Ћирилица, 24. 7. 2025, Василије Ђ. Крестић: Геноцидна идеологија Хрвата – о узроцима и времену настанка

 

Занимљиво је и заслужује да буде наглашено да је ова претња Србима који нису пристајали да буду православни Хрвати и део хрватског политичког народа, који нису желели да буду похрваћени, изречена од странке која је у ранијој српској и хрватској историографији оцењивана као странка југословенског опредељења. Ако је та странка, умеренија према Србима од Странке права, била спремна на брутални обрачун са Србима који су били против њене злослутне политичке идеологије, много већа опасност претила је од национално искључивих праваша.

Да би стале на пут ширењу српске националне свести у Хрватској две најјаче опозиционе хрватске странке, Странка права и Неодвисна народна странка, или Странка Обзора, које су читаву политику градиле на темељима хрватског државног и историјског права, отворено су спречавале оснивање било каквих посебних српских установа, друштава и организација. С друге стране, свим расположивим средствима, и на све могуће начине, оне су развијале, шириле и јачале хрватска национална осећања.

За време владе бана Ивана Мажуранића (1873‒1880) дошло је до правог бруталног обрачуна са Србима из Пакраца и других места, који нису крили своја национална осећања, који су симпатисали с покретом Уједињене омладине српске, сарађивали у новосадском листу Застава, образовали друштво за скупљање прилога том листу, у Пакрацу основали Задругу Срба занатлија, пригодним приликама користили српски грб и српску заставу, а у Српској учитељској школи као наставни предмет имали српски језик. ¹ Бан Иван Мажуранић оценио је да су свима тим активностима ширене идеје српства, чиме су унети мржња и раздор „између католичкога и грчко-источнога житељства“. Уз то Мажуранић је дошао до закључка да су Срби поменутим делима ишли на то „да се србскому елементу прибави нека, с државноправног гледишта неоправдана премоћ и политичка превага у Хрватској и Славонији“. Да се све то не би десило, осумњичени из Пакраца, Карловца, Осијека и Дарувара су похапшени, а они који су били запослени отпуштени су из службе без права запослења на државној територији Хрватске и Славоније. ²

Мажуранићева противсрпска акција јасно је наговестила правце којим ће се кретати хрватска политика ослоњена на хрватско државно и историјско право и на установу „политичког“ народа. Врло брзо испоставило се да је и само српско име у Хрватској представљало „политички преступ“, да је све што је српско требало искорењивати да би се створила етнички чиста, верски јединствена ‒ католичка велика хрватска држава. Какво расположење је владало према Србима код оних Хрвата који су следили политику хрватског државног и историјског права савршено показује Политичка повијест хрватскога народа др Пере Гавранића. У њој пише: „[…] данас зациело нема нигде у Европи међу разнојезичним Хрватима веће мржње, него што овдје у нас обстоји међу истојезичним Хрватима и Србима. Та је мржња додуше незгодна, али је врло разумљива. Тежња хрватска и тежња српска не бори се додуше оружјем у руци, јер такве нам борбе не би дозволили наши садашњи господари, али за то борба итекако обстоји, и то подмукла, потајна, гадна борба једне ексистенције против друге, једног појединца против другога, без починка, без краја и конца. Да би ми Хрвати имали своју независну државицу као Срби, и да се не би требали ни од кога бојати, букнуо би за циело рат између Хрвата и Срба, и тај би свакако био најпопуларнији”.³ (Курзив ‒ В. К)

Историјски догађаји који су се збили од 1941. до 1945. и од 1991. до 1993. у свему су потврдили оцене П. Гавранића изречене 1895. године. Оба пута када су Хрвати стекли „своје независне државице”, дошло је, како је Гавранић и предвидео, до крвавог пира у којем су жртве били Срби. Мржња против њих испољена је тада на најбруталнији начин, али са јасним циљем: да се створи етнички чиста и што већа хрватска држава.

Познати хрватски вајар југословенског опредељења, Рудолф Валдец је повећој групи српских писаца, сликара и вајара, који су групно посетили Загреб 1905. године, критикујући екстремну антисрпску политику Хрвата, између осталог изјавио да када би Хрвати „добили ма и најмању независност државну, са лица земље збрисали би све оно што носи српско обележје”. ⁴ Време и догађаји су потврдили Валдецове суморне оцене, које су слабо обавештене Србе изненадиле и збуниле.

