Искра, Нови Стандард, 26. 11. 2024, Милош Ковић: Порекло британске србофобије

Свети Никола, Високи Дечани Фото: Нови Стандард, Blago Fund

Палмерстон и многи савременици примећивали су, међутим, да је Уркарт сопствене ставове умео да представи као гледишта саговорника. Упркос високом степену сагласности, опрезни Палмерстон увек је остављао отвореним питање да ли су идеје које су доносиле сукобе са великим силама, представљале званични став Британије.

Уркартова каријера у Форин Офису трајала је само од 1833. до 1837, али чак ни тада Палмерстон му није веровао и два пута га је, због самовоље и изазивања сукоба са Русима, отпуштао из службе (1834 и, коначно, 1837). После тога Уркарт је водио личне новинске кампање против Палмерстона, оптужујући га да је руски плаћеник. Као признати стручњак за Источно питање и убеђени русофоб, задржао је, ипак, значајан утицај на британско јавно мнење. ¹

То је била позадина мисије првог британског конзула у Србији, пуковника Џорџа Лојда Хоџиса (1837-1839). Милош је, заиста, тражио британску помоћ. Као у Грчкој, после Хоџизове отворене подршке, уследила је борба са Русима за унутрашњи утицај.

Милош је, заиста, тражио британску помоћ. Као у Грчкој, после Хоџизове отворене подршке, уследила је борба са Русима за унутрашњи утицај

 

Милорад Екмечић је тврдио да је у смакнуће проруски расположеног председника Грчке Јоаниса Каподистрије (1831) био умешан и Дејвид Уркарт. ² Из Србије је, међутим, протеран кнез Милош. Када је започела озбиљна криза, Палмерстон се повукао и препустио Хоџиса и Милоша њиховим судбинама. ³

У Србији су победили Руси и уставобранитељи, па је Милошев наследник Михаило водио проруску политику. Уставобранитељи су прешли на страну Турске, одбеглих пољских устаника из 1831. и њихових француских и британских заштитиника. Када су уставoбранитељи свргли Михаила, 1842. године, да би на његово место поставили кнеза Александра Карађорђевића, Русија је, позивајући се на своја међународна овлашћења, на основу уговора из Букурешта, Акермана и Једрена, захтевала поништење револуционарних одлука Срба.

Турска је покушавала да, у отпору Русији, стекне подршку Британије, Аустрије и Француске. Када су ове силе подржале захтеве Николаја I, Турци су морали да попусте. Кнез Александар је потврђен за српског кнеза али је, због одбијања водећих побуњеника из августа 1842. да напусте Србију и руских претњи, „Српска криза“ потрајала све до септембра 1843. године. ⁴

У британском Парламенту, од априла до августа 1843, Пилова влада и њен министар спољних послова Абердин трпели су, због подршке Русима у Србији, критике лорда Палмерстона и Дизраелија. Пил и Абердин су, уствари, настављали Палмерстонову политику побољшања односа са Петроградом, започету Дарданелским уговором из 1841. Овај је, међутим, тврдио да је Русија у Србији одступила од политике споразума и сарадње, угрозила „интегритет и независност Османског царства“ и „европску равнотежу снага“. ⁵

Дизраели се тада, управо на српском питању, по први пут сукобио са вођом своје странке. То је била најава судбоносног разлаза, у коме ће Пил, Абердин и остали пиловци напустити конзервативце, док ће Дизраели постати један од торијевских вођа. Дизраели је у својим говорима из 1843, баш као и Палмерстон, у име „интегритета и независности Османског царства“ и „европске равнотеже снага“, захтевао од Пилове владе да подржи Турску и Србију у отпору према Русији.

Абердин и Пил одговарали су да је Русија само користила право заштите над Србијом, које је стекла на основу Букурешког уговора, Акерманске конвенције и Једренског уговора. Палмерстон и Дизраели су, међутим, оспоравали такво тумачење. Абердин је Србију називао „полуварварском провинцијом“ Османског царства и тврдио да Британија у њој није имала било каквих интереса.

