Ћирилица, 24. 7. 2025, Василије Ђ. Крестић: Геноцидна идеологија Хрвата – о узроцима и времену настанка

 

Премда је још 1866. године И. И. Ткалац упозорио да се државе не могу оснивати „на старим хартијама и на виртуалним територијалним тражбинама”, политика заснована на државном и историјском праву није могла бити другачија него великохрватска и антисрпска. До којих амбиција, готово параноидних, се ишло у територијалним захтевима за остварење хрватског државног и историјског права показује пример правашког листа Херватска. У њеном чланку под насловим Која је права херватска политика и тко је заступа, у бр. 6 из 1871. године пише: „земље што их обухваћа державно право Херватах, по хисторији и по народности, простиру се: од Немачке до Мацедоније, од Дунаја до мора, а по данашњих посебитих провинциланих именах, следеће су: Јужна Штајерска, Корушка, Крањска, Горица, Истра, Херватска, Славонија, Крајина, Далмација, горња Албанија, Церна гора, Херцеговина, Босна, Рашка, Сербиа ‒ тер ове укупно јесу једним правим именом: Держава Херватска. Ове земље простране су преко 4.000 четворних миљах, а становници им броје до 8 милионах душах”.

Становиште Херватске није било усамљено, није било плод неког неодговорног новинара или политичара, није био став тренутног расположења. Био је то природни исход дубоко усађеног и широко распрострањеног уверења. Еуген Кватрник је још 1869. године написао дон Миховилу Павлиновићу да ако се буде следила политика Странке права, ако се буде поштовало хрватско државно и историјско право, онда ће „не од Драве до мора, него од салцбургтирол[ских] алпах до Косова и Албаније вијати ће се доскора застава чисте неоскверњене Херватске […]”. ¹

Када је почетком седамдесетих година XIX века објављен програм Хрватске странке права, странка је 1869. покренула лист под именом Херватска. Тада је наглашено да ће Херватска настојати „око уједињења нашега херватског племена у једно, и то прије свега народно, затим и политичко–державно тело”. Речено је и да ће странка прикупити уз хрватство Далмацију, Крајину и Истру и да ће под жезлом Хабзбурговаца окупити све „саплеменике” Хрвате „древнога Илирика, Далмације, Паноније, Норика, страном и Македоније, у једно народно-политично нераздељиво тело”. На тај начин Хрвати би, уколико би се повезали с „побратинским” бугарским народом, могли постати одлучан чинилац на истоку Европе. ²

Задојена таквим великохрватским освајачким амбицијама, а „наоружана” државним и историјским правом, „хрватска академичка младеж”, иза које је стајао отац домовине Анте Старчевић, сматрала је да нису само Босна и Херцеговина, него „и сва Арбанашка, и сва Рашија, и сва горња Мизија или данашња Србија”, хрватске земље. ³ Један од следбеника праваша, „тог специфичног Хрватства”, како га је окарактерисао Фрањо Рачки, Хрватска без Босне била би увијек играчка у рукама онога који би владао у данашњим окупираним областима, написао је „да је хрватски краљ позван поставити крст на цркву св. Софије у Цариграду.” ⁴

Геоманија Странке права дошла је до изражаја и у њеним каснијим програмима. Тако је у програму прихваћеном на великој страначкој скупштини одржаној у Загребу 26. јуна 1891, који је написао Анте Старчевић сa 250 својих присталица, у првој тачки речено: „Странка права, стојећи на темељу државног права и народног начела, радит ће свим законитим средствима да се народ хрватски, који станује у Хрватској, Славонији и Далмацији, на Ријеци с котаром и у Међумурју, Босни и Херцеговини и Истри, сједини у једно самостално државно тијело у оквиру Хабсбуршке монархије, те ће подупирати свом снагом настојање браће Словенаца, да се и словенске земље овому државному тијелу прикупе”. ⁵ У првој тачки правашког програма из 1894. године речено је: „Хрватско државно и природно право имаде се оживотворити; узпоставом цјелокупности краљевине Хрватске сједињењем Хрватске, Славоније, Далмације, Риеке, Међумурја, Босне и Херцеговине, Истре, Крањске, Корушке и Штајерске у оквиру Хабсбуршке монархије”.44⁶