О тој за здрав разум несхватљивој мржњи, која је овладала знатним делом хрватског друштва у другој половини XIX века, изрекла је свој суд и добронамерна и хумана мис Аделина Паулина Ирби, која, као странкиња, Енглескиња, није имала никаквих разлога да прави разлику између православних и католика. Поводом масовног затварања Срба у Пакрацу, Карловцу, Осијеку, Дарувару и другим местима Хрватске и Славоније, до којег је дошло у време устанка у Босни и Херцеговини (1875‒1878), мис Ирби је написала: „Једини мотив томе гоњењу налази се у нечовечној мржњи Хрвата спроћу Срба. Као год што католици у Босни иду на руку Турцима против Срба, тако Хрвати у Славонији иду на руку Мађарима опет противу Срба.” ⁵

Највећи сејачи мржње, они који су је уобличили у државне, националне и политичке програме, који су јој дали особине борбе различитих раса, Еуген Кватерник и Анте Старчевић, у хрватском друштву прихваћени су као највећи патриоти и родољуби. Тим чином раздор између Хрвата и Срба дубоко је био усађен у њихова бића, јер док су једни били спремни да славе, хвале и следе поменуте корифеје, други су с разлогом од њих зазирали, јер су осећали тешке последице њиховог погубног деловања.

Ружени и сатанизовани у прошлости, још горе су Срби прошли у време хадезеовске власти Фрање Туђмана и његових наследника. Кад је Хрватска демократска заједница дошла на власт сачињен је за новинаре посебан глосар с упутствима како треба говорити и писати о Србима. Као што се у време Павелићеве НДХ говорило о жидо-комунистима, од новинара је сада тражено да говоре о Србо-комунистима. У фебруару 1990. Туђман је захтевао да се Срби у Хрватској, као хрватски грађани, означавају као „православни Хрвати“. Залагао се за то да се не користи кованица „православни Срби“, а у потпуном складу са законским одредбама из времена Павелићеве НДХ, наговестио је да ће у Хрватској бити забрањена Српска православна црква. За Србе који би остали у Хрватској и не би се преселили у Србију, обећао је да ће њихова црква, као и у време НДХ, постати Хрватска. ⁶

Држећи се поменутог глосара, али и конкретних упутстава Фрање Туђмана, репортер Хрватске телевизије Јерко Томић, у емисији „Куда српска хорда прође”, емитованој 20. августа 1996, о Србима је рекао „да су нељуди којима није помогло ни светосавље, да су трговци свињама, четничка гамад, да су гори од стоке, србадија прљаве шапе, сотонски добошари, да су цивилизација ражња и ракијетине, крезуби монструми, прљаве шубаре, јад и беда, ђубрад, србочетнички вампири, људско зло, створови, болест, губа, неславни Јовани, бијесне разуларене четничке звери, тепих нацизма, да су у Хрватску дошли пре сто година, да су били слизани са Турцима, да су потаманили Јевреје и пре доласка хитлероваца у Београд“.

Почетком августа 2001. године доградоначелница Петриње изјавила је да „док и један праваш живи на свом подручју (тј. у Хрватској ‒ В. К), док и један Хрват дише својим плућима и хода по овој земљи“, Србин неће „моћи живјети овдје као сви остали“. За челницу Петриње Србин „нити је човјек, нити животиња, животиња не заслужује такву успоредбу с њим”. Све Србе она је видела као четнике а за њих нема живота у Хрватској. О томе она каже: „ /…/ Ми можемо са свима, осим с некрстима, јер вјера и враг не иду скупа. Очистит ћемо Хрватску од смећа /…/”. ⁷

