Блиц, 16.8.2010, Откривена масовна гробница жртава комуниста

У гробници на Варошком гробљу, изнад које стоји неугледни камени споменик,  Симовић пали свећу убијеном оцу Фото: Блиц

У гробници на Варошком гробљу, изнад које стоји неугледни камени споменик, Симовић пали свећу убијеном оцу Фото: Блиц

На годишњицу првог спомена

После 65 година, потомци жртава комунистичког терора, први пут у Србији запалиће у Крагујевцу свеће за покој душа изнад гроба у коме су сахрањени њихови најмилији. Како „Блиц“ сазнаје из поузданих извора, откривено је место на којем су закопане кости више од 600 људи које су Титови партизани мучки убили после наводног ослобођења града, почевши од 21. октобра 1944.

Реч је о гробници на Варошком гробљу, изнад које стоји неугледни камени споменик, а ову информацију је потврдио и градоначелник Крагујевца Верољуб Стевановић, који каже да је на истом месту сахрањено и више од 100 партизана. Град планира да направи „обележје помирења“, са спомен-плочом на којој ће бити исклесани и крст и петокрака.

Како сазнајемо од људи који су радили у Служби ДБ, „из архива које су чуване као најстрожа тајна, процурила је информација да су кости грађана Крагујевца који су убијени након Другог светског рата, премештане из круга фабрике ‘Застава’ деценијама“.

– Из гробова који су ископани у самој фабрици вађене су кости, паковане у џакове и онда ноћу тајно премештане и закопаване на Варошком гробљу. То је трајало у серијама, од педесетих година прошлог века па све до краја деведесетих када су последњи џакови пренети и покопани, каже извор „Блица“.

Петар Симовић је имао 17 година када му је отац одведен из куће. Драгослав Симовић је био угледни трговац, херој српске војске, одликован пет пута.

– Мој отац је убијен зато што је клицао краљу и отаџбини. Када су биле демонстрације 27. марта 1941. године, он је на Тргу код крста стао на столицу и клицао краљу. Тада сам био гимназијалац, професорка гимнастике је, сећам се, плакала, дуго, а онда нам је рекла да покупимо књиге и кренемо на улицу. Знао сам да неће бити добро… Увече, када се отац вратио кући, причао нам је да су му комунисти претили убиством. Био је председник општине, током окупације, само два и по месеца. Сменили су га фашисти – каже Петар Симовић.

Драма Крагујевца је почела 16. октобра 1941. године, када су партизани и четници заједно напали немачки пешадијски пук на кривини између села Љуљака и Баре. Тада је убијено десет, а рањено 27 Немаца, како стоји у историјским подацима, агресори нису успели да извуку своје мртве, па су лешеви масакрирани. Војницима су одсекли полне органе, повадили очи, ишчупали језике… Фотографије таквих војника су стигле до руку Адолфа Хитлера, који је одмах наредио одмазду…

– Сећам се када је у град стигла казнена експедиција. Тог дана, 19. октобра 1941. је мој отац смењен. Позвали су га у општину, причао је да су сви службеници држали руке подигнуте уза зид. Од тада више није изашао из куће – каже Петар Симовић.

Немци су у знак одмазде стрељали 2.795 грађана Крагујевца, међу којима више стотина малолетника. Људи су скупљани по кућама, школама, на радним местима, по кафанама… Тек након хапшења су им узимана документа, и прављени су спискови…

Град који је завијен у црно 1941. доживео је нову трагедију на дан „ослобођења“. Истог дана, после четири године, у Крагујевац су ушли Руси. Војници Црвене армије су дочекани као јунаци, али су, како кажу они који памте те тешке дане, „прво побили све немачке војнике, већином малолетне, које су нашли, а онда су кренули са пљачком и силовањима. Након пар дана, када су Руси отишли, комунисти су завели нову власт. Истог дана су похапшени сви виђенији људи, сви богати, трговци, боље занатлије. Они који су имали новац да потплате, пуштени су кућама, а остали су завршили у затвору.

– Свог оца сам видео последњи пут живог на дан када сам мобилисан у партизанску војску. Био је 6. новембар 1944. године. Пустили су ме да уђем, и мој отац је био у соби број један.Крцата виђеним људима, начелницима срезова, професорима, ту је био и директор гимназије. Загрлио ме је и пољубио, онда се окренуо ка прозору са решеткама. Плакао је, није хтео да видим сузе…

Сазнао сам да је стрељан када сам био у Босни. Тада сам био припадник Шесте босанске пролетерске бригаде. Сретне ме комшија из суседног села, препозна, и каже да ми је отац стрељан. Плакао сам, а када су ме „другови“ питали шта ми је, рекао сам да је умро. Нисам смео да кажем шта се десило да ме не убију или прогласе непријатељем. Убијен је истог дана, 27. марта, четири године након што је испред крста клицао краљу – прича Петар Симовић.

 

 

Небојша Радишић

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed