Блог наставника, 20. 10. 2023, На данашњи дан – Дамир С. Живковић: Велико и Мало Паланчиште и Горњи Јеловац 1942. [Мапа]

Илустрација Фото: Срна

Села Велико и Мало Паланчиште и Горњи Јеловац смештена су уз пут Приједор–Дубица, испод саме Козаре. Ова најмногољуднија села приједорске општине током Другог светског рата претрпела су огромне губитке страдајући током сваке непријатељске офанзиве.

Повод за геноцидни злочин у овим селима био је неуспех офанзиве на Козару 1942. године. Злочин су извршили припадници Друге усташке сатније Осме усташке бојне предвођене сатником Батинићем. Злочин је почињен без употребе ватреног оружја, ножевима, секирама без иједног испаљеног метка.

У периоду од 20. до 23. октобра страдало је 388 житеља Великог Паланчишта, од којих је 205 било деце, 94 житеља Малог Паланчишта, 58 детета, и 41 житељ Јеловца.

Срби су сабрани на Срђевдан у засеоку Вучинићи у Великом Паланчишту. У Паланчишту су народ скупљали Есесовци, злогласна нацистичка јединица, а у Јеловцу домаће усташе. У ноћи 20. и 21. октобра поклано је 80 мушкараца у тору домаћина Славка Вујичића. Клање је вршено на неколико места у селу.

Овај геноцидни злочин је остао забележен у службеном акту 3. оружничке пуковније у Бања Луци и заведен под бројем 1.469 (Повјерљиво) од 1. новембра 1942. године.

„Дана 23. октобра 1942. године сазнало се је да су усташе из Приједора ноћу 22/23. октобра 1942. поубијале много пучанства у селу Паланчишту (5 км сјеверно од Приједора) без разлике спола и старости. О овоме је извјештена оружничка постаја Приједор, заповједништво њемачке војске и жандармерија у Приједору. 24. октобра 1942. године ради истраге изашла је на лице мјеста оружничка опходња од 7 момака под водством једног њемачког часника.

По доласку на лице мјеста звано „Брдо“ (поближа ознака непозната) дознала је опходња од једне жене да су усташе наведене ноћи поубијале све пучанство у споменутом селу и то све оне до којих су кућа дошли. Ту у близини опходња је дошла на једну њиву, гдје је по изјави једног њемачког војника убијено 68 жена и дјеце, а много већи број мушкараца да је убијен на другом мјесту и покопан.

Утврђено је да су све особе које су од стране усташа затечене код својих кућа покупљене са намјером да ће бити одведени у сабирне логоре. Пошто су пучанство покупили, поубијали су одвојено жене и дјецу, а одвојено мушкарце. 25. октобра 1942. године одређена је ексхумација лешева. У једној јами пронађено је 62 леша жена и дјеце.

Убијање је извршено сјекирама и ножевима. Има неколико жена које су са бајонетима избодене и измрцварене и остале у животу, од којих се једна налази у селу Орловцу, а друга у В. Паланчишту. Поменуте жене пронађене су од сељака и однесене њиховој родбини.

Њемачки часник утврдио је која је усташка постојба извршила покољ и заповједио да се иста одмах разоружа. 28. октобра 1942. године заповједник усташког сата који је извршио покољ поручник Батинић покушао је извршити самоубиство испаливши себи из самокреса један набој у уста. Набој је остао у глави. Исти је превезен у болницу у Бању Луку гдје се и сада налази. Истог дана изашла је опходња поново на лице мјеста да се ископа и друга јама у којој су жене и дјеца, а накнадно ће се ископати и трећа јама у којој су закопани мушкарци. Жандармерија и наше оружништво и даље воде истрагу. Предње се предаје с молбом на мјеродавност. Број жртава и узрок покоља за сада непознат. Заповједник пуковник Виктор Новак“.

 
Подносећи извештај поводом истраге, коју су Немци водили о злочину у Паланчишту и Горњем Јеловцу, усташки извештавач при 8. усташкој бојни Болф записао је следеће:

„2. сат се налазио на положајима на подножју Козаре, код Паланчишта, од како су свршиле борбе на Козари у којима је такође судјеловао са читавом бојном. 22. октобра 1942. у јутро дошао је теклић (курир) једном воду 2. сата са налогом заповједника Еинзот Зетафела (усменим), да је потребно журно ликвидирати са заробљеницима, будући да је магла па би се заробљеници код можебитног нападаја могли разбјежати људи 2. сата извршило је налог заједно са припадницима СС јединица. Касније је само 6 припадника 2. сата помогло припадницима СС војницима. покопати лешине…“.

Извјештаја натпоручника Улиспегера (Ullisperger): „2. сатнија VIII усташке дјелатне бојне, ради уморства преко 250 православних, жена и дјеце (а вјероватно и преко 500, што још није тачно утврђено), у позадини њемачких чета у Паланчишту (7 км од Приједора) и побуне разоружан. Десет коловођа ухапшено и предано њемачком пријеком суду. Заповједник сата починио неуспио покушај самоубиства.“

Континуитет злочина је настављен прећуткивањем, заташкавањем и извртањем чињеница од стране послератне комунистичке власти, која није казнила кривце, а жртве су означене као жртве фашистичког окупатора.

