Нови Стандард, 17. 9. 2025, Срђа Трифковић: Усташтво и фашизам: Привид идентитета

Срби у хрватском усташком логору Стара Градишка, мајке са децом у очекивању тријаже, 1942. Фото: Архива ЈУСП Доња Градина, Wikimedia Commons, PD

Расна теорија

Двадесетих година XX века Милан Шуфлај (1879-1931.) даје даљи допринос хрватском расном теоретисању. Шуфлајева главна теза била је да нема трајног мира између Хрвата и Срба услед непремостивих расних и биолошких разлика међу њима. По њему, „на рубу Балкана, на граници Запада и Истока, католичанства и православља, еуропске културе и барбарства, име хрватско, крв хрватска не значи само нацију! Хрватска крв ту значи цивилизацију“. Шуфлај је, међутим, упоредо са тврдњама о инфериорности Срба заступао тезу о хрватском пореклу већине Срба у Војној крајини.

Oво је била противречност расне теорије коју је 1939. године покушао да реши Младен Лорковић одбацујући асимилацију/рекроатизацију. Срби су “остаци балканско-романских и циганских мјешанаца, који су се измичући пред Турцима склонили у хрватске земље и тако спасли од уништења”.

Лорковић сматра да се “хрватски народ мора очистити од свих елемената, који су за тај народ несрећа, који су томе народу туђи и страни, који у том народу растварају његове здраве снаге, који су тај народ кроз десетљећа и стољећа гурали из једног зла у друго. То су наши Срби и наши Жидови”.

Велики је значај Трухелке, Пилара, Шуфлаја и Лорковића за развој усташке идеологије и рационализацију њеног геноцидног набоја. Идеје и стремљења европског фашизма 1930-тих година усташама су биле секундарне. Код родоначелника усташтва нема ни говора о фокусу на антикомунизам, који Нолте оправдано сматра апсолутним „фашистичким минимумом“.

Покушаји наведених аутора да синтетизују историјске, расне и верске аргументе нису створили чак ни једну свеобухватну, кохерентну теорију хрватске етногенезе. Они су само развили платформу хрватске изузетности и расне надмоћи у односу на Србе која је пружила основу за стварање једног покрета спремног на крајње насиље у остварењу циља етнички хомогене хрватске државе.

Усташки режим био је вођен утопијском визијом етнички, морално и идејно хомогене националне заједнице. Масовни злочини који су уследили имали су карактер “геноцида са сврхом”: покољ Срба био је темељ социјалног инжењеринга у реализацији пројекта савршене хрватске националне заједнице, Volksgemeinschaft.

Национална револуција изискивала је физичко уклањање Срба као предуслов свог остварења. Револуција крви била је нужна претходница неке будуће фазе у којој ће доћи до политичке и културне трансформације и метафизичког искупљења хрватске Нације као целине. Утопијски карактер друштвених, емотивних и културних циљева усташког покрета од најранијих дана био је изражен језиком прочишћења и уништења.

Култ насиља

За разлику од држава централне и источне Европе где су на власти били покрети или личности са мање или више развијеном идеологијом централноевропског фашизма (Хлинкина гарда у Словачкој, Гвоздена гарда у Румунији, у завршници рата после пада Хортија Стреласти крстови у Мађарској), Хрватска је била нетипична квислиншка творевина. Била је једина сателитска држава која је сама, на лицу места, спроводила „коначно решење јеврејског питања“, чак и пре него што су нацисти развили на Истоку своју индустрију смрти.

Усташки режим био је вођен утопијском визијом етнички, морално и идејно хомогене националне заједнице. Масовни злочини који су уследили имали су карактер “геноцида са сврхом”

Услед паралелних покоља далеко бројнијих Срба, НДХ је била једина земља у окупираној Европи у којој је убијено више нејеврејских цивила него Јевреја. Усташки режим покренуо је први геноцидни пројекат у Другом светском рату: први талас терора погодио је Србе и Јевреје у НДХ већ крајем пролећа и у рано лето 1941, пола године пре него што су бирократи Рајха усагласили техничке детаље претходно донесене одлуке о холокаусту на језеру Ванзе јануара 1942. године.

Усташки култ насиља и необуздане мржње био је уистину разуларен, несравњиво жешћи од дискурса владајућих структура у ма којој другој држави у строју Нове Европе (Хортијева Мађарска, Тисоова Словачка, Антонескуова Румунија).

Усташки геноцидни интенционализам несумњив је, далеко више од нацистичког, јер хрватска држава за разлику од Рајха није поседовала развијене државне и друштвене институције које би погодовале „функционалистичком“ моделу. Нацистички геноцид оличавао је безличну технологију и дух једне високо развијене индустријске државе.