Важно је истаћи да су се брутални вербални напади на Србе, који су били прави ратни покличи, чули и у Сабору Хрватске 4. октобра 1990, у време конституисања нове Хрватске, више месеци пре но што је дошло до оружаних сукоба. На тој седници посланик Дамир Мајовшек је, између осталог, рекао: „Не веруј Србима ни када ти дарове доносе /…/”. Потпредседник Сабора Стјепан Сулиманац заложио се на тој седници за доношење расног закона кад је изјавио да за „лица која су се населила иза 1918. године у Хрватској, а стекла су иметак, треба створити закон и заштитити се од тих елемената”, тј. од Срба. Посланик Иван Милас поручио је Србима: „На ваше право одговорит ћемо оштрим мачем. Дан обрачуна је врло близу /…/!” Потом је додао: „Србе никад нисам волио, а моји су родитељи криви што их нисам мрзио”. Посланик Анђелко Кларић заложио се за то да се Срби у Хрватској изолују, као Курди у Ираку, и да се за њих створе гета. Бранко Пожњак је предложио да Сабор „размотри могућност укидања имунитета српским посланицима”, а Виктор Грабовац је захтевао да се за српске општине у Хрватској „обуставе сва финансијска давања“. На тој саборској седници од 4. октобра Срби су почаствовани разним епитетима. Тако је, између осталог, речено да су „друмски разбојници”, „пијана и дрогирана, нецивилизирана руља”, „терористи”, „освајачки дивљаци” и „четници” па да са њима, како је рекао посланик Анте Чезовић, Хрвати не могу да живе заједно. Још пре овог саборског заседања, један од првака ХДЗ Слободан Праљак написао је у листу Start од 28. априла 1990. да по улицама „дечки већ певају: „Заклат ћемо Србе”. Министар управе и правосуђа у другој влади Републике Хрватске Босиљко Мишетић, изјавио је: „Дете од рођења, дакле пре него што га се научи читати и писати, треба га научити тко му је непријатељ, а непријатељ му је на овим просторима Србин. То значи да од почетка живота (као што треба учити читати) тако га треба подучавати да сво зло, које је учињено хрватском народу учинили су Срби.” ⁸ Ако се једна средина, у овом случају хрватска, систематски, смишљено и у дужем периоду напаја оваквим и сличним оценама, које сам навео, онда је природно што је она, тешко индоктринисана, дошла до закључка да по сваку цену Србе треба уништити. Да је то тако наука обилује бројним доказима.

Да је мржња Хрвата према Србима, због тога што нису били спремни да буду Хрвати православне верe, била велика, па да су неки Хрвати већ током шездесетих година XIX века били спремни да их униште, доказује нам Еуген Кватерник. У писму упућеном 22. јуна 1869. дон Миховилу Павлиновићу Кватерник је, између осталог, написао: „[…] стога отворено велимо: само издајице домовине и керви наше, издајице ума тј. знаности, може вере ради рећи на светој херватској земљи да је Серб а не Херват. Отворено велимо дотичним, да ће знати херватски народ осветити таково издајство, уништив такови накот вере, која је кадра из људих учинити издајице керви и светињах свакому народу најмилијих […]”.⁹

Зато што Срби нису пристајали да буду Хрвати православне вере, и Старчевић је, попут Кватреника, само годину дана касније, наговестио пут којим ће ићи Хрвати у решавању српског питања, у стварању велике и етнички чисте хрватске државе. Он је 1870. написао: „Народ херватски неће трпети, да та сужањска пасмина оскверњује свету земљу Хервата“. ¹⁰

Држећи се поменутог глосара, али и конкретних упутстава Фрање Туђмана, репортер Хрватске телевизије Јерко Томић, у емисији „Куда српска хорда прође”, емитованој 20. августа 1996, о Србима је рекао „да су нељуди којима није помогло ни светосавље, да су трговци свињама, четничка гамад, да су гори од стоке, србадија прљаве шапе, сотонски добошари, да су цивилизација ражња и ракијетине, крезуби монструми, прљаве шубаре, јад и беда, ђубрад, србочетнички вампири, људско зло, створови, болест, губа, неславни Јовани, бијесне разуларене четничке звери, тепих нацизма, да су у Хрватску дошли пре сто година, да су били слизани са Турцима, да су потаманили Јевреје и пре доласка хитлероваца у Београд.” ¹¹

Почетком августа 2001. године доградоначелница Петриње изјавила је да „док и један праваш живи на свом подручју (тј. у Хрватској ‒ В. К), док и један Хрват дише својим плућима и хода по овој земљи”, Србин неће „моћи живјети овдје као сви остали”. За челницу Петриње Србин „нити је човјек, нити животиња, животиња не заслужује такву успоредбу с њим”. Све Србе она је видела као четнике а за њих нема живота у Хрватској. О томе она каже: „ /…/ Ми можемо са свима, осим с некрстима, јер вјера и враг не иду скупа. Очистит ћемо Хрватску од смећа /…/”.