О покољу је посведочила Дара Бановић, живи сведок покоља: „За вријеме офанзиве на Козари са фамилијом нијесам бјежала у Козару, већ сам остала код своје куће.

Радила сам код куће као и обично. Усташе, које су се туда кретале, говориле су нам да не бјежимо никуда, да нам се неће ништа десити. Ми смо им вјеровали и мислили смо да нам се заиста ништа неће догодити. Једне вечери, била је мјесечина као дан, мјесеца октобра десило се оно што је најстрашније. У сам залазак сунца дошле су усташе у село. Чини ми се да их је било око двадесетак. Код мене у кућу дошла их је четворица. Чим су банули у кућу, строго су нам заповједили да треба одмах да идемо, да ће нас они склонити, јер ће ноћас доћи друга војска. Кад сам ћела да покупим нешто ствари и понесем мало ране, пошто сам имала двоје мале дјеце, дјевојчицу од 4 и сина од 2 године, усташа, који је био у кући, рекао је да не треба ништа да носим, јер они тамо имају доста ране за нас. Моја мала Радославка, када смо пошли из куће, заплакала је говорећи:“Драга мајо, они ће нас побити“!

Кад се цијело село искупило, повели су нас у заселак Вучковића, а затим су нас одвели до Вујћића, гдје смо преноћили једну ноћ у воћњаку под шљивама. Други дан навече, око 10 сати, почели су да одводе једну по једну групу говорећи нам да те групе иду својим кућама. Пошто се није чула пуцњава, мислили смо да ће нас стварно пустити.

Мапу српских стратишта у пуном формату и са навигацијом можете погледати овде

Кад сам ја дошла на ред са својом дјецом, мени су рекли да треба да ме спроведу до куће. Довели су ме до мјеста звани Салијевац, до једне високе међе и тада су од мене тражили да им дам све паре што имам код себе па ће ме водити до куће као своју сестру. Имала сам свега 300 куна код себе. Док сам тражила паре, један усташа је рекао:

„Мајку јој њену, извадиће бомбу и бацити на нас.“ Када сам им дала паре, један од њих је викнуо: „Стоко партизанска, зар да те ја водим до куће за свега 300 куна?“

Други усташа тражио је од мене чарапе, а ја сам му рекла да имам код куће, нека ме тамо воде, па ћу им дати. Потјерали су нас према потоку Чикаре, више једног млинчића. Кад сам угледала поклан народ и видјела шта ће с нама бити, рекла сам им:

„Па, браћо, зар ћете нас поклати?“ Тада ми је мој Бошко пао на руке и они су га почели отимати од мене говорећи:

„Мајку ти твоју, нећеш га дуго носити!“

Тада сам им опсовала и рекла да ћу умријети са својом дјецом. Од јада сам пошла с њима око десетак метара. Када смо дошли до неких врба, један од усташа ме зграбио за врат, ишчупао нож и почео да ме коље. Кад ме је ударио ножем трећи пут, пала сам, али сам још увијек била при свијести. Двадесет и девет рана су ми задали. Била сам сва заливена крвљу, али сам све још видјела, иако сам била непомична. Најтеже је било гледати када су крвници клали моју дјецу. Моју малу Радославу ударили су ножем у главу, а затим је бацили крај мене и проболи ножем уза земљу. Мога Бошка тако су исто изболи ножем и бацили поред мене говорећи:

„Ето ти мајке, кад се пробуди, нека те подоји.“

Пошто је мали Бошко још био жив и јаукао, онај исти усташа што је мене клао, подигао је малог на кољена и са неколико удараца ножем осјекао му главу. Тада је настала препирка међу кољачима ко је од њих уморнији. Чула сам гдје један каже:

„Уморих се док сам их поклао толико, а нисам се толико искрвавио као код ове, мајку јој српску.“

Била сам још дуго при свијести и све сам гледала. Доводили су нове групе које су убијали сјекирама, кољем и маљевима. Мушкарци су били повезани, те су им тако повезаним расијецали главе. Када је покољ завршен, онда су ишли по групама да виде да ли је још ко жив, да би га дотукли. На крају су се крвници скупили и веселили као на каквој гозби или свадби.

Послије отприлике два сата почео је да пири јак вјетар и да пада киша. Тада сам се онесвијестила. Када сам поново дошла свијести, пошла сам према селу Орловцима код своје сестре. У кући Јовице Матијаша, од пуне куће чељади нашла сам само њега и његову мајку Станку.«

Архив Војно-историјског института 44/7-2, 162

Укупан број цивилних жртава за време Другог светског рата:

Горњи Јеловац – 563 (250 деце)
Велико Паланчиште – 450 (222 детета)
Мало Паланчиште – 118 (64 детета)