ИСКРА, 6. 6. 2025, Владимир Умељић: Распад друге Југославије и ’великосрпска агресија‘

Др sci. Phil. др Владимир Умељић Фото: Печат

Косовско-метохијски Албанац, публициста и политичар Ветон Сурои, разговарао је крајем маја ове године са немачким новинаром Михаелом Мартенсом, уредником високотиражног листа Франкфуртер Алгемајне Цајтунг о догађањима пред сам почетак грађанских ратова у другој Југославији и пружио још један доказ провидне и злонамерне бесмислице о „великосрпској агресији“, као главном односно једином узрочном фактору ових збивања.

То ме је подсетило на (непланирани) сусрет са њим у Берлину, у јуну 1998.

Сурои је у том разговору укратко изнео следеће:

„У јануару 1991. хрватски председник Фрањо Туђман је позвао албанске представнике са Косова и Метохије, из Македоније, Црне Горе и Прешева у Стубичке Топлице и захтевао од њих да отворе „јужни фронт“ против Србије.

Састанак је организовао Томе Бериша, бивши пуковник ЈНА.

Туђман је обећао да ће Албанце обилно снабдети оружјем, које би побуњеницима стизало преко Албаније. Тадашњи политички лидер косовско-метохијских Албанаца Ибрахим Ругова, међутим, одбио је војну опцију и Туђман му то никада није опростио, замерао му је до краја живота.“

Записник са овог састанка у Стубичким Топлицама чува се, према речима албанског историчара Шкељзена Гашија, у приватном архиву Махмута Бакалија, некадашњег комунистичког лидера са Косова и Метохије, који је такође присуствовао састанку, тако каже Михаел Мертенс.

Суроиево сведочење представља дакле још један мозаички каменчић историјске истине о насилном растурању друге Југославије, јер као што је познато, ратни сукоби у Хрватској су иницијално почели тек 1. марта у Пакрацу, односно масивно 31. марта 1991, када су хрватске паравојне формације на Плитвицама почеле са ратним акцијама против српског цивилног становништва а потом и са оружаним нападима на редовну војску, као гаранта тада важећег уставног поретка Југославије.

То је недвосмислено потврдио чак и тадашњи хрватски министар унутрашњих послова Јосип Бољковац:

„У то време је југословенска армија била регуларна војска једне међународно-правно признате државе и Хрвати су били део тог југословенског система (…) Ми смо тада започели са циљаним ратним радњама против српског становништва (…) желело се да дође до рата (…) Срби и Југославија су тада били нападнути а не Хрватска… (подвучено од стране аутора)“.

Каква би дакле (накнадна) „великосрпска агресија“ требало да је изазвала те (претходне) насилне радње, када су се хрватски сепаратисти одавно припремали и истовремено били припремани за рат а потом га и конкретно започели?

Осим ако Фрањо Туђман није био изузетно видовит, једна врста хрватске пророчице Питије, само по природи ствари не из старогрчких Делфа, већ из хрватских Стубичких Топлица, ко зна?

То („припремали се“ а нарочито „били припремани“) најкасније се потврдило у јуну 1998, при једној конференцији у Берлину, када сам иначе по први и последњи пут у животу срео Ветона Суроиа.

Он је на мене тада оставио утисак човека, који додуше јесте убеђени националиста, значи ни у ком случају пријатељ Срба, али не и милитантно оријентисан, не дакле склон насиљу и ратној опцији. На мене је деловао као следбеник Ибрахима Ругове а не Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја. Знам још да је све време конференције марљиво правио белешке, но није се јављао за реч.

Неколико речи о том догађању, јер оно не сме да падне у заборав.

Већ неколико пута сам објављивао следеће податке, но то никада не може да буде довољно често, поготову јер је више него интересантно да ми у протеклих 27 година ниједном није дошао пред очи неки објављени прилог других аутора на ту тему, нити појединаца, нити институција, нити у научним, нити у класичним односно у електронским медијима.

Напротив, сви подаци о томе су убрзо ишчезли из јавности.