Располагао је сложеном опремом за масовно убијање и уклањање тела (гасне коморе, крематоријуми), ефикасном бирократијом и транспортном мрежом. Насупрот томе, усташки апарат смрти функционисао је без систематског одабира жртава, без стандардизације средстава убијања и без уходаног метода уклањања тела. За разлику од немачког, деперсонализованог метода убијања, усташки терор био је притом пропраћен садистичким оргијама крвавог насиља којих су се и сами нацисти гадили.

Постоје још једна значајна разлика између „коначних решења“ НДХ и Трећег Рајха. По долaску нa влaст јануара 1933, нацисти су сматрали за сходно да подвргну Немце систематској aнтисемитској индоктринaцији у трaјaњу од пуних девет годинa пре него што се јануара 1942. и формално приступило конaчном решењу јеврејског питања.

Покољ Срба у Гудовцу, 18. дана од оснивања хрватске усташке НДХ Фото: Архив Војводине, Вечерње новости

Насупрот томе, после проглашења НДХ, антисрпскa харанга устaшких првака трaјaлa је несразмерно кратко пре него што су почела мaсовна убиства: ни пуних девет недеља, уместо девет година. Покољ у Гудовцу, крајем априла, само је наговестио ужасе који су уследили јуна 1941. године. Будак је чувену изјаву у Госпићу о троделној судбини Срба изрекао јула 1941, након што су хиљаде њих већ биле брутално побијене.

Српски отпор

Како суровост тако и бројност починилаца чинили су усташке покоље друкчијим од немачких. Док је прелиминарна фаза “коначног решења” јеврејског питања током лета и јесени 1941. године спровођена далеко на Истоку, од стране малог броја војно-полицијских јединица (Einsatzgruppen), усташки терор је од почетка био срачунат да што већи број Хрвата и Муслимана претвори у саучеснике, како у убиствима тако и у деоби плена. Немци су трагове својих масакра тежили да уклоне затрпавањем а потом и спаљивањем тела, док су их усташе често остављале несахрањене на месту злочина.

Усташтво је донекле упоредиво сa феноменом нацизма и Трећег рајха, или идентично њему, у пет тачака:

1. Геноцид је био имплицитан у идеолошким поставкама и духу оба покрета.
2. Посвећени су огромни ресурси мaсовним убиствимa, чак и независно од питања да ли су тиме угрожавани војно-стратешки и безбедносни интереси државе.
3. У обa случaјa, већинa обичних грађана није директно служила режиму, aли је пaсивно прихвaтила нормализацију једног крајње морбидног стања.
4. У обa случaјa број директних извршилaцa злочина био је сразмерно мaли, али су они (не без основа) сматрали дa обични грађани прећутно прихватају пројекaт који сaмо елита одaбрaних имa одлучност и снагу живaцa дa спроведе до крaјa.
5. У обa случaјa и налогодавци и извршиоци су „знaли“ зaшто морa дa се урaди то шта се ради: мaсовно убиство је и за усташе и за нацисте било сврсисходно.

Након првог таласа покоља, који је трајао од јуна до септембра 1941. године, међутим, усташка власт више није била у стању да настави пуну примену геноцидног пројекта. Четири кључна фактора спречила су режим да Хрватску учини serbenfrei.

Прво, почевши са источном Херцеговином јуна 1941. године, испрва паралисано и дезоријентисано српско становништво дигло се на оружје. Друго, италијанске снаге убрзо су показале способност и вољу да самостално делују на терену и обуздају усташе, без обзира на политичка упутства из Рима. Треће, после 18 месеци дугих унутарнемачких расправа и спорова о узроцима, току и последицама усташких недела, прагматични официри Вермахта су крајем 1942. коначно преовладали над фанатично проусташким послаником у Загребу Зигфридом Кашеом: свим усташким јединицама наметнут је строги немачки механизам директне контроле. Четврто, усташки методи убијања били су примитивни, персонализовани, светлосним годинама далеко од индустријских метода убијања усавршених у Пољској.

Геноцидни терор над Србима свеједно је представљао битну одредницу идеологије усташког покрета, хрватске државе коју је створио и режима који је успоставио. Тај је задатак сматран за онтолошку дужност, како у политичком врху НДХ тако и међу теренским извршиоцима пројекта који је био неподложан анализи трошкова и бенефита.

Масовно убиство прерасло је у посвећен подухват, чак и уз ризик изгубљеног рата или по цену личног вечног проклетства. Једну петину Срба који су живели на територији НДХ у време њеног проглашења, режим је убио само из разлога њиховог идентитета. Њихова дела, ставови и веровања, за починиоце су били потпуно небитни. Жртава би било много више да четири наведена ограничавајућа фактора нису спречила успешно спровођење геноцидног пројекта. Воља извршилаца несумњиво је постојала. Ово све, међутим, не значи да су налогодавци и извршиоци били некакви „фашисти“.

Питање фашизма

Павелићева преокупираност истицањем хрватске националне посебности и стварањем националне државе, уз магловит наговештај њеног каснијег устројства, његову идеологију ставља ван матице европског фашизма. Главни циљ усташа била је држава као таква, за разлику од фашизма (у ма ком облику) који је постојање конкретне државе у којој делује третирао као датост.

Павелићеве ране тезе стога имају више сродности са балканским тајним удружењима, нпр. ВМРО раног 20. века (са којим је имао плодну сарадњу). Покрет је усмерен ка стварању и хомогенизацији будуће националне државе, а не ка “спасавању” већ постојеће националне државе од бољшевизма, плутократије, дегенерације итд.

Усташа је у стварању државе видео свој основни циљ, док је фашиста своју већ постојећу националну државу поимао као инструмент воље за моћ, као постојећи пројекат који тек треба на први начин устројити. Усташе стога нису били дорасли стварању једне препознатљиво фашистичке идеологије. Намеравани геноцид представљао им је фокус – и новину и за оновремене фашисте. Изразито утопијски оквир усташког дискурса од најранијих дана био је изражен језиком прочишћења и уништења који је био познат нацизму, али не и фашизму.

Што је посебно значајно, за Пилара, Шуфлаја, Лукаса, Лорковића, па и самог Павелића, антимарксизам и антибољшевизам једва да постоје; појављују се ту и тамо као понека преведена фраза, додатно накалемљена реда ради, али органски неповезана са основним идејама и опсесијама. Ово усташе одлучно дисквалификује као тобожње фашисте, јер је Нолте са пуним правом истицао антикомунизам као онај пуки минимум без кога се неки покрет не може сматрати „фашистичким“.

Усташе се додатно разликују од других фашистичких покрета чињеницом да је руководство деловало из иностранства и уз инострану подршку, док су активисти покрета у земљи били малобројни и деловали илегално или прикривено. Насупрот томе, фашизам се ослања на публицитет, на јавно деловање и уличне акције каквих је било занемариво мало у Краљевини Југославији пре априла 1941. године.

Класни контекст био је такође различит. Усташтву је недостајала широка база, поготову у вишим слојевима друштва. Стога покрет по доласку на власт априла 1941. није био способан да изврши свеобухватну националну револуцију путем споразума са традиционалним грађанским снагама чију су подршку и Мусолини и Хитлер придобили у годинама пре и непосредно након доласка на власт.

Тек пошто су интервенцијом спољних фактора усташе доведене на власт долази до привидне фашизације и грубих покушаја идеолошке доградње покрета. У целини, усташки покрет био је интелектуално и духовно апсолутно недорастао изазову кодификације сопствене идеологије у духу фашизма међуратне епохе. У поређењу са често разнородним ауторима који су свеједно јасно сврстани у мејнстрим европског фашизма 1920-тих и 1930-тих, као што су Ђовани Ђентиле, Филипо Маринети, Шарл Морас, Пјер Дрије ла Рошел, Робер Брасилак, Хозе Антонио Примо де Ривера и многи други, гг. Пилар, Шуфлај, Лорковић, Лукас и Павелић делују управо патетично – као интелектуални пигмеји, духовни ретарди и морални монструми.

Морaлнa и политичкa питaњa којa потеже феномен устaшког покретa и режимa који је он успостaвио упоредива су сa феноменом нацизма и утопијског нихилизма Трећег Рајха, никако не италијанског или ма ког другог фашизма. Разлика је, коначно, и у чињеници да је усташко наслеђе данас далеко живље од фашизма, као што се види на Томпсоновим мегаконцертима, уз благонаклону толеранцију „Колективног запада“. Стари греси неокајани и грешници непокајани и даље се враћају да прогањају живе.

Завршићемо парафразирајући преко потребно упозорење о једном другом злодуху из не тако далеке европске прошлости, такође рођеног 1889. године: још нам није ни на помолу крај приче са Павелићем. ¹

Проф. др Срђа Трифковић

1. „Wir sind mit Hitler noch lange nicht fertig!“ – John Lukacs.