Усташки НДХ логор Сајмиште, кула (стање: 2015) Фото: Политика / Д.Јевремовић
Јављам вам се поводом дописа „Скрајнути споменици и необележени локалитети”, објављеног у овој рубрици 13. марта 2017. Захваљујем се аутору текста на подсећању јер је и мој отац провео шест месеци у логору „Сајмиште” на Сави у Београду.
Постоји слика у књизи „Дани смрти на Сајмишту”, на којој је група логораша, на страни 48, пред транспорт у Немачку, на којој је и мој отац Илија Кнежевић. Он и његов друг Стева Поповић из Белегиша, као млади момци, у раним двадесетим, радили су на најтежим пословима утовара и истовара песка и шљунка на Дунаву. Радили су по цео дан без хране и воде. Оне који нису могли да издрже тако напоран рад немачки војници су тукли до смрти и бацали у реку. Гледајући то, у очајању људи су покушали да побегну. Они који су били ухваћени, били су убијани пред осталим логорашима, као опомена. Упркос таквој страхоти која је владала у логору, мој отац Илија и друг му Стева успели су да неопажено уроне у реку са трском у устима и оду на другу страну Дунава. Потера је одмах кренула и патролирала дуго у ноћ, али их нису нашли. У раним јутарњим сатима пливали су Дунавом пут Старих Бановаца и Белегиша, где су тада живели.
Логор „Сајмиште” је бомбардован 1944. године и тада је доста логораша побегло. Документација је током бомбардовања скоро уништена.
Мој отац Илија Кнежевић је рођен 1920. године, умро 1983. Стева Поповић је умро 1978.
Ана Међо, библиотекар у пензији