То је интересантно и то не само јер та конференција представља један од крунских доказа енормног и циљаног фалсификовања (опште и) српске историје од краја 20. века па надаље („великосрпска агресија“), већ и јер је она односно њен базични документ по први пут и врло јасно показао свој историјски значај, наиме, да је Немачка до поновног уједињења била европска Немачка а да после тога одмах поново обелодањује своје старе аспирације на статус светске силе и наговештава могућност коначног настајања немачке Европе.

И – припреме за то су почеле у Западној Немачкој већ најкасније у седамдесетим годинама 20. века.

Наравно, сасвим у складу са новим временима, на првом месту увек (вербално) стоји „Европа“, „међународна заједница истих вредности“, „заједно са нашим савезницима и пријатељима“, „демократија, право и морал“, „ми смо спремни да преузмемо одговорност за себе и друге“ и сл.

Своје ново (старо) самосхватање Немачка је по први пут недвосмислено демонстрирала на другој Југославији, односно прецизније речено – на Србима, на држави коју су они својом победом у Првом светском рату (на сопствену несрећу) створили.

Не наравно јер су Срби од тако огромног светског значаја, већ због стицаја различитих околности – мали народ укљештен непријатељски расположеним Хрватима, Словенцима, босанским муслиманима, Албанцима, дакле све самом традиционалном немачком пешадијом на Балкану, слабачка фаза Јелцинове Русије, итд.

Није додуше искључено да је при томе и реваншизам ради српске улоге односно улога у светским ратовима играо одређену улогу, но сигурно су преовлађивали рационални, прагматични разлози.

У Берлину, у седишту председника немачке државе, дакле, одржана је 3 – 4. VI 1998. једна важна политичко-стратешка конференција, International Bertelsmann Forum. Присутни су били не само немачки председник државе Роман Херцог (Roman Herzog) и важни немачки министри, тадашњи председник ЕУ Комисије Жак Сантер (Jacques Santer), као и тадашњи Генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана (Javier Solana), већ и највиши представници свих ЕУ-влада и ЕУ-кандидата, НАТО-влада и НАТО-кандидата из Европе, као и изасланици и посматрачи из САД (нпр. „Grand Signore“ америчке дипломатије Хенри Кисинџер/HenryAlfred Kissinger), Украјине, Израела, па чак и из Русије, итд. Тему конференције је детерминисао један немачки стратешки папир, који је апострофирао Европу као долазећу „светску силу“.

Два једина српска представника на овој конференцији били су један владика Српске православне цркве, Преосвећени епископ Рашко-призренски и косовско-метохијски Господин Артемије, и ја, као представник једне невладине организације Срба дијаспоре и матичних земаља.

Овај немачки стратешки папир, дакле, предвиђао је да ће „привредна снага велике ЕУ ускоро превазићи привредну снагу САД“ а да политички „велика ЕУ мора да има водећу улогу и да уводи ред у свом регионалном окружењу“, као и да „учествује у увођењу реда у светским размерама“, јер „овај наш свет није никакво игралиште цивилних сила“, итд.

Једна фундаментална уводна теза овог папира носи несумњиви печат (од стране Ватикана есенцијално детерминисане) културолошке традиције средње и западне Европе тј. једног базичног става и њених данашњих наследника, и настављача („НАТО-демократије):

„У непосредном суседству Европе налазе се две засебне цивилизационе средине: Једна је исламско-арапски свет а друга се протеже од делова бивше Југославије до Русије, Белорусије и Украјине…“

Непревидиво је, дакле, да се овом другом „засебном цивилизацијском целином“, која се ето налази „у непосредном суседству Европе“, самосвојно редефинишу словенски православни народи и читава њихова (европска) историја, традиција и култура се изопштава, и ставља у контекст једног „европског суседства“.

Поново се апострофира дубоки јаз, граница, настала Великом шизмом 1054.

Тада је већ било јасно да је и европски део НАТО-а спреман да на Косову и Метохији практично демонстрира своју вољу и решеност „да уводи ред у свом регионалном окружењу“ („Проблем Косова је велики изазов за спремност Европљана, да превентивно делују…“), и да значи војни напад на остатак Југославије предстоји.

