За сећање на страдале претке, или насушна српска потреба
Непосредан повод иницијативe за оснивање Друштва за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у XX веку је чињеница да је у прошлом, двадесетом, веку српски народ имао неколико наметнутих веома тешких ослободилачих и одбрамдбених оружаних сукоба и у тим сукобима претрпео је огромне људске губитке.
Милиони наших сународника су током тог раздобља избрисани из спискова живих, али до данас нису унети у спискове мртвих. Ово је покушај да коначно, колико је то сада могуће, сачинимо те спискове и са њима изађемо пред домаћу и страну јавност. Сигурно је да тим пре свега хуманим послом много каснимо, али још више ћемо каснити ако опет нађемо разлог да све то одгодимо за неко повољније време. Ми данас живи Срби, и наша генерација, желимо да одужимо велики дуг према многим генерацијама својих недужних покојника. То је наша наслеђена људска обавеза која је из разних околности стално одлагана.
Друштво за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у XX веку је у првом реду израз воље грађана да сами личним ангажовањем, властитим радом и средствима подигну у Београду на репрезентативној локацији Меморијални центар посвећен својим страдалим прецима. Свакако, тиме се у овом подухвату не искључује ангажовање и непосредно учешће државе... Цео текст мисије Српског меморијалa: За сећање на страдале преке, или насушна српска потреба.
Српски меморијал
Миливоје Иванишевић: Трећи мировни уговор у истом веку – или: Дејтон 1995.
„Дејтонски мировни споразум двадесет година послије“, Академија наука и умјетности Републике Српске, зборник радова, књига XI , Одјељење друштвених наука, књига 35, Бања Лука, 2016.
Јово Бајић: Библиографија о геноциду над српским народом, 2017.
Библиографија садржи преко 2000 наслова и подељена је на три основне тематске целине:
- Први светски рат,
- Други светски рат,
- Оружани сукоби и Нато агресија 1991–1995. годинe.
Логори за Србе у Аустроугарској
Аутори: проф. др Милоје Пршић и мр Сава Станковић
Људски губици српског народа у 2. светском рату
Преко мртвих предака знамо ко смо, шта смо и одакле смо. Они одређују нашу свест о припадности национу и вери и уче нас слободи, чојству, јунаштву. Бранећи те вредности и Срби су гинули или су их други због тога убијали – каже Штрбац.
Логори за Србе у Бугарској
Аутори: проф. др Милоје Пршић и мр Сава Станковић
Обележје жртвама усташа на Сајмишту?
Да би овај монументални споменик никао, требало би што пре одредити његов садржај, прикупити документацију, направити пројекат и одредити начин прикупљања средстава – рекао је Матановић.
Зашто „Српски меморијал“?
Миливоје ИВАНИШЕВИЋ: Реч о Сарајеву
(Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић-Гавриловић: „Геноцид над Србима - Сарајево 1992-1995. Сведочења преживелих логораша“)
Геноцид над Србима у Сарајеву и грађански рат у Босни и Херцеговини започео је 1. марта 1992. у недељу када су у центру Сарајева муслимански екстремисти с улице отворено пуцали на српску цркву и сватове. Том приликом су убили старог свата Николу Гардовића, само зато што је србин и хришћанин. То је био знак за општи напад на Србе, а Сарајево је претворено у највећи концентрациони логор после Другог светског рата у коме су муслимани убили 7019 Срба, што је знатно више него што их је за време Другог светског рата убио познати крволок, Хрват Анте Павелић. У току истог ме[...]
Академик Василије Ђ. Крестић: О геноцидности хрватске политике
У науци је добро познато да је свуда у свету, где је долазило до масовне деструкције имена неке нације, то био знак за физички напад на ту нацију, да је то било јавно жигосање и упирање прстом на оне који су сметали и које је, нимало бираним средствима, требало одстранити из средине у којој су били непожељни. Деструкција српског имена у Хрватској увек је била праћена непрестаним јавним истицањем да су Срби издајници, да су реметилачки чинилац хрватског друштва и хрватске политике, да су „народна неприлика“, „да Хрвати нису српска браћа, јер су Срби браћа са псима“, да су хајдучки и разбојнички народ, да су византијски препредени и лукави и да је „Српство опасно по својим мислима и по свом ра[...]
