ДИЦ Веритас, 21.1.2016, Годишњица страдања Срба са Равних Котара 22. јануара 1993. године (акција “Масленица”)

Двадесетдругог јануара 1993. године хрватске оружане снаге извршиле су агресију, под кодним називом „Масленица“, на јужне дијелове Републике Српске Крајине (РСК).

Црква Светог Илије, Кашић (освештана 1872), снимак стања 2006. Фото: Бенковачко гумно

Агресија је извршена у току реализације „Венсовог плана“, којим је РСК, годину дана раније, стављена под заштиту мировних снага УН-а (УНПРОФОР). Била је то трећа по реду агресија Хрватске на заштићено подручје УН-а, у чије чланство је, двије године раније, и сама примљена.

У наредних неколико дана хрватске оружане снаге су успјеле да заузму неколико десетина квадратних километара на Равним Котарима, укључујући аеродром Земуник, и неколико висова на Велебиту и да преузму контролу над браном и хидроелектраном Перуча. У овој агресији највише су страдала три српска села: Ислам Грчки, Кашић и Смоковић, као и етнички мјешовита села: Мурвица, Црно, Земуник Горњи, Пољица и Ислам Латински.

Срби из поменутих села су побијени, прогнани или одведени у затворе и логоре. Њихова богата имања су опљачкана, опустошена и уништена, а културни споменици, гробља и цркве девастирани, оскрнављени или порушени, међу којима и Двори Јанковић Стојана у Исламу Грчком са црквицом св. Георгија (освештана 1675), у којој је сахрањен познати књижевник Владан Десница и цркава св. Георгија (осв. 1567) у Смоковићу и св. Илије (осв. 1872) у Кашићу.

У овој агресији на српској страни погинуло је 348 војника и цивила, међу којима 35 жена и троје дјеце старости до 12 година. Осам лица се још увијек води на листи несталих. У збјеговима је умрло још 165 лица, углавном старије популације. Из горе поменутих равнокотарских села протјерано је више од десет хиљада Срба, који су се раселили широм свијета.

Један од тежих злочина, већ првог дана агресије, десио се на превоју Мали Алан на Велебиту, у непосредној близини осматрачнице УНПРОФОР-а, када су припадници хрватске специјалне полиције, мучки, из засједе, убили и масакрирали 22 припадника Српске војске Крајине (СВК) с подручја Грачаца, међу којима и двадесетшестогодишњу болничарку Душанку Гаћеша.

Операцију “Масленица” су планирали и извели Јанко Бобетко, Анте Готовина, Анте Росо, Мирко Норац и Младен Маркач, уз знање и одобрење Фрање Туђмана, тадашњег предсједника државе и врховног команданта оружаних снага РХ, који су већ тада били или су накнадно унапређани у чинове генерала.

У вријеме ове агресије начелник артиљерије сектора „Велебит“ био је косовски Албанац, до ’91 официр ЈНА, Агим Чеку (од 1999. на Косову обављао дужности комаданта ОВК и Косовског заштитног корпуса, предсједника владе и министра снага безбедности), од чијих граната је, услијед неселективног гранатирања по дубини подручја општина Бенковац и Обровац, највише и страдало цивила.

Од једне такве гранате убијене су избјеглице из Задра: Миленко Гагић (46) и његова дјеца Милан (7) и Милена (5), док му је супруга Бранка (34) задобила тешке тјелесне повреде. Граната их је затекла на спавању у изнајмљеној кући у селу Буковић код Бенковца.

Иако је агресија извршена на заштићену зону УН-а и пред очима многобројних припадника УНПРОФОР-а, до сада, ни пред међународним ни пред домаћим судовима, нико није процесуиран за злочине над Србима почињене у овој акцији.

Двадесеттри године након ове агресије и двадесет и по година по престанку рата, равнокотарска села су још увијек, на срамоту и хрватске државе и Међународне заједнице, „сива зона“ повратка прогнаних Срба.

Београд, 21.01.2016.
П Р Е Д С Ј Е Д Н И К
Саво Штрбац