Ћирилица, 24. 7. 2025, Василије Ђ. Крестић: Геноцидна идеологија Хрвата – о узроцима и времену настанка

Академик Василије Крестић Фото: Вечерње новости

Државно и историјско право Хрватске једно је од значајнијих питања које је и у ранијој и у новијој прошлости моћно утицало и још увек снажно утиче на међусобне односе Срба и Хрвата. Због недовољно проучених хрватско-српских односа, погрешног и тенденциозног тумачења тих односа, који су и после Првог и Другог светског рата улепшавани и дотеривани према дневнополитичким потребaма, питање државног и историјског права Хрватске, које је у основи свих српских и хрватскох неспоразума, сукоба, геноцидног страдања Срба, па и рата до којег је дошло између њих 1991. године, није приказано на научно веродостојан начин. Стога што се без бољег познавања овог питања, бар у границама у којима је оно везано за битисање Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији, не може научно објективно оценити и разумети ни прошлост ни садашњост српско-хрватскох односа, покушаћу у што краћим потезима да га осветлим.

Читава историја Хрвата у државним оквирима Угарске (од 1102. г) и Аустрије (од 1527. г) прожета је непрестаним расправама о државноправном статусу Хрватске. Циљ тих расправа био је да се истакне и докаже да је Хрватска, и у државним оквирима Угарске и Аустрије, сачувала своју самосталност, да се утапањем у нове државе није изгубила њена државна посебност. Што је у пракси, у животу, хрватска државност била мања и ужа, то је у расправама које су водили Хрвати, она све више истицана и доказивана. Столећима водећи папиролошку државноправну борбу са Мађарима, Хрвати су постали истински експерти у тој области. Чак и онда када је њихова државност била сведена на танке нити, па и када су те нити биле покидане, када је Хрватска постала обична покрајина Угарске, хрватски политичари су задивљујућом упорношћу истицали да треба разликовати стварно од правног стања. Свим силама трудили су се да докажу, што је било тешко и немогуће доказати, да у правном погледу никада није дошло до дисконтинуитета хрватске државности.

Захваљујући тим и таквим вековима вођеним расправама са Будимпештом и Бечом (Мађаримаи Немцима), хрватска историја и политика дубоко су прожете државним правом и историцизмом. То оптерећење није нестало ни онда када се Хрватска издвојила из Аустроугарске и када се нашла у саставу прве и друге Југославије. Уочљиво је да њени политички челници и данас, као да време стоји, да се код нас и у свету ништа није променило, оперишу подацима којима су оперисали и њихови претходници из давно прохујалог сталешког – феудалног друштва.

Хрватска политика у доба феудализма, оптерећена и до сржи прожета државним правом и историцизмом, имала је у односу на Угарску и Аустрију, до Револуције 1848/49. године, одбрамбени карактер. После Револуције 1848/49. она није изгубила тај карактер, али је из године у годину све више добијала агресивне и завојевачке особине. У том погледу хрватска политика се у вековној државноправној борби против Угарске, па и Аустрије, поистоветила са мађарском агресивном и завојевачком политиком. Исто онако како су Мађари вековима атаковали на Хрвате, тако су Хрвати, али много безобзирније и суровије, атаковали на Србе. У одбрани „хисторијског права хрватског народа”, која је имала циљ да „оживотвори хрватско државно право”, тј. да образује велику и самосталну хрватску државу, у другој половини XIX века у Хрватској је створена идеологија бескомпромисног, ексклузивног хрватског национализма, који је оштрицу своје нетрпељивости најчешће и најжешће, од најранијих дана до данас, усмерио против Срба. Уз то, по узору на мађарску сталешку политику започету с краја XVIII века, изражену у девизи да на тлу Угарске постоји само један народ – мађарски – већина хрватских политичара је сматрала да на територији Хрватске постоји само један „дипломатички”, односно „политички” или, како би се данас рекло, „конститутивни” народ, а то је хрватски.