Саво Штрбац: Логор Јасеновац пред Међународним судом правде
1. ДА ЛИ СУ ЗЛОЧИНИ ИЗ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА МОГЛИ ПРЕД МСП – ВРЕМЕНСКА НАДЛЕЖНОСТ
Хрватска је још у јулу 1999. године тражила од Међународног суда правде (МСП) , највишег свјетског суда, да Србију прогласи кривом за геноцид који су, по њој, од 1991. до 1995. године починиле војне, полицијске и паравојне снаге под директном контролом СРЈ односно Србије. На то је Србија 2010. године узвратила противтужбом, тврдећи да је Хрватска у операцији „Олуја“ починила геноцид над Србима.
есто се, и у јавности и у струци, и прије и послије подношења поменутих узајамних тужби Хрватске и Србије, постављало питање зашто Срби, Јевреји и Роми никада нису тужили Хрватску за геноцид који је над њима извршен о[...]
Вечерње новости, 8.9.2014. Лесковац сравњен по жељи Коче Поповића
Стравично разарање Лесковца током савезничког бомбардовања 6. септембра 1944. још обавија зид ћутања. Неколико хиљада цивила убијено за непуна два сата. 28 „пријатељских“ бомбардера сручило 69 тона бомби У ТИТОВОЈ Југославији врло ретко се говорило о савезничком бомбардовању наших градова крајем Другог светског рата. Највише Србије, тврде историчари. Ако су…
Вечерње новости, 31.8.2017, Силан беше Јанковић Стојане
У храму Светог Ђорђа на Чукарици парастос поводом 327 година од смрти најславнијег српског ускока. Окупили се поносни потомци ускока из Равних Котара и Буковице на помену славном претку По, шести пут, Срби пореклом из Равних Котара и Буковице, окупили у храму Светог Ђорђа у београдском насељу Чукарица. Окупили се…
Вечерње новости, 25. 8. 2014, Мачков камен: Плато смрти на Јагодњи
Дуг је пут до Мачковог камена, попришта најкрвавије битке Великог рата. Драган Грујић из Крупња покушава да направи прву меморијалну изложбу о чувеној бици, пошто се држава цео век није сетила да тако нешто уради НАЈКРВАВИЈИ бој Великог рата, по речима аустријских команданата, вођен је у малој Србији на платоу…
Српско војничко гробље у Тијеу: Крст на вечној стражи
Вечерње новости | Горан Чворовић | 06. јул 2014. Многи су кости оставили овде, не знајући ни где је та Француска, о којој су, исцепаних опанака с водом до колена у плитким рововима, толико слушали од својих егзотичних и витешких сабораца ЖИВОЈИН Аврамовић, Милоје Петровић, Јордан Костић, Драги Добросављевић, Атанасије…
Саво Штрбац: Логор Јасеновац пред Међународним судом правде
1. ДА ЛИ СУ ЗЛОЧИНИ ИЗ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА МОГЛИ ПРЕД МСП – ВРЕМЕНСКА НАДЛЕЖНОСТ Хрватска је још у јулу 1999. године тражила од Међународног суда правде (МСП) , највишег свјетског суда, да Србију прогласи кривом за геноцид који су, по њој, од 1991. до 1995. године починиле војне, полицијске… Миливоје Иванишевић: Меморијални центар српских жртава геноцида у XX веку – Ћеле-кула двадесетог векa
Стара идеја, формирање и подизање Меморијалног центра посвећеног српским жртвама геноцида у ХХ веку коначно је, после вишегодишњих договарања, процена објективних економских и политичких услова или реалних могућности, и бројних консултација са државним, научним, културним и верским установама и појединцима дошла до фазе за реализацију. За послове непосредног ангажовања у… Не заборављамо – Памтимо
Вечерње новости, 22. 9. 2012, Узели част чувару светиња
Ни после 70 година није укинута срамна пресуда универзитетском професору Грујићу
УНИВЕРЗИТЕТСКИ професор историје и теологије Радослав Грујић је 1927. у манастиру Свети арханђели код Призрена пронашао мошти цара Душана и пренео их у Београд. Исти благи прота спасао је 1942. мошти кнеза Лазара, цара Уроша и Стефана Штиљановића из фрушкорских манастира које су пустошиле усташе.