Антун Радић је објаснио да би „уједињена Далмација са Хрватском сличила на корице круха, а она средина што бисте је изрезали, то сте из хрватског круха изрезали Босну и Херцеговину […] а хоћемо ли се најести, треба нам средине, треба нам Херцег-Босне”.45⁷ За Антуновог брата Стјепана, Босна је „као утроба осталој Хрватској. А извади човеку утробу и онда му реци нек живи”.46⁸

На Првом хрватском католичком састанку, одржаном у Загребу 1900. године, врхбосански надбискуп Јосип Штадлер изразио је жељу „да се што прије Босна и Херцеговина сједини с матером земљом”. Та његова жеља код присутних поздрављена је „неописивим одушевљењем, громким пљескањем и узвицима ‘Живила Босна хрватска’! ”⁹

Лист босанско-херцеговачких Хрвата Хрватски дневник, који је заступао чисто расни приступ у решавању територијалних питања, објавио је серију чланака о припадности Босне и Херцеговине. Та серија је 1907. године штампана у Сарајеву у посебној књижици под насловом „Хрватска Босна (Ми и ‘они тамо’)”. На првим страницама те франко-фуртимашки затроване књижице каже се: „Цијелим низом увјета географске, етнографске и хисторичке ситуације Босне јасно је обиљежен политички положај њен према монархији, а још јасније политичко знаменовање Хрватства према Босни. Оно представља културну везу између Европе и истока, везу између монархије и Босне, која је за најтежих хисторичких катастрофа можда попустила, али се никад није прекинула. Она представља етничку везу између оног територија, на ком је хрватско племе засновало своју праву иако још малену државу са данашњом Хрватском; оно представља везу, која у виду државноправном даје нашему краљу право, да се у Босни осјећа владаром, а не мандатаром, једном ријечи: само Хрватство, било оно Крстове или Исламске вјере, представља онај елеменат, који је зван, да зајази онај јаз, што постоји између Европе и Балкана.

Тај осјећај у свакоме од нас тиња и живи, он нам јасно установљује нашу задаћу у тијеку хисторичког и културног развитка: зближити прије свега Босну Хрватској, утрти онај пут до монархије и у срце Европе, који куд год из Босне кренеш, води само преко Хрватске. Хрватство ће тиме изнова ускрснути, јер тврђа веза но челична је веза крви!

Да ћемо у томе наићи на борбе, то свак зна: ето нас одавна у вечној борби против оних елемената, који гравитирају с ону страну описаног фаталнога јаза, које некаква неодољива центрифугална сила гони из државне заједнице са монархијом, који су јучер сретали власт под кринком лојалности, а данас плету нити, те их бацају преко Дрине, који нас Хрвате зову браћом, да нам у братском загрљају отму хисторична наша права и нашу народност, не би ли је с чаром продали ‒ на Теразијама!

Алијош стојимо ми с ову страну размеђа, а они тамо остати ће с ону (курзив ‒ В. К)!” ¹⁰

Оваквим духом били су прожети великохрватски кругови, а какви би односи владали у тој фантазмагоричној вековима жељеној држави, одговор налазимо у листу Херватство. У првом броју тих новина, које су се појавиле у Загребу 2. маја 1904. године, између осталог стоји: „Борит ћемо се за самосталност цркве римокатоличке, за њезина права и институције проти свакому нападају, дошао он с које му драго стране. Наша ће бити задаћа, да се све у свим границама јавнога друштвенога живота обнови и препороди у Исусу Кристу. […] Настојат ћемо, да уставним путем получимо веће органичко проширење хрватскога државнога права. […] У Хрватским земљама признајемо само један политички народ: хрватски, само једну заставу: хрватску, само један службени језик: хрватски.”

Жестоко се окомљујући на Хрвате који су били спремни на сарадњу и слогу са Србима, Хрватство је писало: „Туј Крист, а тамо Антикрист. Туј под хрватском заставом чисто и славно хрватство, а тамо хаос безглавних начела и збрка разних застава. Туј понос, баштињен од старих Хрвата, који нису допуштали, ни да им се педаљ земље отме без крви, а тамо људи, који даривају хрватске, хрватском крвљу орошене земље, као какове старе крпе, све у хатар тобожње слоге онима, који ни чути неће о слози са својим братом, осим ако си даде одсјећи десну руку, Лијепа ли братства!

Јаз између Срба и Хрвата да ће ради нас постати већи! И то нам довикујете.

