Проф. др Мирјана Влајисављевић: Гаравице мрачне и крваве

Историјски час поводом седамдесетогодишњице усташког покоља на Гаравицама код Бихаћа, Фото: Jadovno.com

Историјски час поводом седамдесетогодишњице хрватског усташког покоља Срба  на Гаравицама код Бихаћа, Фото: Jadovno.com

„Говори кад имаш нешто боље од ћутања.“

Драга браћо и сестре, потомци и поштоваоци жртава гаравичког покоља од прије седамдесет година, поштовани гости, помаже Бог!

Сабрасмо се данас овдје са свих страна у Гаравицама мрачним и крвавим, да одржимо помен на четрнаест и по хиљада Срба бихаћког среза звјерски уморених у страшном усташком покољу 1941. године. Сви они скончаше свој овоземаљски живот као мученици и жртве шовинистичке и вјерске мржње хрватско-муслиманских усташа, по јендецима, јарковима и барама гаревичким – само зато што бијаху српске националности и вјере православне.

Скуписмо се ево да с Божијом помоћи обавимо општи парастос и комеморацију пострадалимa јер не смијемо да дамо забораву злочин геноцида почињен над невиним српским народом општина Бихаћ, Босанска Крупа, Цазин, Велика Кладуша, Босански Петровац и околних мјеста Лике и Кордуна ни свету крв мученика проливену само зато што се крстише са три прста.

На ово стратиште сазвали су нас неопојани и необиљежени свети гробови предака наших опомињући нас да не смијемо отрпјети да и даље газе по њима чији су земни остаци зарасли у травуљину, коров и трње, а над чијим масовним гробницама никада није извршено судско-антрополошко истраживање.

Принесећи пуну благодарност ономе који све види и све зна и свима по правди суди, држимо овај историјски час са благословом духовног сина свете православне цркве истока, цркве Светих отаца и Васељенских сабора, високопреосвештеног епископа бихаћко-петровачког господина Хризостома који нас све скупа храбри да не посустанемо у своме племенитом науму како бисмо стигли да за живота урадимо оно што досад није урадила ни предратна ни посљератна држава, које су се у погледу гаревичких жртава геноцида обје испрегле од обавезе да служи истини. Штавише, историјску истину о овом и другим стратиштима упрегле су и подјармиле да служи њој и њеној идеолошкој лажи.

Са овог мученичког мјеста поздрављам све христочежњиве и човјекољубиве Србе и њихове пријатеље који данас ходочастише једном од најмасовнијих стратишта усташког злочина геноцида над цивилним становништвом почињеног у вријеме Независне Државе Хрватске, геноцида учињеног уз побратимство хрватских и муслиманских усташа; све вас које је на ово страшно разбојиште призвао, како рече организатор овога парастоса гаревичким жртвама господин Бранко Вукадиновић, „велики подземни град“ неупокојених по православном обреду бијелих костију наших предака .

На концу, поздрављам све вас, остатке остатака искоријењеног и несталог народа српског са подручја западне Крајине, посебно среза бихаћког, вас прогнане и попаљене, које стиже страшна судбина предака, оних који су до прије другог свјетског рата чинили да Бихаћ буде већински српски град, а данас он има свега 380 становника српске националности.

Сви знамо једно: на ово мјесто голготе сазвали су нас наши мртви које је ућуткала усташка кама. О, Боже, колико је живих међу умрлима, и колико је мртвих међу живима!

1.
„Воштанице нема свијеће,
Гаравице, Гаравице“

1. Драги земљаци, поносни Крајишници, једна хришћанска поука гласи: „Говори кад имаш нешто боље од ћутања.“

Ми који се сабрасмо данас на овом мјесту туге, овдје смо зато што не можемо да оћутимо и заборавимо како се у веома кратком времену од јула до првих дана августа злокобне 1941. године, на маломе простору десило велико зло – масовни покољ недужног српског цивилног становништва, мање-више, на превару покупљеног и одмах одвођеног на ликвидацију, прије било каквог вида оружаног отпора усташкој власти Независне Државе Хрватске, независне у првом реду у злочињењу према Србима, а зависне једино од нацистичког Трећег рајха.

Управо ових дана прије седам десетљећа правда је пала на тјеме јер се догодио такозвани „велики покољ“ који је трајао од 28. јула до „прије трећег него четвртог августа“ , када је поубијано, тј. поклано више од 10.000 недужних људи. Потом, петога августа на крваво разбојиште препуно одсјечених људских глава којима су се усташе играле разбијајући их једне од друге, изашла је тзв. „комисија“ и колико-толико затрпала мртве јер се над овим простором ширио несносни задах људских лешева а над њим `надлијетале црне тице, Гаревице Гаравице`!

Дан великог покоља када је убијано све живо од српскога рода био је трећи август када се десила „гола сјеча“ српских тежака, а крв се цурком циједила из три пара гробница дугих преко стотину метара, а дубоких по три метра. Према потресним свједочењима покојег чудом преживјелог, након звјерског, осветничког, незаситог и суровог усташког злочина, на небу изнад непокопаних гаравичких стратишта „сјатила се пљева врана“.

