Блиц, 10.4.2017, Нишлија преживео три логора и има само једну поруку

Логор Маутхаузен: Преживели Фото: УСАФ

Слобода је поред здравља највеће богатство. Много је тешко када те туку и малтретирају без разлога, када си гладан и жедан, када знаш да не смеш да се предаш и будеш кукавица. Човек може да издржи и више него што мисли: Владимир Јовановић (93)

Тако за „Блиц“ прича Владимир Јовановић (93) из Ниша, човек који је преживео три логора. Каже да је те давне 1944. одлучио да преживи и да се бори, иако није веровао да ће остати жив.

– Имао сам 19 година када су нас, мушкарце старости од 15 до 65 година, из села Кравље у раним јутарњим сатима без објашњења одвели у нишки логор. Сећам се да је било мучно, били смо уплашени, нисмо знали шта нас је снашло, затим су нас пребацили у логор на Бањици, а касније у Маутхаузен, где је почела борба за голи живот – присећа се Владимир.

Када су логораше потерали у Маутхаузен, нису ни знали где су кренули, доведени су у логор без објашњења. Они старији падали су у несвест од страха и глади, остали су свучени наги, ошишани су и обучени у пругасто одело.

– Тамо нас је отишло 650, у животу је остајао сваки стоти, ја сам био један од тих. Хранили су нас отпацима, љускама од кромпира, радили смо по 16 сати, преносили смо некакав камен стрмим степеницама, били смо и гладни и претучени. Многи ту тортуру нису могли да поднесу, па су се сами хватали за бодљикаве жице како би себи прекратили муке – прича деда Влада. У Маутхаузену је, каже, почела борба за голи живот

Стрме степенице о којима деда Влада прича добиле су назив „степенице смрти“, јер их многи нису преживели. После такве тортуре, која је трајала по 16 сати дневно, спавали су по четворица у једном кревету.

– Парче хлеба био је сан, а слобода је била нешто чему се нико није могао надати. Једном приликом, гладан, измучен, уморан, гледао сам како људи умиру око мене, то су били моји Крављани, моји другови, пријатељи, једини саборци.

Моја нада је умирала заједно са њима, а тело и душа више нису имали избора. Кренуо сам да се руком ухватим за бодљикаву жицу која је била под напоном како бих себи одузео живот. Али, у том тренутку прорадио је у мени неки инат, сетих се речи свога оца „само кукавица може себи да одузме живот“, окренуо сам се и наставио да трпим, да се мучим и борим, размишљао сам само о слободи, и на крају је дочекао – прича овај Нишлија.

Слободу је дочекао 5. маја 1945, изморен и полумртав. После ослобођења из логора, захваљујући бакама из оближњих села, тада двадесетогодишњак, успео је да се опорави колико може и врати се кући. Одрастао без мајке, која је преминула када је имао три године, размишљао је о оцу и да ли ће дочекати да га види поново.

– Када сам дошао кући, отац ме није препознао, толико сам био смршао, толико сам био сав у ранама, сломљен, да му је требало много времена да се навикне да сам то ја. Мало по мало, лечио сам се код куће и опоравио се. Касније сам се оженио, добио децу, унучиће, праунучиће, и сада сам срећан човек – прича Владимир.

Осим Владимира Јовановића, према његовим речима, остала су још тројица живих логораша, али дуго о њима ништа није чуо.

Праштајте, смејте се и никада се не предајте

Деда Влада у 93. години не види добро на једно око, чује ослабљено, али је потпуно самосталан и срећан човек. Сваког јутра устаје у четири сата, ради вежбе, шета, дружи се са пријатељима и држи предавања по школама. Немцима је, каже, све опростио, али није заборавио.

– Не мрзим Немце. Када сам одлазио у Маутхаузен на обележавање годишњица, обузимала ме језа, међутим, и то прође. Морате да опростите, морате да поштујете сваког човека и да се смејете. Помозите, пружите руку и радујте се, и никада, али никада се не предајте, јер човек све може да издржи – поручује деда Влада.

Ивана Анђелковић