А тко је тај јаз доселе премостио? Зар ви? Када и гдје? Имали сте доста времена! Па гдје је слога? Онакву слогу, какову неки Срби хоће с вами углавити, такову мoже постићи сваки вол са својим месаром. Треба само да му главу даде под сјекиру. Такове слоге напросто не требамо, јер бисмо престали бити оно, што јесмо и што хоћемо да будемо ‒ Хрвати […] што се пако тиче њихових (српских ‒ В. К) политичких усурпација, ми се тако дуго с њима не можемо сложити, док хрватским земљама не признају оно, што нас по нагодби (oд 1868 ‒ В. К) иде једну заставу хрватску, један језик хрватски, речју један политички народ хрватски“.

Приликом разматрања обима хтватске државе Анте Павелић и његове усташе редовно су истицвале хрватско државно и историјско право на Босну и Херцеговину. Граница њихове Велике Хрватске увек је ишла до Дрине. У том погледу карактеристичан је Павелићев чланак Босна је наша, објављен 1932. године. У њему се, између осталог, каже, што се „тиче Босне и Херцеговине, нека Београд знаде, […] да су то старе хрватске земље, […] те да хрватски народ неће никада дозволити, да се наше земље одцијепе од матере земље Хрватске, те да бисмо прије изгинули сви до једнога, него ли допустили, да нам великосрпски молох њих прогута. Нека Београд не заборави, да је у Босни стародревно хрватско Дувањско поље, већина католичко-муслиманска, […] и нека Београд знаде, да ће цјелокупно хрватство повести бој до задње капље крви за те своје земље, те сигурно одсјећи грамзљиве београдске руке, које пружи за тим хрватским бисером. Босна је хрватска и никада је нећемо дати / подвукао ‒ В. К/“. ¹¹ У проусташкој штампи и литератури, које су легално објављиване крајем тридесетих и почетком четрдесетих година, о Босни и Хертцеговини увек је отворено писано као о хрватској територији.

Поред свега што је речено треба знати да је Хрватска римокатоличка црква у свему била сагласна с франко-фуртимашима и Павелићевим усташама када је реч о намерама да Босну и Херцеговину припоје Хрватској. О томе сведочи чињеница да је на првом Хрватском католичком сатанку, одржаном у Загребу 1900. године, нацртана географска карта у коју су уцртане границе велике Хрватске од Котора на јадранској обали до Земуна на ушћу Саве у Дунав. Хрватски историчари су тада, ради тога, „засукали рукаве да докажу да је то у историји био хрватски етнички простор.” ¹² То је показано и на академији Великог крижарског братства одржаног у Сарајеву 25. октобра 1936. године. На тој академији Босна и Херцеговина означени су као „дедовска груда” и „домовина” Хртватске, чиме су, на основу хрватског државног права, испољене клерикалне и франковачке аспирације на тзв. „хрватски етнички и државно-историјски простор”. ¹³

Месец дана после споразума Цветковић-Мачек надбискуп Алојзије Степинац уручио је промеморију Мачеку којом се, између осталог, заложио за то да Босна постане католичка и као таква у погодном тренутку лакше буде уклопљена у целовити етнографски и државно-историјски оквир Хрватске. ¹⁴

Кад је 1939. године организовано обележавање 1300 годишњице веза Хрвата са Светом столицом пригодном посланицом, која је тим поводом објављена, а коју је потписало 14 највиших хрватских верских старешина, Босна и Херцеговина означене су као делови Хрватске. Посланицу су потписали и апостолски администратор бачки Лајчо Будановић и бококоторски бискуп Павао Буторац, чиме је наглашено да и те области треба да припадну будућој хрватској држави.¹⁵

За сваку своју геоманију, на пример за Босном и Херцеговином, за Војводином, за делове Словеније, за Црном Гором, Хрвати су имали многа оправдања; историјска, природна, етничка, географска, економска, геополитичка и друга. У том погледу разрадили су читав добро развијен и уходан систем. Сваки туђи захтев или претензију на територије на које су бацили око Хрвати су жестоко нападали и осуђивали. Између лосталог, баш у вези с геоманијом, одсредине XIX века до наших дана Хрвати су се служили, као што се и данас служе, демонизацијом Срба. По њима Срби су хајдучки и разбојнички народ, византијски препредени, примитивни народ и лукави. Они су шумадијски бандити и четници а Хрвати су културни, хумани и миротворни, њима, по разним основама припадају територије које желе а Срби хоће да их се домогну без основа, зато што су грабежљивци, што су реметилачки чинилац, извор криза, немира и рата. ¹⁶  На тај начин, задивљујућом упорношћу, добро разрађеном тактиком, ничим ометани, а често и помогнути кратковидом и малоумном политиком Београда, уздигли су своје великохрватске захтеве на степен оправданих и легитимних права. Кад су то постигли, нису крили да су спремни своје националне и државне захтеве да остваре по сваку цену, па и најбруталнијом силом.

