Danas, 21. 10. 2014, Мештани подигли споменик стрељанима пре 70 година код мионичког села Маљевић

Мионица: Маљевић. Маљевачке јаруге, Слободан Милинковић, један од иницијатора подизања спомен-обележја Србма стрељаним 1944. године Фото: Блиц, архива саговорника

Имао сам осам година, чувао сам краве. Једна крава побеже у кукурузе. Кренем за њом, чујем пуцње, а онда видим неколико војника са петокракама како пуцају у неке људе. Унередио сам се од страха. Отрчао сам кући и испричао оцу. Он ми је рекао да никоме не говорим шта сам видео и ту тајну сам чувао до данас – причао нам је Станислав Павловић из мионичког села Маљевић када смо га посетили крајем августа. Хтео је тада, како нам је рекао, нешто да исприча, што га је мучило целога живота. Пре десетак дана, Станислав Павловић је преминуо.

Живео је на узвишењу изнад Мионице, близу јаруга код села Маљевић. У тим јаругама је био, како причају локални теоретичари завере, епицентар оног чувеног земљотреса од пре 15 година. Баш ту, јербо их је, како веле – „Бог казнио што нису обележили и опојали“ мртве који су ту закопани. До сада, наиме, нико није тачно утврдио колико је људи одмах после Другог светског рата побијено у маљевачким јаругама. Процене иду од 50, па чак у кафанским причама до – неколико стотина! Ипак, према подацима која је сакупила државна Комисија за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. године, на подручју Мионице после ослобођења стрељано је 77 особа, док се њих деветоро и даље воде као нестале.

– Налажено је ту лобања и костију на целој површини шуме деценијама после рата. После завршених ратних операција, без суда и без закона ту су људи убијани, углавном ноћу. Сваког ко је убијао у Маљевачким јаругама, или је имао везе с тим, сачекала је ужасна судбина. Дизали су руку на себе, имали тешке психичке ситуације – у сваком случају – нису могу лако да умру. Истезали су се мало дуже. Било је самоспаљивања, свакаквих ствари, до дан-данас. То им је наук, мрља на савести и образу. И за њих, и за њихове потомке – сведочи Љуба Ненадовић из Мионице, који је пре месец дана са групом мештана усред тешко проходне јаруге подигао споменик жртвама од пре 70 година.

– Ово је мала средина. Сви се знамо. Чији је деда крао кокошке и чија баба није била добра. Па се о тој теми ево и данас прича, јер нико није смогао храбрости да је расветли до краја- каже Ненадовић.

Жика Николић живи на ободу маљевачких јаруга. За време окупације није имао прилику да види партизане па их је први пут видео 1944. године. Са стрицем је чувао виноград ноћу, имао је тада 17 година. Чуо је пуцње из правца потока кога зову Гледић, у Маљевачким јаругама. Десет дана касније у винограду је пронашао људску шаку. Довукли је пси из јаруге.

– Стигла је наредба да људи из села морају да иду у јаруге и закопавају мртве. Отац ми је причао да су у две јаме закопали око 120 тела. Били су везани телефонском жицом за врбе. Могло се видети да им је пуцано у потиљак. Познали су ћерку неког млинара Новаковића из Ваљева, па су је одвојили посебно и сахранили, те и учитеља Јаковљевића, кога су четници мобилисали, али је он са њима био свега неколико дана. И њега су посебно сахранили. То двоје је родбина после нашла, ископала их и однела на гробље. И касније су људи ту налазили мртве на разним местима, у шуми и по њивама. Комшија на чијем се то имању десило ставио је на месту гробница крст, али је и он временом нестао – сведочи Николић.

Д. Петровић