Питање „политичког” тј. „дипломатичког” народа Хрватске заслужује посебно објашњење стога што су многе несугласице између Хрвата и Срба, не само у ранијим деценијама већ и у савременим збивањима, плод хрватске национално-политичке идеологије која је утемељена на идеји о постојању јединственог хрватског „политичког” народа. Објашњења су нужна баш зато што су у борби за и против политике утемељене на идеји о хрватском „политичком” или „дипломатичком” народу између Срба и Хрвата створене разлике у погледима које су биле и које су до данас остале тешко премостиве. Због њих је долазило до непрестаног жестоког међусобног сучељавања, рађања нетрпељивости и мржње, које су у одређеним хрватским грађанским и малограђанским круговима добиле противсрпске геноцидне особине. Бројни су и поуздани подаци који недвосмислено потврђују да је до кризе у односима између Хрвата и Срба у Хрватској уочи слома друге Југославије дошло због тога што су у тој републици завладале политичке личности и странке којима је на срцу лежала национално-политичка идеологија утемељена на идеји да на хрватској државној територији може да постоји само један и то хрватски конститутиван народ.

Идеја о „политичком” народу заснована је на феудалном државном праву. Она је настала у сталешком друштву, када су „политички” народ чинили само феудалци, а не грађани и сељаци. У часу када је та идеја почетком шездесетих година XIX века у Хрватској стекла знатан број присталица, Имбро Игњатијевић Ткалац, искрени и доследни Југословен, одлучно је устао против ње. ¹

Попут Ткалца и Андрија Торкват Брлић је сматрао да је не само бесмислено већ и опасно Хрвате проглашавати а Србе и остале народе у Хрватској лишавати статуса „политичког” народа. Супротно онима који су следили политику Фрање Рачког, бискупа Јосипа Јурја Штросмајера, Антуна Јакића, Анте Старчевића и Еугена Кватерника, Брлић је тврдио да „Хрвати немају никаквих државних права”, већ да та права, али само на папиру, има Троједна краљевина. ² Увиђајући колико је чак и за оно време била реакционарна и по односе два народа опасна политичка мисао Хрвата ослоњена на државно право Хрватске, Брлић је онима који су је заговарали поручио: „[…] Еле ви тјерајућ лисицу изтјерасте вука, јер на наравно право народности и слободе сасвим заборависте, из саме ревности за хисторију не Хрвата него троједне вишеплемене краљевине. Срби троједне краљевине не нападају темељ или ти државно право троједне краљевине, него не дају да та права Хрвати монополизирају. Или зар Славонија и у њој Срби, немају право ‒ имаду него Хрватска и у њој Срби? А тко ради између Србах о том да троједна изгуби аутономију? Усијани мозак Јакићев, Рачког и компаније то раде, а не Срби! […]”.

Осуда А. Торквата Брлића није се свела само на поједине политичке личности и на постојеће странке већ и на лист Позор, утицајни гласоговорник Штросмајерове Народне странке, који је, по његовој оцени, постао „богумрзак”, јер о свему томе је „хрватомански почео писати”. ³

Уз Ткалца и Брлића сврстао се и млади писац Аугуст Шеноа. Као сарадник Позора он није писао „хрватомански”. На постављено питање да ли је народ српски „политички” народ Шеноа је одговорио да јесте, „јер је тако склопио уговоре с крунисаними угарскими краљеви”.⁴

Ватрени заговорници политике засноване на хрватском државном и историјском праву били су свесни да је то право један од главних реметилачких чинилаца у односима између Срба и Хрвата. Упркос томе, и баш због тога, они су се чврсто држали тог права сматрајући да је оно важније од споразума и слоге са Србима. Најуверљивији доказ о томе налазимо у нацрту споразума о заједничким политичким наступима Хрватске пучке сељачке странке и Странке права, тзв. милиноваца. Нацрт је саставио Стјепан Радић и почетком августа 1909. године доставио га је Мили Старчевићу. У тачки два нацрта написано је: „Обје су странке продахнуте хрватским државним правом и хрватском државноправном идејом, те од ње нимало не попуштају нити за вољу иначе потребне и пожељне народне слоге с оним диелом нашега народа, који се и на хрватском државном подручју с разних разлога називље србским именом”. ⁵

Већ из овога што је речено види се да међу Хрватима није било јединственог става према државном праву Хрватске и из њега проистичуће политичке идеологије која се тицала институције „политичког” народа и територијалних претензија. У часу када су, почетком шездесетих година, образоване политичке странке, могло се уочити да је већина хрватских јавних радника своју политику заснивала на државном праву, а да је само мали број био спреман да у политику угради савременија начела природног и националног права. Сукоб између тих двеју групација, једног конзервативног и реакционарног, другог напредног и савременог, трајао је дуго и вођен је све до наших дана, до распада Југославије. Конзервативнији и реакционарнији део хрватског друштва никад није хтео добровољно да призна Србе у Хрватској за „политички” народ. Чинио је то само онда када је, стицајем политичких и других околности био присиљен. Напреднији део хрватског друштва, који је успео да се ослободи сталешке политике и феудалног државног права, прихватао је Србе као равноправне националне и политичке партнере. Према томе, од победе једних ‒ односно других друштвених снага ‒ зависио је положај Срба у Хрватској и однос који је владао између Срба и Хрвата.