И Пил је о Србији говорио потцењивачки, тврдећи да Британију за њу није везивао ни један уговор, нити обавеза. Позивао се на извештаје из Београда конзула Томаса де Греније де Фонбланка, који је био веома критичан према Србима и потврђивао руско тумачење догађаја. Дизраели је, на то, бранио достојанство српског народа и одговарао да је довођење на престо Александра Карађорђевића „представљало слободан избор слободног народа, кога је тај конзул у својим телеграмима обележио као варварски, али који би се пре могао описати као херојски.“ ⁶

На први поглед, Палмерстон и Дизраели одступали су од политике отпора српском национализму. Уствари, њихов главни циљ било је заустављање Русије и одбрана Османског царстава. Уколико је национализам Срба био окренут против Руса и ослоњен на Турску и Аустрију, заслуживао је и поштовање и подршку.

Дизраели је био у контакту са Уркартом и са пољским емигрантима, удруженим у немери да Балкан учине средиштем отпора руском утицају. Потврда да се Србија вратила Милошевом курсу добијена је, поред осталог, и пројектом меморандума уставобранитеља упућеног британској влади, објављеним у Уркартковом листу Портфолио (1843).

Ту је тражена помоћ Британије у отпору Срба пред притисцима Русије и у њиховој намери да уједине српске земље под сизеренском влашћу султана. Такве идеје заступане су и у Начертанију Илије Гарашанина (1844), насталом у сарадњи српског државника са пољским емигрантима. ⁷

Гарашанин је ипак, у уједињењу српског народа, пре Британије, хтео да се ослони на Француску. Поводом једног у низу сукоба српске владе са Фонбланком, који није прикривао свој „културни расизам“, Гарашанин је писао да „треба знати да и остали дипломати енглески мрзе на Словене, а нарочито на Србе“. ⁸

Осим тога, Гарашанин је, као и Пољаци, био противник не само Русије, него и Аустрије. Француска и Аустрија су, међутим, тада већ увелико радиле на политичком уобличавању католичког славенофилства, као противтеже руском утицају. Гарашанин је то знао, при чему је, иако се у раду на Начертанију ослањао на католичке Србе, препознавао и отклањао аустријске утицаје. ⁹

Уркарт, Чарториски и њихови сарадници били су добро повезани са утицајним британским круговима, али у том тренутку нису имали подршку званичног Лондона. Било је то доба Пилове и Абердинове владе, сасвим ненаклоњене оваквим замислима. Чак ни на Палмерстона нису се, како смо видели, могли до краја ослонити. Ова „школа мишљења“ је, међутим, већ тада произвела неколико важних писаца и заговорника, какав је, поред осталих, био и Ендрју Пејтон. ¹⁰

Британска политика повезивања Срба са католичким сродницима и суседима, у отпору према Русији имаће значајну будућност. У времену стварања Краљевине СХС, у улози сличној Уркартовој наћи ће се Роберт Вилијам Ситон-Вотсон, док ће политичке традиције грофа Адама Чарториског, вође Пољака, и Франтишека Заха, Чеха у служби грофа Чарториског, наставити Томаш Масарик. ¹¹

Британска политика повезивања Срба са католичким сродницима и суседима, у отпору према Русији имаће значајну будућност

 

Политика Британије према Србима се, дакле, у добу рођења и успона русофобије, тридесетих и четрдесетих година 19. века, није могла назвати србофобском. Напротив, ујединитељске намере кнеза Милоша и, потом, уставобранитеља су, због жеље да се одвоје од Русије и лојалног става према Османском царству, у Лондону наилазиле на разумевање и подршку.

Посебно је занимљиво то што су у тадашњој Србији Палмерстон и Дизраели, у исто време, водили кеслеријевску политику отпора Русији и подршке Османлијама, али и канинговску политику подршке локалним родољубима. Абердин и Пил (Гледстон је такође био члан Пилове владе), напротив, слично Канингу, били су спремни на сарадњу са Русијом и жртвовање Турака. Према Србима су, међутим, били равнодушни.

После пада Пилове владе, Палмерстон је водио спољну политику Британије скоро све до Кримског рата. Пуних седамнаест година, почевши од 1841, на месту британског амбасадора у Цариграду налазио се Стратфорд Канинг, синовац Џорџа Канинга и убеђени русофоб. Он је и у „Српској кризи“ 1842-1843. био ближи ставовима Палмерстона и опозиције, него министра Абердина.

