфер у иностранство, да је дакле знатно финансијски профитирао и од тог тешког криминала.

Седмоструки италијански премијер Ђулио Андреоти, први човек најјаче и најутицајније италијанске политичке партије после Другог светског рата, католичке Democrazia Christiana, и по наводима из тајног архива Монсињора Дардоција вероватно најуспешнији политичар-мафијаш свих времена, прогласио је 1973. Синдону „спасиоцем италијанске националне валуте“.

Када је Андреоти много касније и сам стајао пред судом, оптужен да је био вишедеценијски члан и сарадник сицилијанске Коза Ностре, постављено му је и питање – како објашњава чињеницу, да је он као световно лице поседовао један конто код Ватиканске банке, IOR, преко кога је у току неколико кратких година прешло око (данашњих) € 60.000.000?

Он је наравно одговорио „Не, тога се заиста не сећам…“

Био је у првој инстанци осуђен због подстицаја на убиство, веза са мафијом и прања новца а потом, у другој инстанци, ослобођен кривице „због недостатка доказа“ и „застаревања кривичних дела“.

Овај „најкатоличкији од свих послератних италијанских политичара“, чији (световни) животни мото је гласио „Политичка моћ нагриза само онога, који је не поседује“ а духовни „Више волим цркву и од Господа Бога“, добио је потом за свој 85. рођендан од папског Латеранског универзитета титулу почасног доктора наука.

Мора се сигурно поћи од тога, да је овај угледни ватикански универзитет имао ваљане разлоге за то.

Marcinkus постаје бискуп и папа Павле VI га 1971. поставља и званично на место председника Ватиканске банке, IOR. Дует Marcinkus-а и Синдоне постаје трио, када им се те године придружује Roberto Calvi, шеф Banco Ambrosiano, који је иначе такође (од 1958) био пријатељ са миланским бискупом Монтинијем, тј. сада актуелним папом Павлом VI.

Та три моћника, која су управљала трима банкама (Ватиканска банка IOR, Banca Privata Italiana и Banco Ambrosiano) су, служећи се ватиканским сопственим фирмама, нпр. у раним седамдесетим годинама успели да изманипулишу читаву Миланску берзу и остваре енормне финансијске добитке.

А онда се ситуација, како у светским, тако и у италијанским сразмерама променила.

У САД је избила Вотергејт-афера, арапске земље су после Jom Kipur-рата смањиле производњу и извоз нафте, 1973. је избила светска економска криза, Demokrazia Christiana је слабила и 1975. чак изгубила комуналне, локалне изборе.

Ватиканска финансијска пирамида је почела да се љуља.

У касно лето 1974. обзнањено је да Синдонина америчка Franklin National Bank има губитке од 2.000.000.000 US $, његова италијанска Banca Privata Italiana 300.000.000 US $ а швајцарска Finabank око 82.000.000 US $.

У САД и у Италији је издат налог за хапшење Синдоне, који је побегао и крио се у трећим земљама. У Италији је одмах ухапшен банкар Менини, један врло високи (световни) функционер Ватиканске банке IOR.

Марцинкус је лаконски обзнанио, да у Ватикану нико није знао за ову Синдонину криминалну активност и одбио да истражним органима италијанске државе да било какву даљу изјаву.

Он је, наиме, био заштићен апсолутним имунитетом ватиканских функционера, који је проистицао из Латеранских уговора и наставио је своју интензивну сарадњу са Robertom Calvijem.

У међувремену, 6. августа 1978. умро је највиши заштитник ових „Божијих Банкара“, папа Павле VI. Синдони, који се у међувремену вратио у Њујорк, постало је јасно да га његови компањони остављају на цедилу и почео је да говори. Прва последица његовог иницијалног исказа је била истрага и провера Calvijeve Banco Ambrosiano, и скандал је почео да добија неслућене размере.

На „Свету столицу Светог Петра“ се потом попео Пољак Карол Војтила, као папа Јован Павле II и одмах обелоданио Marcinkusu своју намеру, да следи став Павла VI. и да му даје одрешене руке за даље банкарско пословање.

Синдонини искази, међутим, довели су дотле да је Roberto Calvi био ухапшен и у јулу 1981. осуђен на четири године затвора.

Иако је он одмах потом, уз полагање кауције, био привремено пуштен на слободу, његова Banco Ambrosiano се налазила на ивици пропасти и то је представљало нову опасност по Ватиканску банку IOR, и по Paula Kazimira Marcinkusa.

Већ у августу срећу се Marcinkus и Calvi у Ватикану, и постижу један договор:

Marcinkus предаје Calviju гаранције Ватиканске банке IOR у односу на дугове Banco Ambrosiano, све до 30. јуна 1982. а тек после тог рока, Calvi се обавезује да за ту гаранцију Ватиканској банци IOR исплати суму од 300.000.000 лира.

У замену за то, Calvi потписује један папир, у коме лично преузима одговорност за све финансијске трансакције из прошлости и у будућности, чиме – накнадно и профилактички – растерећује Ватиканску банку IOR, бискупа Marcinkusa и Ватикан. Очекивало се, дакле, да ће Calvi и даље ћутати и да ће један такав, несумњиво врхунски банкар у року од тих годину дана успети да „доведе ствари у ред“…

Већ 31. маја 1982. године, међутим, Calviju стиже званични захтев да изравна дугове своје банке у висини од 1,3 милијарди US $ и он бежи у Лондон, где га 18. јуна 1982. године проналазе обешеног испод Blekfrajers Bridž („Мост црних монаха“). Његови џепови су били напуњени одломцима тешких цигли (тежина: 10 кг) и полази се од разложне претпоставке, да је био убијен.

Кратко пре своје смрти Calvi је иначе пред сведоцима изјавио: „Ако се мени нешто деси, папа ће морати да напусти свој положај, да абдицира.“ (Heribert Blondiau, Udo Guempel: Der Vatikan heiligt die Mittel. Mord am Bankier Gottes. Patmos Verlag, Düsseldorf 1999)

Он се, међутим, и у овом погледу врло очигледно варао.

Истог дана је и његова дугогодишња секретарица Graziella Corrocher, која је годинама била упућена у његово пословање, „нашла смрт падом са прозора његове банке у Милану“.

Потом се захтева од Ватиканске банке IOR, да покрије свој удео у овим губицима. Marcinkus то глатко одбија и позива се на ватикански имунитет.

Папа Јован Павле II стоји иза њега, поред осталог и јер је Marcinkus био тај, који је ставио пољском синдикату „Солидарност“ суму од 100 милиона US $ на располагање, као подршку у борби против комунистичког режима у папиној домовини.

Marcinkus је, дакле, консеквентно настављао дело њујоршког бискупа Spelmana.

Од 29. августа 1983. па до 25. маја 1984. трајала су саветовања у Ватикану, како решити ову проблематику. На крају је постигнут споразум, да Ватиканска банка IOR „добровољно и без признавања било какве одговорности или чак кривице“ исплати потражиоцима суму у висини од 242 милиона US $, „чиме сва потраживања престају да важе“. Овај документ је у Женеви потписао председник Ватиканске банке IOR, надбискуп Paul Marcinkus.

Један есенцијални проблем Ватикана и његове банке у односу на сва ова збивања је потом нестао 20-22. марта 1986. године. Mikele Sindona, који је управо од стране САД био изручен Италији, попио је у затвору Vogera свој јутарњи еспресо, не знајући да је у њему овог пута било више цијанкалија него кафе и умро после мучне коме, која је трајала читава 53 сата.

Управо крунисани нови папа, Американац из Чикага, преузима дакле једно, врло благо речено, у много погледа комплексно наслеђе. Будућност ће показати, да ли ће му ново име које је изабрао, Лав XIV, бити од помоћи и барем успети да име његовог земљака Казимира Марцинкуса макар донекле избледи.

Мада… могу ли усуди Роберта Калвија, Микела Синдоне и папе Јована Павла I заиста икада потонути у заборав? Па ма колико милијарди финансијског добитка за Ватикан стајало на другом тасу ваге?

Исто као и – да ли се може икада заборавити да је Ватикан потписао конкордат са Адолфом Хитлером и помогао му да исполира свој „углед“ у свету, иако је систематско прогањање Јевреја и Рома у Немачкој већ увелико било у току?

И на основу тога до данашњег дана касирао преко једног билиона евра?

Др sci Phil. Владимир Умељић