- Своју највећу улогу професор Грујић имао је у Другом светском рату - забележио је покојни др Слободан Милеуснић, некадашњи директор музеја СПЦ. - Водио је битку на два фронта: збрињавао српске избеглице [...]
Глас Српске, 14. 6. 2024, У селу код Босанског Грахова умрла посљедња Српкиња
БОСАНСКО ГРАХОВО - У селу Уништа код Босанског Грахова умрла је посљедња Српкиња - деведесет трогодишња Боја Ковачевић.
На мјесном гробљу у Уништима на посљедњи починак испраћена је старица Боја, која је била једини српски повратник.
Осим родбине и пријатеља, на вјечни починак испратили су је парох врлички Лазар Пријић и монах Јован из манастира Драговића у Далмацији.
Село Уништа у општини Босанско Грахово вјероватно је једино у БиХ у које се може доћи само преко Хрватске, јер пут који води кроз БиХ до Уништа је јако лош. До села се стиже путовањем кроз Хрватску готово 50 километара.
[...]
Н1 Београд, 12. 4. 2024, Министарство одбране: Годишњица потонућа брода Драва, потопљеног у херојској борби са нацистима
Припадници Војске Србије обележили су данас годишњицу потонућа речног монитора „Драва“, који је потопљен у Априлском рату 1941. године након херојске борбе са далеко надмоћнијим нацистичким агресором.
У спомен на погинуле чланове посаде одржана је комеморативна свечаност на позицији потонућа брода на Дунаву код Челарева. Уз звуке бродских сирена и почасни поздрав бродске страже, венце су у Дунав са брода Речне флотиле спустиле делегације Војске Србије и удружења „Ветерани Ратне морнарице“, саопштило је Министарство одбране.
Делегација Војске Србије је венац положила и крај спомен-бисте с[...]
Политика, 8. 4. 2023, Тријумфалан пролазак српске војске кроз Солун
Крвав рат против окупатора, мучно повлачење кроз албанске гудуре и долазак напаћене српске војске на острво Крф. А тамо је, како бележи адвокат Радомир Милаћевић у свом „Ратном дневнику 1913–1919”, уследио брз опоравак, преживљене недаће су препуштене забораву.
„На Крфу смо провели пет месеци. Осим великих умирања у прво време, живот је касније био лак и удобан. Добро снабдевени и добро храњени, од албанских костура изникла је читава војска. Брзина опорављања изненадила је како све нас тако и странце, којих је било много и са нама и поред нас. Колико је наше опорављање бивало брже и осетљив[...]
Вечерње новости, 17. 5. 2023, Живко некад стави плочицу са бројем 1128: Са списка Диане Будисављевић он је први идентификован - усвојили га Хрвати
ЖИВКО Зеленбрз прва је потврђена особа чије се име налази на списку српских малишана које је Диана Будисављевић спасла из усташких логора у Хрватској и преузела 1942. у Заводу за глухонијему дјецу у Загребу. Неки од њих били су у врло лошем стању и убрзо преминули, друге је преузео Каритас, а трећи су дати хрватским породицама на усвајање. Таква је била и Живкова судбина.
У време када је преузет из логора, дечак је имао пет година. Данас је виталан осамдесетшестогодишњак и живи у Загребу. Екипа београдског Музеја жртава геноцида, који је и пронашао списак са именима 5.631 "Дианиног детета", д[...]