У Београд је тада, као свог изасланика, слао Хенрија Лајарда. Осим Лајарда, потоњег британског амбасадора у Цариграду, у кругу Сратфорда Канинга сазревали су и Дејвид Уркарт, Ендрју Пејтон и Џон Огастас Лонгворт, дугогодишњи посланик Британије у Београду. ¹²

Палмерстон је имао важну улогу и у Абердиновој влади, која је спојила мирољубиве пиловце са борбеним виговцима и, на крају, увела Британију у Кримски рат. Стратфорд Канинг је тада (1853) одбио један пројекат уједињења српских земаља, без Босне и Херцеговине, у вицекраљевину, сачињен уз помоћ Гарашанина, који му је упутио Фонбланк. ¹³

Палмерстон је међутим, на самом крају живота, умео да покаже да је сазревао уз Џорџа Канинга, када је Јонска острва предао Грчкој (1864). Вилијам Гледстон, који је, као и Абердин, био учени хелениста, али и некадашњи гувернер Јонских острва, познат по томе што је крфском архиепископу, клечећи на коленима, пољубио руку, био је министар у последњој Палмерстоновој влади.

Он је Владимиру Јовановићу, приликом сусрета у Лондону крајем 1862, најављивао уједињење Јонских острва са Грчком и говорио да би и Србија, са својим надама у уједињење са Босном и Херцеговином, могла да очекује разумевање Британије, под условом да се окрене од Русије ка сарадњи са Грцима и да тајно, без српских застава, помаже устанике у тим областима. ¹⁴

Уз повремене изузетке, Палмерстон ће ипак, после пораза и повлачења Абердина, као премијер и министар спољних послова, на Балкану и у Србији наставити конзервативну политику сарадње са Аустријом у очувању „интегритета и независности Османског царства“. ¹⁵

* * *

Однос Британаца према Србима, сагледан у дужој историјској перспективи, умногоме је зависио од односа Британије према Русији. Почевши од 16. века, у енглеској литератури, која је неретко настајала без непосредних искустава, али и у путовањима и стварним сусретима, уобличавала се слика Срба која се суштински није разликовала од представа о Русима.

Варварство, суровост, нечистоћа, пороци, запуштена земља која је тражила марљиве и правоверне колонизаторе – све су то, међутим, Енглези проналазили код многих народа са којима су, у добу колонизације света, долазили у додир. Овакви стереотипи били су, неретко, идеолошко образложење не само за колонизовање, него и за уништавање локалног становништва.

Тада су нарочито често, као оправдање, коришћени религија и раса. У времену у коме је религија чинила основу не само културе, него и политике, Енглези су на сасвим сличан начин, пун потцењивања, па и непријатељства видели Руску и Српску православну цркву. Како смо видели, унутар овог, главног тока, било је, ипак, и другачијих ставова.

Било је и важних разлика. Енглези су посебно наглашавали важност руског самодржавља и спремност поданика да се покоравају свемоћним царевима. По њиховом преовлађујућем мишљењу, и Срби су живели у деспотској држави, и то је оставило трага на њима, али она није била српска, него муслиманска и неверничка.

Уместо оронулог Османског царства, руском империјализму требало је супротставити српски национализам

 

У енглеским описима Срба зато се, осим презира, често наилазило на сажаљење, па и на одређену хришћанску солидарност, удружену са осудама њихових османских господара. Штавише, Срби су представљани и као храбри борци за хришћанску веру.

У области политике, Енглези и Руси били су, све до краја 18. века, блиски савезници, упућени једни на друге економским интересима и заједничким непријатељством према Француској. Тек од тада у британском јавном мнењу и политичким круговима уочава се незадовољство због наглог успона Русије.

Оно ће, у првим деценијама 19. века, са даљим јачањем Русије, прерасти у масовну русофобију.

Упоредо са тим, у енглеској спољној политици, бар од средине 17. века, уочава се значајнији утицај секуларизације и реалполитике, који ће, постепено, до 19. века, олакшати стварање слике о Османском царству као „традиционалном савезнику“ и поузданој брани пред руским утицајем на Балкану и на Леванту.