Није случајно то што је конзервативно и реакционарно друштво у Хрватској дуго имало и што је очувало превагу над њеним напредним грађанским слојевима. После Револуције 1848/49. године, када је срушен феудални систем, Хрватска је током читаве друге половине XIX и почетком XX века, у друштвеном и политичком погледу сачувала полуфеудални карактер. Бивши феудалци, посебно богате великашке велепоседничке породице, добрим делом страног порекла, и даље су својим капиталом, моћним везама и угледом, играле значајну улогу. Захваљујући томе многи принципи који су важили у сталешком друштву, били су на снази и у новом грађанском периоду. Само тиме може се објаснити чињеница да је државно и историјско право Хрватске било полазна основа у програмима свих хрватских грађанских политичких партија, све до почетка XX века. Вековима живећи по регулативима тог права, у хрватском друштву однеговано је осећање које се дубоко усекло у свест већине мислећих Хрвата. То осећање, које их је скроз прожело, и данас преовлађује њиховом свешћу, па стога код већине Хрвата који се баве политиком државно и историјско право чине полазну основу сваке њихове јавне активности.

Ако је хрватска политичка мисао утемељена на државном и историјском праву још у XIX веку, у оквирима Аустрије и Аустроугарске, од напреднијих и далековидијих савременика, оцењивана као реакционарна и по односе Срба и Хрвата штетна и разорна, онда је размљиво да та мисао данас не може добити повољне оцене. Напротив, реч је о једном рецидиву феудалног друштва. По својој природи он је супротан свим грађанско-демократским схватањима. Изузетно неповољно и штетно деловао је на односе између Хрвата и Срба. Служио је као квасац за подстицање све новијих и све жешћих сукобљавања.

Када је Револуцијом 1848/49. године срушен феудализам, чиме су феудалци изгубили многе прерогативе које су дотле имали, дошло је до садржајних промена које су се тицале „политичког” народа. Раније, у сталешком друштву, „политички” народ чинили су, што је већ речено, само феудалци. Сада, у грађанском систему, сви Хрвати и сви становници Хрватске, без обзира на националну припадност, чинили су хрватски „политички” народ. По том принципу Срби у Хрватској били су део хрватског „политичког” народа. Њима су признавана сва грађанска права, али им није призната националнополитичка индивидуалност, односно конститутивност. Она је, напротив, свуда чак и грубо порицана.

Са неколико примера показаћу како су врло истакнути хрватски политичари и научници третирали Србе у Хрватској, Славонији и Далмацији, како су сматрали да су сви становници тзв. троједне краљевине Хрвати, без обзира на њихову етничку припадност, већ самим тим и због тога што су рођени на територији Хрватске, Славоније и Далмације. Дон Миховил Павлиновић, познати хрваски првак правашког опредељења из Далмације, записао је: „У Хрватској био тко вјере које хтио, звао се именом којим волио, свак се рађа Хрват”. ⁶ Вјекослав Клаић, угледни хрватски историчар и професор Свеучилишта у Загребу, у листу Виенац, 1893. године, при тобожњем научном објашњењу шта значи име Хрват а шта Србин, написао је „да је право национално име за народ од Истре до Балкана име Хрват, а племенско Срби тј. Срби су species хрватског genusa. Сваки Србин је Хрват, али Хрват није Србин”. ⁷ Франо Супило, знаменити хрватски политичар у свом правашком листу Црвена Хрватска, који је излазио у Дубровнику, 1895. године истакао је: „Сваки честити Хрват има бити давно начисту с тзв. српским питањем. Има Срба, признајемо, али у нас и у нашим земљама (тј. у Хрватској, Славонији и Далмацији ‒ В. К) Срба нема. Они који се у Бановини (тј. у Хрватској и Славонији ‒ В. К) и Далмацији Србима називају нијесу Срби него православни Хрвати […].” ⁸ Кад је Хрватски сабор 11. маја 1867, у ванредним политичким околностима, кад је осетио „да му се пење ропац у грло,” изјвио „да троједна краљевина признаје народ српски који у њој станује као народ са хрватским народом истовјетан и равноправан,” Еуген Кватерник је тај чин осудио као својеврсну издају. О томе је 10. септембра 1868. Миховилу Павлиновићу написао: „[…] како да се Хрвати још чему од другдје надају, када опет ти исти ‘први синови домовине’ погазише права, крв и народност, те ум тј. знаност, признавши године 1867-ме, на свом сабору, да имаде на светом хрватском земљишту, осим народности и језика хрватскога, њеки још други, србски народ и језик, право равно с Хрвати на свету нашу баштину хрватску? Починив ту погрду над народом нашим, не каже ли вам племенито ваше срдце, да се маскирани патриотизам тиера са светињами будућности нашега народа? ‒ Зар ти патриотине увиђају још, да србеж кроз руштину заступа барбарство бизантинско; германство невјеру протестантску? А с обими нас живљи спојити, амалгамирати мисле, одвраћајући Хрвате од францезког католицизма, који и наше звање и вјеру крије! […].” ⁹ Могла би се сачинити антологија сличних становишта порицања српске националне и политичке индивидуалности у Хрватској, Славонији и Далмацији.