У то апокалиптично доба остварило се пречудно пророчанство једаног од наших пророка из ужичих планина – „како ће доћи вријеме најприје свјетског, а потом општега рата, говорио је он, када ће душа нашег народа доћи у подгрлац од страдања. Тада ће живи ићи на гробље и викати мртвима: Устаните ви да легнемо ми.“ (Св. владика Николај)

И ваистину, те проречене грозоте на страховит начин су се обистиниле, кад је сваки живи завидио умрлима, а сваки који је ходио по земљи пожелио да буде под земљом; кад је смрт била дража од живота. Крваво разбојиште Гаравица и Уљевитих бара у оно вријеме личило је на овоземаљски пакао кроз који се, као кроз капију, прелазило у царство небеско, у окриље свемогућег Бога, Њему слава и хвала навијек.

Оста записано: „Не памти се мањи простор и краће вријеме свирепости крволока“.

2. Сваки педаљ ове земље био је тада поприште незамисливе муке људске и крвопролића, уздаха и јаука, крви, ропца, мртвих тјелеса и спасоносног гроба, кад је смрт долазила као избављење. По тој голготи су у оргијастичком заносу непрестано доводећи нове и нове Србе као овце на клање, газили крвници и џелати ударајући беспомоћне жртве кундацима, чекићем, маљевима, крампом, сикиром, камом, да би на крају крвавог пировања по бихаћким кафанама и шеталиштима вадили из џепова ископане људске очи и пребројавали их као кад дјеца броје пиљке.

Упамћено је како су жртве прво мучили и касапили „такмичећи се у томе ко ће бити у стању да више мучи и нанесе бола жртвама прије него што би их заклали, убили маљевима и убацили живе у ватру, воду и масовне гробнице“ (Србољуб Живановић). Срби опет, пуни поуздања у државу, па била то и квислиншка НДХ, и своје прве комшије од којих су на превару похватани и спроведени, корачајући у смрт без кривице осим што су живи, нису могли да вјерују да им се толико злочинство уопште може десити. Док су их пригонили гаревичким јамама, до задњег часа надали су се у избављење, посебно они који су пристали да се покатоличе.

Био је тих јулско-августовских дана сваки дан пакао, масакрирање по неколико стотина сељака, крвничка вршидба на којој су се умјесто жита, млатиле и газиле тежачке главе. Тек понеко би узвикнуо: „Јао млада недјељо, шта смо ми криви, јадни смо!“

3. Монструозни усташки пир почео је усменим наређењем Љубомира Кватерника, великог жупана жупе Крбава и Псат у шта су преименовали бихаћки срез – да у раним јутарњим часовима 24. јуна 1941. сви Срби и Јевреји морају да напусте своје станове за само 30 минута. Наглашавамо да је тадашња Јеврејска општина бихаћка бројала 165 чланова који су одмах били протјерани да би 23. јула масовно пострадали на мјесту војног логора Жегар и у Приједору, њих 143, а остатак се већином прикључио устаницима. Данас на жалост у Бихаћу не живи ни један Јеврејин.

О субини бихаћких Срба и Јевреја одлучивали су најекстремнији усташки крвници и кољачи, духовни и биолошки вампири попут Макса Лубурића, инструктора за клање и убијање људи који је знао једним јединим метком да убије десеторицу; потом слуга сатане Љубомир Кватерник, са фесом на глави као и Макс, који је послије рата мирно живио у Аустралији јер су му Енглези опростили живот зато што је од ликвидације спасао двојицу рабина. Не питамо се да ли би икада спасао живот двојици православних попова, јер унапријед знамо одговор.

Управо озлоглашени Кватерник из фамилије највећих српских крволока скупа са Лубурићем извршио је прве покоље уз Јакова Џала, предстојника Бихаћа, наредбодавца и извршиоца кољачког злочина. Инструктор и у злу зликовац, злогласни садистички мучитељ Енвер Капетановић, усташки сатник родом из Љубушког, клао је све што је стигао, не само у Бихаћу, већ и у Крупи, Мркоњићу и широм Крајине, крваве хаљине. Тој разбојничкој дружини ваља прибројити и Стјепана Виндекијевића, Јусуфа Пашагића, бившег брицу, злогласног Миркеца Голубовића, пропалог ђака и небројене друге.

Једна усташка наредба посебно се издвојила у својој монструозној србомржњи: – Ако ухватите српско дијете од киле, одмах га кољите, ја наређујем!

Све то злочињење у име вјековне геноцидне мржње према српском племену и православљу, произвољно, непредвидиво, зазорно, од кога срце пуца и мозак, без броја, јер се никада неће сазнати колико је у бихаћкој Кули, у сценама страве и ужаса одсјечено прстију, шака, носева, колико ишчупано језика, ушију, ископано очију, колико поломљено костију, што нормалан човјек не може ни да помисли, све то што је веома дуго било табу тема видио је бесмртни Отац наш небески, Господ наш, Бог и Човјек. Па и оног крволипца Меху Салихоџића званог „Страшни“ који је у кафану долазио са људским мозгом на рамену па тражио ракију „уз ово мезе“. И онај стравични призор кад је усташа тражио од жртве да поједе одсјечени властити кажипрст. А он би га, јадничак, јео!

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed