Глас Српске, СРНА, 26. 6. 2025, Међу кољачима био и комшија Илија

Српска Pietà Фото: ЈУ Меморијални центар Доња Градина

Драган Стијаковић свједочи да су шест женских чланова његове породице, међу којим и четири дјевојчице, који су након усташког пира у кући остали живи, докрајчили усташки полицајци од којих је један био и њихов комшија Илија Марић Кривоусти, који је, као и други Хрвати, раније често долазио код Стијаковића на крсну славу.

Стијаковић прича да је, када су усташе отишле из куће, угледао неке од укућана полуживе, али којим није било спаса, те да није знао шта да ради са њима док су давали знакове живота у тешким мукама.

– Чим су усташе отишле, до мене се под кревет завукла шестогодишња Марица, кћеркица мог брата Лазе, па ми каже: „Стрико, тебе нијесу нашли!“. Тек тада је, први пут, пао терет са мене. Оживио сам. Добио сам снагу. Могао сам да се покренем. Изашао сам испод кревета и устао – сјећа се Стијаковић.

Стијаковић каже да га је тек тада потресло оно што се десило у соби. „Спопала ме је језа и дрхтавица, али – закратко. У соби је било још живота. Неки су стењали, јечали и хукали. Понеко се тресао у самртним грчевима. Неко је кркљао. Прво сам видио да су биле живе двије моје синовице – шестогдишња Марица и двогодишња Добрила – сјећа се он.

На његово изненађење и мајка Зорка била је жива.

– Она је некако успјела и да се дигне. Онако избодена и крвава по цијелом тијелу, а нарочито језиво по лицу, изгледала је страшно. Дупља лијевог ока била је сва у крви. Око се није ни видјело. Капци су били затворени и премазани крвљу. Била је блиједа, али потпуно свјесна. Када сам јој пришао, каже ми: „Бјежи, сине, не можеш нам ништа помоћи!“ – прича Стијаковић.

Он наводи да у близини куће тада није било никог, те да је одмах појурио кроз шљивик, према Вујића потоку.

– Тада сам већ био спреман да бјежим и да се браним ако ме неко стигне. Не бих се више дао лако заклати. Стрчао сам, чини ми се, као вјетар до Вујића потока. Тада је било око 9.00 сати ујутро. Јутро је било суво, сиво и веома хладно. Док сам трчао, нисам видио ништа сем бјелине снијега. А нијесам имао излаза! Уз поток нема пролаза, низ поток опасан пут, на десној страни потока усташе кољу Србе, на лијевој страни потока католичко, шокачко насеље Јосиповићи. Пошто нисам имао никаквог другог излаза, око подне сам кренуо назад кући – сјећа се Стијаковић.

Он каже да је чуо да у соби има живих који су јечали и роптали гласно.

– У соби – ужасно! Моја мајка Зорка била је још жива. Када сам ја прије неколико сати побјегао, она је остала у дворишту, наслоњена на врата своје зграде. Сада је лежала у соби на кревету. Имала је још снаге да се врати у собу и попне на кревет – наводи он.

И сестра Славка била је жива и лежала на кревету поред мајке.

– Нису биле покривене иако је у соби било јако хладно. Мајка ме гледа. Потпуно је свјесна. Мало се трза, али не може да се покрене. Сестра, која је лежала поред ње, стењала је и јечала, али је била без свијести. Мајка не говори ништа. Само ме гледа и хуче, јечи и понекад дубоко уздахне. Ни ја не говорим ништа – сјећа се Стијаковић.

Он каже да је почео да вуче мртве по поду и да их слаже једно до другог на једној страни собе, према зиду, да се може доћи до кревета и шпорета.

– Тада мајка проговори. Каже: „Драгане, ложи ватру! Умријећемо од зиме“. То су биле прве ријечи откако смо се нашли у соби. Одједном пред кућом залајаше керови. Мајка каже: „Види ко је, па бјежи! Бар ти остани жив!“. Погледам кроз прозор и видим да путем, одозго од Станојине куће, долазе жандари. Били су једно 50–60 метара далеко од куће. Ја одмах истрчим на супротна врата куће. Стрчим према подруму, па иза ћошка подрума провирим и видим како се жандари приближавају кући. Сви су били у униформама – свједочи он.

Стијаковић се сјећа да је међу њима препознао и комшију Илију Марића, који је имао надимак Кривоусти.

– Њега сам добро познавао, а и он је знао сву нашу чељад. Ми смо побјегли, а жандари су отишли да докусуре још живе у нашој кући – наводи он.

У соби су, према свједочењу Стијаковића, остали живи мајка Зорка (53), сестра Славка (11), снаја Зорка (30) и двије њене кћеркице Марица (6) и Добрила (2), те кћеркица његовог брата Млађена, трогодишња Деса.

– Све су их усмртили ту у соби. Убијао је и наш комшија Илија Марић Кривоусти, који је, као и други Шокци из комшилука, долазио код нас на сваку славу и на сваку гозбу и по цијели дан сједио са гостима у кући и јео и пио. Ето, побјегао сам и преживио.

Ово сам испричао детаљније први и једини пут сада теби, да се забиљежи, да се не заборави. Не због тога да се зна какви су били Хрвати из нашег села Мотика за вријеме Павелићеве Независне Државе Хрватске, већ из пијетета према невино поубијанима у мом и два сусједна села. Тешко ми је било да ти ово испричам, али ми је сада, чини ми се, лакше. Као да сам мало растерећен – рекао је Стијаковић.

Сјећање Драгана Стијаковића снимљено је на касету, која је предата Музеју жртава геноцида у Београду.

Серијал текстова Агенције СРНА о хрватским усташким злочинима над Србима почињеним фебруара 1942. године у Дракулићу, Мотикама и Шарговцу садржи одломке из књиге „Фратри и усташе кољу“ аутора Лазара Лукајића, али и потресна свједочења ријетких преживјелих, који су тада били дјеца, али их још прогањају слике мучења, убијања и страдања њихових породица. Серијал је припремила новинар Срне Данина Милаковић.