Српски представници су напротив осудили рат, као средство решавања политичких проблема, и изашли пред конференцију предлогом сазивања једне хитне „Интернационалне конференције о правима Албанаца у Србији и Срба у Хрватској“.

Тадашњи ЕУ-посредник за питање Косова и Метохије (бивши председник шпанске владе) Фелипе Гонзалез (Felipe González) подржао је ову иницијативу, исто као и његов руски колега Виктор Черномирдин а Хенри Кисинџер је чак пришао српским представницима и честитао им на „једино разумном предлогу за решавање есенцијалног питања на Балкану, питања мањина…“

Дискусију о том предлогу, међутим, прекинуо је одмах тадашњи немачки министар иностраних послова Клаус Кинкел, својом врло недвосмисленом, нимало дипломатском изјавом:

„Срби су највећи губитници досадашњих догађаја и они ће и даље губити…“

За подсећање, то је био онај, који се не само прославио својом громогласном и слично бруталном најавом: „Србију морамо да бацимо на колена!“, већ је и деценијама пре финалног напада „НАТО-демократија“ на остатак Југославије 1999. интензивно радио на припреми тог западног пројекта.

Постоје наиме проверени подаци, који говоре да је сарадња немачке тајне службе БНД, локалних хрватских сецесиониста из редова национал-комуниста и хрватске усташке емиграције по овом питању (разбијање Југославије) била већ у седамдесетим годинама прошлог века врло развијена, што је потом кулминирало крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година.

БНД-шеф је тада био управо дотични Клаус Кинкел (Klaus Kinkel), који ће потом постати немачки министар иностраних послова у време припреме и за време НАТО-напада на остатак Југославије 1999.

Ерих Шмит-Енбом пише 1995:

„У то време (седамдесете године XX века, прим. аутора) партнерски однос између хрватских сецесиониста и БНД добија једну врло конкретну форму, од одређеног тренутка наиме – непосредно пред Титову смрт – све одлуке о стратешким и персоналним питањима доносе се усаглашавањем Крајачићеве групе у хрватској тајној служби са БНД-руководством и представницима усташке емиграције. Тиме је БНД дефинитивно постао активни аутор политике на Балкану (подвучено од стране аутора).“

Хрватски аналитичар Миро Симчић потврђује 2008:

„Кључну улогу у распаду Југославије (…) одиграла је њемачка тајна полиција БНД, која је открила своје интересе на Јадрану, иако су се други савјезници Њемачке, посебно Британци, Американци и Французи, противили тому.

Геостратешки помак Њемачке на Јадран значио је коначно рушење Версајског споразума, који је Њемце осамдесет година држао далеко од Медитерана. Крајачић је годинама координирао своју дјелатност с њемачком тајном службом (…)

Да се догодио опасан и трајан раскол у југославенском политичком врху, Њемци су закључили већ 1962. године на основи британских открића. Антун Духачек дјеловање њемачке тајне службе дијели на три фазе.

На почетку је само пасивно проматрала догађаје, послије 1971. активно подупрла хрватски сепаратистички покрет, а након Титове смрти веома активно разбијала Југославију.“

Потом су по природи ствари САД опет преузеле „дизгине“, како је својевремено члан немачког парламента Вили Вимер потврдио у једном званичног извештају за тадашњег немачког Савезног канцелара Герхарда Шредера 02.05.2000.

Овде један кратки извод из тог извештаја:

„Крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем конференцији, коју су заједнички организовали америчко министарство иностраних дела и American Enterprise Institut (Спољнополитички институт Републиканске странке).

Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО-а.

Конференцији су присуствовали веома високи политички представници, на шта указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да их се нарочито истакне:

1. Организатори конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.

2. Организатори су изјавили да се Савезна Република Југославија налази ван сваког правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија.

3. Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО-а. У том смислу знатно је погоднији амерички правни поредак за примену и у Европи.

4. Рат против Савезне Републике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945.“

Толико дакле о „великосрпској агресији“, као главном односно једином узроку насилног распада друге Југославије.

Препоручљиво је, међутим, обратити уз то пажњу и на чињеницу, да се у Братислави 2000. говорило и „о проширењу НАТО-а“ на Исток, ка руским границама, јер и то представља један мозаички каменчић историјске истине у односу на једну другу међународну кризу и то још већих размера.

Чисто да би се правилно вредновале данашње огорчено, у плашт наводног правдољубља и истинољубља умотано грмљење западних политичара и медија о „ничим изазваној руској агресији на Украјину, чиме је по први пут од Другог светског рата нарушено међународно право и рат враћен у Европу“.

Хмм, а шта је то беше НАТО радио на Балкану крајем 20. века?

Да није нудио одштету за масивна бомбардовања фактички само српских градова у Другом светском рату, са далеко више мртвих српских цивила, него немачких војника? Јер Загреб и Љубљана тада нису били прекривани теписима њихових бомби? Можда снимао неки холивудски филм? Играо шах, преферанс, фоте, кликере?

Ах, тачно, он је само великодушно послао неког свог „милосрдног анђела“, ако се не варам, а познато је да западни анђели не пуне своје ракете и бомбе експлозивом, осиромашеним уранијумом и (међународно-правно стриктно забрањеном) касетном муницијом, већ само и искључиво милосрђем.

А и тај „анђео“ је био огрнут истим плаштом наводног правдољубља и истинољубља.

Тако је и трогодишња Милица Ракић умрла на својој ноши од тог милосрђа. Биће јер је била исувише мала, те ту милост побркала са НАТО-касетном бомбом и стога ушла у историју као још једна српска „колатерална штета“.

Баш хуманистички, дубоко хришћански гест према „великосрпским агресорима, болесном народу без закона и вере, копиланима, дегенерицима, наопаким створовима, геноцидним злочинцима, горим од животиња“.

Евидентно је да је у тим грађанским ратовима при распаду друге Југославије и са српске стране долазило до непочинстава и злочина, али врли западни хуманисти нису овако означавали ни безосећајне нацистичке џелате, ни садистичке масовне убице у служби хрватске државе 1941-1945, које српска деца у Јасеновцу преклињу: „Чико, немој да нас кољеш!“ а убица одговара: „Не бојте се, чика ће то полако.“

Грдна штета да ми, црни незахвалници, и даље тврдоглаво одбијамо да то њихово само добронамерно милосрђе схватимо и прихватимо, значи „да променимо свест, заборавимо прошлост (тиме и Милицу Ракић, и не само њу) и окренемо се будућности“, како „НАТО-демократије“ упорно од нас захтевају.

Не наравно сви ми, али то је она вечита прича о житу и кукољу а ко чему припада, тја, то је ствар дефиниције. Но дозвољавам себи да кажем – не дао Господ да та дефиниција стигне са стране Запада, који нас је крајем 20. века већ једном дефинисао не само као горе наведено, већ и нпр. као „расу парија, труле јабуке у бурету Европе, гнусне немани, прљаве убилачке звери, дивље псе и творове са балканског ђубришта, који морају бити неутралисани“ и сл.

Што се мене лично тиче, признајем – крив сам, па макар поново био означен од стране „НАТО-демократија“ као заговорник, представник и присталица „оријенталног варварског деспотизма и махнитог југосрпског необољшевичког милитаризма“.

Крив сам, јер апсолутно невољан да променим (ишчашим, обогаљим, кастрирам, поништим, усмртим) сопствену свест, да се одрекнем свог памћења, своје историје, свог идентитета.

Своје вере и нације.

Надам се да ми се ово признање у Берлину, Вашингтону, Лондону, Бриселу, Паризу и Хагу неће урачунати као олакшавајућа околност и да ћу бити осуђен да доживотно останем жигосан као непоправљив, као неко, ко остаје на страни недељивих хуманистичких идеала, истине и правде, слободе и права, етике и морала. Као противник сваке и свачије лажљивости и дволичности, себичности и безобзирности, похлепе и насилништва.

Бољи усуд од тога, и то признајем, не могу себи да замислим.

Др sci Phil. др Владимир Умељић