Кад је избила револуција 1848. Србима у Дубровнику запретила је смртна опасност. Хрвати су им отворено рекли да ће их све у цркви запалити. Дубровачки прота Ђорђе Николајевић је 22. марта 1848. написао владики Јеротеју Мутибарићу: „Овом приликом само укратко усуђујем се саобштити, како смо ми овдје у Дубровнику, одкако је конституција проглашена, умјесто весеља величајши страх поднијели, будући су нам јавно и у очи пријетили, да ће нас на најмање комадиће исећи”. На срећу, кад се о претњама сазнало у Боки, Срби у Дубровнику били су спасени. Николајевић је о томе написао: „Глас овај стигне у Котор, гдје су православни Срби много претежнији. Которски Срби поруче Дубровчанима, да не тичу тамошњу браћу, јер ако такну и једнога, они ни једног католика оставити неће. Но и ова претња разјарене Дубровчане није могла укротити, док им не стигне другиј глас, који у случају обистињења не би имао шале, да се под градом Будвом укрцало у брод десет ‘иљада Црногораца, који долазе Дубровчанима у походе, и да их питају, шта ће они са Србима.” ¹²

Сведочанство о нетрпељивости и мржњи према Србима налазимо и у писму Драгутина Јагића из 1901, у којем, поводом сахране краља Милана Обреновића у манастиру Крушедол, он пише: „Да је на наше било, ми би били Милана дали мртва ‘пер шуб’ експедирати још даље од Биограда, јер и мртви Срби још нам чине у Хрватској сметњу и свађу”. ¹³

Да је мржња према Србима почетком XX века била огромна, да им је претила велика опасност, доказује брутално отворена изјава франковца др Јерка Павелића саопштена у Хрватском сабору, када је 1907. године рекао да би он, са својим политичким истомишљеницма, решио питање Срба у Хрватској. Тврдио је да је српска мисао у Хрватској и Славонији увезена из Србије, али да још није попримила такве размере да се не би могла повратити у наручје хрватске мисли. Изјавио је: да кад би франковци били на власти „такозвани” Срби за 48 сати постали би „православни Хрвати”. ¹⁴

На Павелићеву застрашујућу изјаву одговорио је посланик др Душан Поповић. Он је рекао: „Изјављујем да смо ми Срби љуто увређени Павелићевим речима. Чудим се да је тако што могао рећи баш др Павелић, који би као познавалац повеснице требало да зна, да се мора поклати читава генерација док се народ који не претопи у други […]”. ¹⁵ Наравно да је Павелић то добро знао, али је на такав начин решавања српског питања био спреман, јер од Кватерниковог и Старчевићевог времена истребљење Срба из Хрватске, Славоније и Далмације постало је саставни део програма знатног дела хрватских политичара.

Да су Срби у Хрватској, Славонији и Далмацији били непожељни, и да их је требало по сваку цену, не бирајући средства, милом или силом асимиловати и искоренити са тла Хрватске, сведочи и писање Гаје Радунића из 1911. године. По његовом виђењу, бити Србин у Хрватској је жалосно, „а најсмјешније је и данас још врло погибељан назив Србски“. Радунић је био уверен да ће тај назив из Хрватске нестати и да ће бити само жалосна појава, коју ће помињати историја, јер име српско ту ће се изгубиити, пошто ће сви Срби постати Хрвати. Српско питање, по његовој оцени, стоји ‘као мач над главом Хрватима” па ће стога „свако хрватско срце да обвесели дан кад будемо видјели да су се ове нездраве биљке на нашој народној њиви изгубиле, када видимо да сви ко један човјек приступисмо озбиљном раду за остварење и ослобођење наше миле Хрватске Државе“. Другим речима, Хрвати ће бити весели када Срби из Хрватске, Славоније и Далмације буду нестали, када Хрватска буде етнички чиста и верски ‒ католички јединствена, без Срба, јер они су, за Хрвате и Хрватску, по оцени познатог политичара Јосипа Мишкатовића, драчје, које Хрвати „из своје башче морају почупати”.