За такво понашање Хрвата Срби нису нашли адекватне одговоре. Занети идејом југословенства, искрени и лаковерни поборници братства и јединства, они су у свему каснили, истину су откривали са запрепашћењем и детињастом збуњеношћу питали су се зашто их Хрвати мрзе и из којих разлога им наносе зла.

Међу бројним питањима која су оптерећивала и реметила односе између Хрвата и Срба је геополитички положај Хрватске. По општој оцени хрватских политичара и геополитичара, како ранијег тако и садашњег времена, геополитички положај Хрватске је такав да личи, како је написао познати хрватски историчар Вјекослав Клаић, на „добро раскречену кобасицу”. Изглед Хрватске неки пореде са бананом или младим месецом. Таква Хрватска, по општем уверењу свих политички мислећих Хрвата, уопште нема услова за опстанак и напредак. Илустрације ради поменућу да је Франо Супило о томе написао: „Хрватска без Босне била би увијек играчка у рукама онога који би владао у данашњим окупираним покрајинама”, тј. Босном и Херцеговином. ¹⁷ Да би добили трајну привредну и финансијску самосталност, хрватски политичари проценили су да морају посегнути за новим територијама. Hrvatski dnevnik из 1940. године о томе је написао: „Хрватска у својем садашњем опсегу не може трајно опстати, јер су јој потребни неки крајеви за властиту господарску изградњу” ¹⁸ У брошури Svjetski rat i Hrvati. Pokus orijentacije hrvatskoga naroda još prije svršetka rata, објављеној 1915. и 1917, отворено и јасно ставио је читавој јавности на знање шта је и шта мора бити стратешки циљ Хрвата. У тој брошури др Пилар, тј. др Јуричић, написао је: „Краљевина Хрватска, Славонија и Далмација са својим дугачким уским територијем врло мале дубине, који се протеже у два смјера (Далмација местимице само неколико километара) саме за себе уопће нису способне, да буду поприште икакве државне и политичке творбе, те у том облику као народно-политичко тијело у обће не имају никакве будућности. Ово спознање било је по нашем увјерењу узроком оном грчевитом тражењу једног ширег оквира за наш народни развој прије године 1878, било је задњим узроком обликовања Илирства и Југославенства. Троједна краљевина добива своје елементарне увјете живота тек онда, кад јој се прикључе Босна и Херцеговина. Хрватски народ на самом територију Троједне Краљевине има врло мало наде, да се одржи, и Босна и Херцеговина приказују се као један битни увјет за народно одржање и политички развој хрватскога народа. Ограничени на саму Троједницу, хрватски народ може само животарити, живјети може само онда, ако има и Босну и Херцеговину.” ¹⁹ По оцени др Пилара, Хрватска, Славонија и Далмација чине љуску, а Босна и Херцеговина језгро Хрватске.  ²⁰

Да би стекли бољи увид у то какве погледе је имао др Пилар и какав је то био човеки политичар, поменућемо његов разговор с др Исом Кршњавим, који је вођен јуна 1918. Повод за разговор била је намера др Пилара да заједно с надбискупом Штадлером оснује нову хрватску странку која би ишла паралелно сa Чистом странком права. У том разговору Пилар је изјавио: „Срби не би смјели владати, већ би с њима ваљало поступати као с подређеном националношћу.” ²¹ Идеје Ива Пилара, утемељитеља хрватске геополитике, прожеле су читаву хрватску политку. Оне чине основ националне мисли и геостратешкх циљева хрватског народа.²²

Идејом о геноцидном уништавању Срба нису биле заокупљене само усташе. Уверење да су Срби главна препрека за развој Хрватске и да их треба физички уништити владало је и у оним деловима хрватског друштва које се није сврстало у редове усташа. Тако, примера ради, председник Удружења књижевника Хрватске Славко Колар није био усташа али је 1941. године, кад су Немци бомбардовали Београд, изјавио да Србе треба бомбардовати „док је и један тај гад жив”. Познати професор књижевности Миховил Комбол такође није био усташа, али је, упркос томе, фебруара 1945. изјавио да милион Срба треба потући да би се они који преостану прикључили Хрватима. ²³ Изјаве поменутих личности из највиших редова хрватске интелигенције речито говоре о томе колико дубоко и широко је у хрватском друштву била распрострањена мржња према Србима и идеја да се њиховим геноцидним уништавањем на најбољи начин може решити читав сплет питања која се тичу Хрватске и Хрвата, њиховог опстанка и њихове будућности.