Прихватањем мађарске државно-феудалне идеологије и из ње проистеклог права хрватско грађанско друштво држало се у оквирима своје државе истих принципа којих су се држале мађарске владе у оквирима Угарске у послеапсолутистичком (након 1860. г) а нарочито у дуалистичком периоду (после 1867. г). По тим принципима сви становници Угарске рођени на њеном државном подручју, без обзира на националну припадност, чинили су део мађарског „политичког” народа. Сходно томе, сви грађани Хрватске, рођени на њеном државном тлу, чинили су део хрватског „политичког” народа и у политичком погледу били су Хрвати. Ако се у овом тренутку присетимо начела које је владало у феудалном друштву, које је гласило: чија земља онога и вера, онда, имајући у виду принципе који су важили у грађанском друштву за нацију у Угарској и Хрватској, можемо закључити да је стари феудално-релиогиозни принцип само преобличен па је гласио: чија земља онога и нација. У складу са оваквим геслом, када је склопљена Хрватско-угарска нагодба 1868. године, у члану 59. речено је „да су краљевине Хрватска и Славонија политички народ”. ¹⁰ Тиме је, заправо, извршена идентификација земље са народом, јер ако је земља хрватска и народ је морао бити хрватски.

Према овом принципу, који је уграђен и у закон о нагодби, у Хрватској и није било Срба, јер су они чинили део хрватског „политичког” народа и у политичком погледу били су Хрвати. Да би се ова политичка фикција ‒ да у Хрватској нема Срба ‒ и у пракси остварила, предузмане су многе административно-политичке мере. С тим задатком и с таквим намерама у појединим статистичким приказима Срби нису исказивани по националној припадности, што је, рецимо, био случај са неупоредиво малобројнијим Циганима и Јеврејима. Срби су исказивани по религиозној припадност, као Хрвати грчко-источне вере. ¹¹

Како се тежило стварању хомогеног хрватског „политичког” народа, што је значило етнички чисте Хрватске, српско име је систематски изостављано где год се могло и кад год се могло изоставити. ¹² Тако је, на пример, Српска православна црква редовно називана „грчко-источном” и „грчко-несједињеном”. У одређеним круговима, посебно у правашкој и франкофуртимашкој штампи, Срби никад нису називани својим националним именом већ разним погрдним као што су: Власи, Цигани, грчко-источњаци, Скипетари (тј. Шиптари), Бизантинци, дотепенци, накот, накот влашки, накот вјере православне и накот за сјекиру зрео, такозвани Срби, они који себе крсте Србима, они који се сију гдје им мјесто није и слично. Анте Старчевић називао их је: „блатни скоти”, „гнусна ропска створења”, „продане мешине”, „псета аустријска”, „псета пустјена с вериге”, „смеће” итд.