Са првом обновом српских држава, и њиховим везивањем за Русију, Срби су доживљавани као продужена рука ове источне царевине. Ту ће, у првој половини 19. века, бити извори британске србофобије. Они су, међутим, били укорењени у дубљим, старијим верским и културним предрасудама.

У исто време, у британској политици појавила се и традиција која је настојала да Србе придобије и окрене их против Руса. На тај, начин, уместо оронулог Османског царства, руском империјализму требало је супротставити српски национализам. Ова „школа мишљења“ биће мање видљива, али ће имати одређен утицај на британску политику према Србима у 19. и нарочито, у 20. веку.

Проф. др Милош Ковић

Текст је први пут објављен под насловом: „Британско-руски односи као оквир политике Велике Британије према Србима (до Кримског рата)“, Philosophоs – Philotheos – Philoponоs: Studies and Essays as Charisteria in Honor of Professor Bogoljub Šijaković on the Occasion of His 65th Birthday, ed. by M. Knežević, R. Kisić, D. Krcunović, Belgrade and Podgorica 2021, 966-992.

1. V. Kostić, Britanija i Srbija, 255-266; S. K. Pavlowitch, Anglo-Russian Rivalry in Serbia 1837-1838: The Mission of Colonel Hodges, Paris 1962, 20-24.
2. М. Екмечић, „Европска позадина ‘Начертанија’“, 101.
3. О Хоџесовој мисији и сукобу Британије и Русије у Србији вид. S. K. Pavlowitch, Anglo–Russian Rivalry in Serbia 1837-1838, 41-159; М. Гавриловић, нав. дело, 98-189; Р. Љушић, Кнежевина Србија (1830-1839), Београд 1986, 150-191, 352-377.
4. Вид. В. Ј. Вучковић, Српска криза у Источном питању 1842-1843, Београд 1957; Д. Страњаковић, Вучићева буна, Београд 1936; Р. Ј. Поповић, Тома Вучић Перишић, Београд 2003, 139-168; Международные отношения на Балканах 1830-1856, Москва 1990, 141-144.
5. Hansard, LXXI, 15. август 1843, 808-823; М. Ковић, Дизраели и Источно питање, 79.
6. Hansard, LXXI, 15. август 1843, 823-834; М. Ковић, Дизраели и Источно питање, 79-80
7. М. Екмечић, „Европска позадина ‘Начертанија’“, 105-135.
8. Цит. према V. Kostić, Britanija i Srbija, 292.
9. О међународним аспектима Гарашанинове политике вид. D. T. Bataković, The Foreign Policy of Serbia (1844-1867): Ilija Garašanin’s Načertanije, Belgrade 2014;  К. Никифоров, ’Начертание’ Илии Гарашанина и внешняя политика Сербии 1842-1853, Москва 2015.
10. Љ. Ристић, „Схватања и тумачења Источног питања у енглеским путописима о српским просторима (XIX век)“, у: Европа и Источно питање: Политичке и цивилизацијске промене, ур. С. Терзић, Београд 2001, 635-636.
11. М. Ковић, „Масарик и стварање Југославије“, у: Крај рата, Срби и стварање Југославије, ур. М. Војводић, Београд 2021  (у штампи)
12. V. Kostić, Britanija i Srbija, 256, 265-266, 289, 298-299, 302-303,  310. Вид. S. Lane-Poole, The Life of the Right Honourable Stradford Canning, Viscount Stratford de Redcliffe 1-2, London 1888.
13. Ч. Антић, Велика Британија, Србија и Кримски рат (1853-1856): Неутралност као независност, Београд 2004, 66-73.
14. В. Јовановић, Успомене, прир. В. Крестић, Београд 1988, 119-121
15. H. Lytton Bulwer, The Life of Henry John Temple, Viscount Palmerston, Vol. 3, London 1874, 183-207; G. D. Clayton, нав. дело, 89-120; H. Temperley, England and the Near East, 257-279; R. W. Seton-Watson, нав. дело, 241-300; Љ. Ристић, Велика Британија и Србија 1856-1862, Београд 2008, 11-47.