Избеглички центар Забучје у новинама Фото: РТ Балкан
Љубиша Ковачевић је био управник избегличког центра кроз који је за десетак година, несрећних 90-их, прошло 30.000 људи, од тада многи су умрли, а много њих се расуло широм света
Љубиши Ковачевићу данас би најлакше било кад би све некако могло да се заборави, да нестану из сећања и оне бараке, и завежљаји и прње, и сва она сиротиња, трактори и мотокултиватори покривени најлонима и церадама паркирани у дворишту и сав онај чемер и туга и несрећа које је годинама гледао на лицима тих људи.
„Много је то несреће за под једну капу“, рекао ми је једном Љубиша.
А не може да се заборави. Враћају се слике и сећања кад им се човек најмање нада. Није човек дрво, а и на дрвету кад га засечеш секиром остану ожиљци, зарастају годинама и никад не зарасту до краја.
Тешких и несрећних 90-их година Љубиша Ковачевић био је управник избегличког центра на брду Забучје изнад Ужица. Звали су га „српска мајка са Забучја“. Човек доброг срца и добре душе, али је оним људима било потребно много више од тога.
За десетак година српске несреће и патње, од 1993. кад су на Забучје стигли први несрећници па до 2003. када је центар остао празан, без народа, кроз Љубишине књиге и црне, дрвене бараке, поцрнеле и од киша и ветрова и од несреће која се под њиховим крововима годинама накупљала прошло је барем 30.000 људи, читав један град.
Све Срби из српских замаља, које је несрећа сакупила уместо у једној држави на једном брду да се Љубиша о њима стара.
Неће то Љубиша ни за живу главу да призна, али, иако су минуле две деценије и дан данас их сања. Децу посебно. Њихове црне и уплакане очи, сања мајке са бебама и завежљајима у рукама, дуге октобарске кише и хладноћу, тракторске приколице пуне народа, ходнике барака препуне завежљаја углавном бескорисних ствари…
И, јекнуо би понекад, закукао из гласа, само да сву ту тугу отера од себе, да је скине са душе, а не може. Није се тога тако лако отарасити.
Па кад се данас само сети августа 1995. године, од „Олује“ је био прошао тек који дан, можда недеља, кад су на железничку станицу у Крчагову, испод Забучја стале стизати читаве композиције, возови народа, у сваком по 500 или 600 душа, јадни, чемерни, несрећни, изгубљени, тужни. Нити знају одакле су кренули ни где су дошли ни шта их чека.
„Куку мајко, кад се само сетим. Данима нисмо спавали. Kуд толике људе разместити. Kако их нахранити, обући? Људима обећали да ће у Војводину, кад су видели где су, неће да изађу из воза… Моли, убеђуј… Једном, поче нека жена у свом оном јаду да кука из гласа… Шта је било, она изгубила дете, девојчицу од четири – пет година, мислила да је возу, кад је изашла на перон, детета нема… Ударимо потрагу, нађемо дете у Новом Саду“, причао ми је пре коју годину Љубиша кад смо копали по успоменама из оних времена.
Још чува свеску, дебелу, исписану до последње странице са именима „избеглица“, страшног имена за људе још страшније судбине. Једном смо нас двојица прелиставали ту свеску, крај 90-их је био, ране још свеже, незарасле, још је много људи било у баракама на Забучју.
Стотине и стотине, хиљаде, десетине хиљада имена, а свако име једна туга и једна судбина и један недосањан сан. Попис села, варошица градова свих српских земаља. Од Kрајине преко Босне до Kосова и Метохије. Горажде, Осијек, Сарајево, Љубљана, Дарувар, Kарловац, Kоњиц, Врховине и Удбине, Пакрац, Дрниш, Kнин, Бенковац и Обровац, Биљане Горње и Доње, Исток, Цазин, Сува Река, Обилић, царски Призрен…
„Данас кад је све прошло, или можда и није, кад су многи помрли, многи расути широм земљиног шара, највише памтим тугу, њихове очи, суве, пресахле од суза, бригу. Једни стигли овде – други се негде погубили, мужеви и браћа, синови, остали негде на фронту, не знају јесу ли живи. А кад се сместе, гледај, како да их нахранимо, како да их обучемо, обујемо, то прво, а онда, како да им тугу ублажимо, како да их разговоримо, како да им чемер разагнамо… Испрва, све су мислили, надали се, привремене су избегличке собе на Забучју, вратиће се завичају, а после, како је која година почела да пролази, почели су да се предају…“, прича Љубиша.
И дан данас његове очи пуне су слика урезаних дубоко у душу. Тридесет хиљада живота, исто толико хиљада торби, шаторских крила, претрпане собе барака на Забучју. Испод барака паркирани трактори и мотокултиватори, увек у поретку као да ће сутрадан некуд да крену, као да ће нека сила и са Забучја да их потера. Деца, деца, дечачићи и девојчице како се поред оних приколица играју у прашини испод барака, око оних трактора и култиватора, несвесни јада, безнађа, очаја својих родитеља… Отимају од живота оно мало што се дало и што се могло отети.