Језик је ретко, само изузетно, имао придев српски: хрватско-српски, хрватски или српски. По правилу он је избегаван па је називан: хрватски народни, наш језик, хрватско-славонски-далматински и југославенски. ¹³ У науци је добро познато да је свуда у свету, где је долазило до масовне деструкције имена неке нације, то био знак за физички напад на ту нацију, да је то било јавно жигосање и упирање прстом на оне који су сметали и које је, нимало бираним средствима, требало одстранити из средине у којој су били непожељни. Деструкција српског имена у Хрватској увек је била праћена непрестаним јавним истицањем да су Срби издајници, да су реметилачки чинилац хрватског друштва и хрватске политике, да су „народна неприлика“, „да Хрвати нису српска браћа, јер су Срби браћа са псима“, да су хајдучки и разбојнички народ, да су византијски препредени и лукави и да је „Српство опасно по својим мислима и по свом расном саставу“, јер у њему је „крвљу увјетовано расположење за завјере, револуције и преврат“.

Приликом антсрпских демонстрација, које су се у више наврата десиле у Загребу 1895, 1899. и 1902. године, руља је извикивала пароле с чисто геноцидним порукама, као што су: „Удри, удри ин дер штат Србом штрик за врат“, „Србе о врбе“ и „Србом сјекиром за врат“.

Врло брзо се испоставило да је деструкција српског имена уродила жељеним плодовима. Само српско име почело се третирати као „политички преступ” па су предузимане мере да се оно сасвим потисне и искорени како би се створила етнички чиста, верски јединствена ‒ католичка ‒ велика Хрватска. Из истих разлога, ради стварања јединственог хрватског „политичког” народа и етнички чисте Хрватске, читав школски систем је од 1874. године био у служби хрватзације. Ћирилица, као српско писмо, на разне начине, често и брутално, била је потискивана и избацивана из употребе.¹⁴ Српска застава и српски грб, као национални симболи, били су забрањивани. Уз сва та потискивања, брисања и непризнавања, Срби су као грађани уживали пуну равноправност. Али, зато што нису били признати као „дипломатички” народ, што су третирани као део хрватског „политичког” народа, што су били подвргнути насилној хрватизацији, били су незадовољни и увређени па су не само оштро осуђивали хрватску политику већ су јој се, где год су налазили да је то потребно и могуће, отворено и супротстављали.

Политика непризнавања Срба у Хрватској испољена је у разним видовима, а из њих су се, према казивању Светозара Милетића, српског политичког првака из Угарске, изродиле немиле појаве, „јер је семе раздора пало на увређено осећање народа србског”. Да би обезбедили свој опстанак у Хрватској, да би се очували као нација, Срби су већ средином шездесетих година XIX века тражили да се донесе закон о политичкој равноправности Срба са Хрватима; да народна равноправност стекне важност у законодавству и управи; да у жупанијама, срезовима и општинама, у којима су Срби имали већину, у званичној употреби буде ћирилица; да Срби у свим органима власти буду заступљени у сразмерном броју; да свој надзор над српском црквом и вероисповедним школама држава повери Србима и да Срби имају право на сразмерну државну помоћ „за сва заведења” која имају и Хрвати. ¹⁵

Држећи се принципа швајцарског теоретичара државног права Јохана Каспара Блунчлија (Bluntschli) „да је народ велик колико и држава”, што је значило да сви становници Хрватске чине јединствен народ Хрвата, лист Позор ђаковачког бискупа Јосипа Јурја Штросмајера, који је био најугледнји орган хрватске Народне странке, одбацио је све захтеве Срба у Хрватској. Дописник Позора који је лансирао Блунчлијеву идеју „да је народ велик колико и држава”, злослутно је запретио Србима ако буду инсистирали на истицању своје националне посебности да ће их Хрвати „из запада гонити идејом народног јединства проти њиховој истој вољи, рушити ћемо силом освједочења све границе, које буду дизали, ништити ћемо моћју свеобће цивилизације све запреке, које буду постављали јединству народа, кога је Бог једним створио. Кад настане државна потреба, промиенити ћемо и име, државни битак, замиенити стару повиесницу новом, промиенити установе, попримити другу политику, све у духу западне цивилизације; али до тада бити ћемо један народ […]”, разуме се хрватски. ¹⁶