Уочавајући злоћудне франковачке намере према Србима, нарочито у време анексионе криза и загребачког велеиздајничког процеса, Стјепан Радић је о томе написао: „На последњем већу Франк‒Старчевићеве странке права прихваћен је чудан закључак, о којем новине много пишу […]. Устројила се наиме ‘Хрватска народна легија’ тј. оружана чета ‘за обрану храватске домовине’ […]. Но најстрашније је ово: Ово што хоће легија, то је не само мржња, то је готово клање Срба. И онда они који су за легију, говоре, да ће се Босна у којој има око 700.000 Срба, сјединити с Хрватском да те Србе ‘жедне хрватске крви’, или ми покољемо, или они збиља попију нашу крв […]”. ¹⁶ (Курзив ‒ В. К) Када је Јосип Франк почео да сакупља добровољце за тзв. Хрватску народну легију, која је имала задатак да се војно супротстави наводним припремама Србије за упад њене војске, четничких и комитских одреда у Босну и Херцеговину, део муслимана, који се укључио у Франкову странку, био је спреман да пролива и своју крв у одбрани мисли „уједињења свих хрватских земаља“.

Др Иван Рибар, познати политичар, припадник напредне југословенски опредељене омладине, присталица политике Хрватско-српске коалиције, као активни учесник збивања у Хрватској уочи Првог светског рата, забележио је да су бан Раух и Јосип Франк, уз одобрење највиших војних кругова у Бечу, у случају рата са Србијом поводом анексије Босне и Херцеговине, склопили споразум који „је гласио да се изврши покољ и исељење свих Срба из Хрватске“. ¹⁷

Хрватски бан Павао Раух (1908 ‒1910) могао је да ради са Србима шта је хтео. Цар Фрања Јосиф је пред њим отворено испољио љутњу на Хрватско‒српску коалицију, посебно на Србе који су, по његовом уверењу, у Коалицији играли одлучујућу улогу. По сведочењу Исидора Кршњавија, познатог хрватског политичара и професора Свеучилишта у Загребу, који је био одлично обавештен, јер је и сам учестовао у свим овим догађајима као значајни чинилац, да Срба у Хрватској и Славонији није било око 700.000, Раух би их најрадије све побио. Међутим, како је тај број био позамашан, изјавио је да то није могуће учинити.¹⁸

Сама помисао на физичко уништавање Срба, као и расправа коју је Раух о томе водио са својим истомишљеницма, најбоље сведочи о противсрпском расположењу које је владало у кругу око тадашњег хрватског бана и о томе којим идејама су они били заокупљени и на који начин су намеравали да реше питање тамошњих Срба,

Вишедеценијске припреме за обрачун са Србима потпуно су биле уобличене у хрватској политичкој идеологји до рата 1914. Када је те године у сарајевском атентату убијен надвојвода Фердинанд, на геноцид спремни политички кругови Хрватске сматрали су да је наступио погодан тренутак када Србе треба унишптити. На дан атентата, усред Загреба, јавно је речено да се „и у нашем кругу на нашем тиелу налази сва сила крпуша у сподоби Срба и Славосрба, који нам продају груду и море, а ето и краља убијају! С њима морамо једном за увијек обрачунати и уништити их. То нека нам буде од данас циљ!” ¹⁹

У својим још необјављеним забелешкама и Иван Рибар је написао да је у програму франковаца било да 1914. разбију Хрватско‒српску коалицију и најрадикалније, покољем се обрачунају са Србима.²⁰

Због великог нерасположења и мржње према Србима нимало није случајно што је, почетком XX века, Исидор Кршњави забележио: „Било је једно вријеме, када се писало да треба све Србе сјекиром утући. Ова мисао изриче отворено и досљедно једини начин, којим би се дала провести хрватска мисао […]”.²¹ По виђењу Кршњавија „Што је другдје антисемитизам, то је код нас (Хрвата ‒ В. К) антисрбизам”.²² Тиме је хтео да каже до је то нека врста одбране Хрвата од Срба.