„Ништа није болело као осмеси, као безбрижност те деце у игри… Гледаш да их нахраниш, да их обучеш, а знаш да то није то, да њима друго недостаје, да њима и њиховим очевима, мајкама, њихове куће фале, њихова дворишта и ливаде, њихови отети и разорени живот а не можеш ништа да промениш нити да учиниш да шта боље буде“, ко зна колико пута испричао ми је Љубиша.
Док из оне свеске читамо имена, Љубиша се многих сећа. Ликова, какве епизоде из оних дана.
Сад као да гледа Драгана Полојца из Вргин Моста. Kакав је то само радник био. Дошао са женом, тројицом синова, мајком… Сима Kалапаћа из Земуника ветрови историје донели на Забучје, једини умео да скува суви бакалар… Па, Милош Тошић из Горажда који је био тако мали кад је 1993. дошао на Забучје, да се од родног града сећао само велике реке и моста… Ведрана Марковић дошла је такође из Горажда са мајком Радојком…
Пуна свеска црних прича. Мада, и то је живот. Какав, такав, али – живот. Нарочито живот Срба из српских земаља.
„Неке приче просто се не могу заборавити. Крајиновићи… Отац и мајка, Ранко и Нада, умреше за месец дана, Николина, Милован и Саво осташе сирочићи… Милован свако јутро устајао у четири, оде до штале, пола километра од бараке, коју му је дао неки човек, помузе краву, онда флаше млека потрпа у торбу, па на пијац, прода млеко па у школу… Еј, како су се људи, како су се та да деца борила за голи живот, да постану људи“, причао ми је једном Љубиша.
Никола Николић из Липљана на Забучје је код Љубише дошао са мајком Снежаном и оцем Миодрагом, стално је причао о својој кући, о ватри која се разбуктала и, одједном, куће више није било… Миодраг, Николин отац, стално је понављао да је правда да се његова деца играју пред његовом кућом, тамо на Kосову, али, да правде на овом свету нема…
На Забучју оних година заједно се славио Божић, Васкрс, Нова година.
„Славе људи своје крсне славе, неко донео из завичаја икону и кандило, неко ни то… Зову нас из Центра на славу, обезбедимо им пиће и намирнице, гледамо да је све као што је и код нас у нашим кућам. Седнемо за софру, једемо онај хлеб онако сви заједно, а он – једе нас“, каже Љубиша.
И нека имена не може да заборави.
Долазе, јављају се, навиру понекад у таласима. Имена Љубишиних Срба са Забучја. Јован Лазић био је из Суве Реке, Боса Сарић из Горажда, мужа сахранила на гробљу у Чајетини, Обрад Радић дошао је на Забучје из села Радучић код Kнина, Александар Маринковић дошао из Гњилана са супругом и седморо деце, живио од крампа и лопате, покушавао да заборави завичај а није могао..
Године су после пролазиле. Једна за другом. Брже или спорије. Неки су умирали тихо, у својим собицама, међу својим прњама, гледали кроз прозор у сунце над Забучјем а оно није сијало као њихово, тамо по Kрајини или доле по Kосову и Метохији.
Сахрањивали их по Доварју, чајетинском гробљу, тамо остајале хумке и дрвени крстови да труну. До данас, многи од тих крстова већ су попадали, сатрули, тек мале хумке, удубљења у земљи сведоче да је испод један човек и један живот и једна душа.
„Верица Марковић из Горажда умре нам од леукемије. Ништа нисмо могли да учинимо… А била је млада, лепа, као анђео“, застане Љубиша, извуче још једну црну слику из свог сећања.
Неки одлазили у Америку, на Нови Зеланд или у Аустралију, у Kанаду, у Шведску, Немачку и Швајцарску.
„Јуначили су се преда мном, пред осталима, радосни као што иду, а у души им, видео сам то, увек била туга, туга што не могу својој кући, него морају у туђи свет, да живе туђим начином, међу туђинима а не међу својима“, исприча ми Љубиша понекад кад се видимо.
После је време учинило своје. Јављали се Љубишини Срби неко време из белог света, после све ређе, погубиле се адресе, бројеви телефона, многи поумирали…
„Волео бих да знам где су данас они дивни, драги, добри људи, они дечаци и девојчице, они који су се играли у прашини испод барака, још више од тога волео бих да знам да добро живе, да се радују, волео бих да могу да их загрлим, да их стегнем… Да знам где су данас Тркуље и мали Милан, дошли су овде негде из Kрајине, па где су Дулићи, мале Сања и Наташа, сад су то одрасле жене, па Мирко Kантар, па Сандра и Мирослав Дугошије, Гавриловићи из Горажда – Зорана и Драган, Спасићи са Kосова – Драган и Драгана, Радићи исто са Kосова – Игор и Дејан, Лазовићи – Сања, Никола и Мирко, Николићи – Јелена, Милена и Никола… И још много, много њих, волео бих да се јаве, само да знам да су добро… Они драги, добри људи“, каже Љубиша.
Зоран Шапоњић