Фусноте

Ткалац је предвидео сву штетност и деструктивност те идеје па је о томе написао: „… Мисао политичког и народног сједињења свих јужних Славена сасвим је лепа и добра, но оснивати на застарелим и заплесњивилим хартијама и тобож историчким измишљотинама претензију народа хрватског и римске цркве на хегемонију над свим народима јужнославенским – то може бити жеља горућег патриотизма но доказ је толике сујетности и толиког незнања ћуди народа да не само да није могла имати жељеног успеха него је баш раздор измђу два најнапреднија и најкрепча југославенскна народа, међу Хрватима и Србима, повећала и готово у мржњу народну претворила ….” Даље је Ткалац поручио: „… Не оснивље се будућност и не утемељују се државе на старим хартијама и на ‘виртуалним’ територијалним тражбинама, ма биле ове што може бити боље доказане и недвојбене, него се оснивају на крепкој вољи, на снази и делатељности живећег народа који хоће и уме створити си државу да у њој о својој вољи и о својем праву живи и народни задатак свој изпуни. Кад би Срби у данашњој кнежевини уставши на Турке били позвани на Душаново и Лазарево царство и на старе своје хартије и не знам каква јоште историчка права, јамачно би били остали једна раја турска као што су Бошњаци и Ерцеговци и дан данас …”.(I. Ignjatijević Tkalac, Pitanje Austrijsko, kome, kako i kada valja rešiti ga? Patris 1866, 77, 78.)
Брлић је о томе написао: „… Хрвагти (Croatia, nacio croatica) нема нигде државних правах, као што ни Мађари у Угарској. Хрвати се поведоше за Мађарима и Мађарорсагом, па немајући никаква темеља – наједанпут као Deus ex machina припојише себи право папира троједне краљевине, и конда би био несмисао рећи: државна права Србах у тоједној краљевини! Становници троједне краљевине нису само Хрвати, а ипак сви – исти Ниемци, Мађари, Русини, Клементе – имају државна права троједне краљевине”. (Национална и Свеучилишна библиотека у Загребу, Кореспонденција Ивана Филиповића, А. Т. Брлић И. Филиповићу, Брод, 15. III 1863, п.3.399).
Исто.
A. Šenoa, Srbi i Hrvati IV, Pozor, 1861, 234.
Bogdan Krizman, Korespondencija Stjepana Radića 1885‒1918, knj. 1, Zagreb 1972, 471.
Mihovil Pavlinović, Hrvaski razgovori, Zadar 1877, 231.
Vjekoslav Klaić, Hrvati i Srbi, Vienac, 1893, sv. 2, 25.
Frano Supilo, Glasovi o slozi, Politički spisi, Zagreb 1970, 190, 191.
A. Palavršić, B. Zelić, Korespondencija Mihovila Pavlinovića, Split 1962, 94.
Ivan Bojničić, Zakoni o ugarsko–hrvatskoj nagodi, Zagreb 1907, 30.
У каталогу Прве изложбе далматинско-хрватско-славонске се каже да становници читаве Троједнице „јесу по народности готово сами Хрвати који обсежу 95 постотках од укупнога пучанства” а да једна четвртина отпада на „грчко-несједињено вјероисповедање”. (J. Šidak – M. Gros – I. Karaman – D. Šepić, Povijest hrvatskog naroda g. 1860 –1914, Zagreb 1968, 34). У Statističkom pregledu Trojedne kraljevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, који је издат у спомен Прве хрватске учитељске скупштине, о Србима није било ни помена. У Pregledu је речено да у Троједници има 2,5 милиона Хрвата, од којих 500.000 православних Хрвата. (Извештај са прве хрватске учитељске скупштине, Панчевац 1871, бр. 67, 69, 75).
На основу полемике коју је А. Т. Брлић водио сPozoromи Narodmim novinamaЉудевита Гaja види се да је Штросмајеров лист још 1860. године у Брлићевим чланцима, које је писао за Pozor, свугде и систематки брисао име Србин и преиначавао га у Хрват. Брлић је стога тврдио да је Pozor себи ставио у задатак да докаже „да је хрватска народност једино могућа у троједној краљевини”. (А. Т. Брлић, Србски дневник, 1863, бр. 95)
В. Крестић, О називу језика у прошлости Хрватске, Зборник о Србима у Хрватској, књ. 2. Београд 1991, 225-258.
О томе види поглавље: Просветна политика за време бана Мажуранића у књизи В. Крестића, Историја Срба у Хрватској и Славонији, Београд,1991, 197-264.
Srbski zahtjevi u trojednoj kraljevini, Pozor 1866, br. 106.
Slavenska plemena ‒ posebni narodi, Pozor 1866, 106.