Баш зато што се сматралао да се „хрватска мисао” може остварити само уништавањем Срба, они су се нашли на удару екстремних и ексклузивних Хрвата, који су се регрутовали из различитих друштвених слојева. Ти удари, са мањим или већим прекидима, зависно од околности, трајали су и трају више стотина година, а извођени су увек с истим циљем: на темељу државног и историјског права Хрватске створити етнички чисту и велику, верски ‒ католички јединствену хрватску државу. Само тиме могу се објаснити противсрпске демонстрације у Загребу 1895, 1899. и 1902. године, загребачки противсрпски велеиздајнички процес 1908/1909, погроми над Србима 1914/1915, и геноцид почињен над њима 1941/1945. године. Само тиме може се објаснити сецесија Хрватске и разарање Југославије 1991, године, као и намера да се Хрватска брани на Дрини. Претварање Срба у Хрватској, према хрватском уставу из децембра 1990. године, од конститутивног народа у националну мањину наставак је политике која почива на идеји о само једном ‒ хрватском „политичком” народу. Резултат такве политике је и апсолутни изгон ћирилице и промена назива службеног језика у Хрватској, који је од хрватског или српског постао хрватски. Из тих разлога и Југославенска академија знаности и умјетности постала је Хрватска академија знаности и умјетности. Минирање и спаљивање српских кућа, издавање и ускраћивање домовница, потписивање исказница о лојалности, избацивање из станова, отпуштање с посла, убијање и присиљавање на исељавање, у служби су „хрватске мисли” чије извориште је у државном и историјском праву Хрватске.

 

 

1. В. Крестић, Историја Срба у Хрватској и Славонији, одељак: Акције против Срба и затварање Српске учитељске школе у Пакрацу, 229‒250.
2. Исто.
3. P. Gavranić, Politička povijest hrvatskog naroda od početka do danas, Zagreb 1895, 325, 326.
4. Миливоје Павловић Крпа, Београд у Загребу, Књижевни лист, 1. IV 2005, бр. 32, стр. 18, 19.
5. Писмо је написано једном пријатељу у Книну 31. III 1878. Владимир Карић, Устанак у Босни од 1875. до 1878. год. Грађа за новију српску историју рата за ослобођење, Нови Сад 1884, 96, 97.
6. Професор Светозар Ливада за „Новости” о етничком чишћењеу Срба у Хрватској, Новости, 4. и 5. I 2004.
7. Globus, 3. VIII 2001.
8. Sobodna Dalmacija, 16. XI 1992. и Vjesnik, 21. XI 1992. Какве србомрзачке и ратнохушкачке текстове уочи распада Југославије и у време оружаних сукоба је продуковала хрватска штампа може се видети уновинским чланцима које је објавио Јован Бошковић у књигама: Srpske sluge Hrvatske ‒ servi Croatiae и NDH drugi put ‒ lux Croatiae, Naš dom ‒ L’age d’homme, Beogtrad 1999.
9. Palavršić Ante, Zelić Benedikta, Korespondencija Mihovila Pavlinovića, Split 1962, 121, 122.
10. Ante Starčević, Nekolike upomene, Djela, knj. III, Znanstvenopolitičke rasprave, Zagreb 1894, 373.
11. М. Предраговић, Повампирени ‒ екран, Новости, 22. VIII 1996.
12. Хисторијски архив у Задру. Списи Српске православне далматинске епархије, св. 50, бр. 7.
13. Ватрослав Јагић, Спомени мојега животаII, Београд 1934, 251.
14. Mirjana Gross, Vladavina hrvatsko‒srpske koalicije 1906‒1907, Beograd 1960, 146.
15. Хрватски сабор, Браник 1907, бр. 13.
16. Dom, 20. XI 1908, бр, 47, 2.
17. Dr Ivan Ribar, Iz moje političke suradnje (1901‒1963), Zagreb, 1965, 76, 77.
18. Iso Kršnjavi, Zapisci, iza kulisa hrvatske politike II, Zagreb 1986, 537. За штампу приредио др Иво Крталић.
19. В. Ћоровић, Црна књига. Питање Срба Босне и Херцеговине за време Светског рата 1914‒1918, Београд 1989, 27, 28.
20. Белешке Ивана Рибара уз писмо упућено др Кости Милутиновићу 11. јануара 1960. Види о томе: В. Крестић, Геноцидом до велике Хрватске, Нови Сад 2021, 17. Књига је објављена у оквиру изабраних радова.
21. Iso Kršnjavi, Zapisci, 212.
22. Исто, 504, 568, 587