Читава ова геноцидна реторика о монструозним злочиначким намерама и злочинима, као и геноцид који се догодио од 1941. до 1945. године, почињени за добро „хрватске мисли“, тј. за добро велике, етнички чисте и римокатолички јединствене Хрватске, по оцени дугогодишњег уредника и главног сарадника загребачког католичког недељника Glasa koncila, дон Живка Кустића, имају своје оправдање, јер, написао је он, „велики народи знају не одрицати се својих важних људи, ни оних који су одговорни и за повијесне злочине“.

Од почетка шездесетих година XIX века до наших дана хрватски политичари, попут Анте Старчевића, Еугена Кватерника, Миховила Павлиновића, Јосипа Јурја Штрсмајера, Ђуре Дежелића, Франа Супила, Вјекослава Клаића, Јосипа Штадлера, Аугуста Харамбашића, Маријана Деренчина, Иса Кршњавија, Стјепана Радића, Владка Мачека, Јосипа Франка, поглавника Анте Павелића, фра Доминка Мандића, Младена Лорковића, Славка Кватерника, Ивана Стеве Крајачићa, Фрање Туђмана и многих других мање знаних, нису крили своје намере да у погодном тренутку, под одређеним условима, милом и силом, Босну и Херцеговину припоје Хрватској. При таквим настојањима увек су се позивали на хрватско државно и историјско право.

 

* * *

Илустрације ради навео сам само неке примере великохрватских територијалних претензија на Босну и Херцеговину који су заснивани на темељу хрватског државног и историјског права. Међутим, сви настављачи политике Еугена Кватерника и Анте Старчевића, који су своје програме темељили, како је написао Имбро Игњатијевић Ткалац, „на старим хартијама и на ‘виртуаланим’ територијалним тражбинама”, показали су превелике територијалне апетите. Не треба ни трошити речи да би се доказало да су усташе Анте Павелића читаву своју политику градили на хрватском државном и историјском праву. Лице и наличје те политке исказано је у ратним годинама од 1941. до 1945. на најкрволочнији начин, пред читавом светском јавношћу. Иако је читав свет тим крволоштвом био изненађен, пренеражен и згрожен, оно је уследило као логичан исход вековне накарадне и у својој основи болесно амбициозне политике, која није могла да учини друго него да створи патолошку мржњу према Србима и да доведе до једног од најстрашнијих геноцида који је свет упамтио.

Оно што се намеће као закључак из свега што је саопштено у овом излагању је неспорна чињеница да је идеологија о геноцидном решењу српског питања у Хрватској, Славонији и Далмацији настала у оквирима Аустроугарске а не у оквирима новостворене Краљевине Срба Хрвата и Словенаца и потоње Југославије. Покушаји да се кривица за почињени геноцид припише и Србима, њиховој наводној великосрпској угњетачкој и експлоататорској политици и краљу Александру Карађорђевићу научно су неосновани и злонамерни. Таквим тумачењем зaнeмарују се и фалсификују историјске чињенице. Њихов циљ је да се одговорност за почињени злочин Хрвата умањи а кривица на равне делове подели између Хрвата и Срба. По том тумачењу Хрвати су криви зато што су злочин починили, али су криви и Срби зато што су злочин изазвали. Такво тумачење настанка геноцида наметнуто је октројем и силом. Оно је настало из политичких потреба, да се, по сваку цену, али на штету Срба, изгладе односи између Хрвата и Срба, да се превазиђе велики јаз између два народа настао због геноцида, како би нова комунистичка власт, служећи се девизом о братству и јединству, могла да обнови Југославију. Комунистичко тумачење настанка геноцида обавезивало је све који су се бавили тим питањем. То је била формула која се морала поштовати. Ко се ње није придржавао био је изложен многим непријатностима. Жигосана као српски националиста, шовиниста, творац теорије о геноцидности читавог хрватског народа, рушилац братства и јединства, хрватомрзац, особа која забада трн у здраву ногу, могла је и пострадати. Геноцид почињен над Србима у Независној Држави Хрватској, као тема научног изучавања, у време комунизма за науку била је под табуом. Стога није случајно да се тада њоме мало ко и бавио, па је до њеног интензивнијег и озбиљнијег изучавања дошло тек после слома комунизма и распада Југославије.

Уверен сам да су саопштени докази о томе да је геноцидна идеја о начину решења српског питања у Хрватској негована током много деценија и да је било само питање времена када ће и како она бити реализована. Подаци које сам саопштио само су избор из веће збирке сличних доказа. Хрватска страна таквих доказа о спремности Срба на геноцид над Хрватима нема. Стога она, узалудно и дрско, али упорно, покушава да инкриминише Начертаније Илије Гарашанина и Меморандум Српске академије наука и уметности. На срећу и на част српске стране, а на несрећу хрватске, у тим документима нема клања, речи која се као ружан рефрен понавља у многим хрватским списима врло истакнутих Хрвата.

 

 

 

 

 

 

Академик Василије Ђ. Крестић

„Геноцидом до Велике Хрватске“, Матица Српска, Архив Србије, 1998. (одломак)

 

 

1. Е. Кватерник М. Павлиновићу 22. VI 1869. A. Palavršić, B. Zelić, Korespondencija Mihovila Pavlinovića, 108‒124.
2. Mirjana Gross, Izvorno pravaštvo. Ideologija, agitacija, pokret, Zagreb 2000, 286.
3. Otvoreno pismo na preučena gospodina Majkova učitelja na sveučilištu u Moskvi, Zagreb, 25. I 1877, XXV- XXVI, Zagreb 1972-73, 281-303.
4. Писмо Фрање Рачког Ватрославу Јагићу, 22. IX 1876, В. Јагић, Спомени мојега животаI, 324
5. Iso Kršnjavi, Zapisci, књ. 2, 462.
6. Dr Šime Mazzra. Dr Marijan Deremčin, Programi oporbenih stranaka u Hrvatskoj (Preštampano iz Obzora), Zagreb 1894, 12.
7. Dom, 4. IV 1901, бр. 7, 101., 179
8. Radić, J. Predavec, F. Novljanin, Gospodarstvo ‒ prosvjeta ‒ politika, Zagreb 1910, 146.
9. Stjepan Korenić, Prvi hrvatski katolički sastanak održan u Zagrebu 3. 4. i 5. rujna godine 1900, Zagreb 1900, 336, 337.
10. Види страну 5. и 6. поменуте књиге.
11. A. Pavelić, Doživljaji, Zagreb 1966, 129
12. Милорад Екмечић, Србија између средње Европе и Европе, Београд, 1992, 98.
13. Katolički tjednik, Sarajevo, 1. studeni 1936.
14. П. Илић, Ватикан и слом Југославије у Другом светском рату, Београд 1995, 118, 119.
15. Viktor Novak, Magnum crimen. Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Zagreb-Beograd 1948, 508‒514.
16. Види: L. V. Südland, Južnoslovensko pitanje, Zagreb 1943, 383: Dr Ante Pavelić, Putem Hrvatskog Državnog prava, Buenos ‒Aires – Madrid 1977, 486; Petar Vučić, Politička sudbina Hrvatske, Geopolitičke i geostrateške karakteristike Hrvatske, Zagreb 1995, 165.
17. Frano Supilo, Politički spisi, govori, pisma, memorandumi, Zagreb 1970, 179.
18. Hrvatski dnevnik od 30. II 1940, бр. .1.346.[note]

    Најпознатији и најуваженији хрватски геополитичар др Иво Пилар, познат под псеудонимима: Сидланд, др Јуричић и Флориан Лихтрегер написао је да „са геополитичкога гледишта троједница без Босне и Херцеговине нема никаквог изгледа да се народнополитички као и господарско-политичкиодржи”.[note]Dr Ivo Pilar, Politički zemljopis hrvatskih zemalja. Geopolitička studija, Sarajevo 1918, 21

19. Види стр. 65 поменуте брошуре.
20. Dr I. Pilar, Politčki zemljopis, 26.
21. I. Kršnjavi, Zapisci, 796.
22. Због великог угледа, утицаја и значаја за хрватску политику у Загребу је основан Институт друштвених наука који носи име Ива Пилара.
23. Čedomir Višnjić, Partizansko ljetovanje, Hrvatska i Srbi 1945‒1950, Zagreb 2003, 182,183.