Јужне вести, 24-27. 2. 2019, Александар Динчић: Топлички устанак у нишком крају – једини устанак у Великом рату [из Архиве]

Ексхумација стрељаних Нишлија и Топличана, устаника, у нишкој Тврђави после рата Фото: Јужне вести, Народни музеј Ниш

Нишка села са леве и десне обале претресали су 25. драгомански пук и нешто ополченаца.

Извештаји говоре да је већ првог дана напада разоружано подручје општине Вртишке. Да би смирили устаничка дешавања на Калафату и Бајтарици, једна ојачана чета из 25. пука истог дана упада у села Доњоматејевачке, Горњоматејевачке и Каменичке општине.

Стрељано је 15 мештана Горњег Матејевца. Неко је несрећне људе оклеветао да су ишли на Виник да би јављали кад војска креће из Ниша. Приликом повратка из сврљишког краја, 25. допунски батаљон је преко Гојмановачке падине дошао и у села која леже у долини Топоничке, а у то време Миљковачке реке.

Негде су истицане и беле заставе, па су мештани били поштеђени убијања.

У Крављу су стрељани српски општински службеници, док су шесторица одведена у Бугарску, где су и умрли. Из самог села одведено је у интернацију 20 мушкараца. У Миљковцу је убијено 4, док је у интернацији или од последица пребијања умрло такође 4. У Паљини су стрељани Мита Бојковић и Коста Марковић, којима су претресу нађене пушке. У Бугарској су умрла четворица, док је један умро од последица пребијања у самом селу.

У појединим селима забележена су и нечовечна мучења. Ово су радили ополченци. Људима су везивали руке на леђа па их срмоглавце бесили за дрвећа док не признају шта старшије од њих траже. Некима је стављана слама на груди а потом потпаљивана. Углавном су примењивана батинања моткама и врљикама и шибања мокрим конопцима – пише историчар.

Ни жене нису остављане на миру, али су од срамоте одбијале да подносе пријаве. Поред мучења, мрцварења и убијања, војници су купили ситну и крупну стоку, жито и остало.

После рата је поднета пријава да је у Нишком срезу одузето 307 оваца, 43 вола, 16 свиња, чак 331.939 кг јечма и др. У Нишу су окупатори одузели 6.686 пари опанака, 783 биволске коже из Александрије, 470 капута, 299.185 кг пшенице итд.

У претресима по нишком крају нису учествовали немачки и аустроугарски војници.

Међутим, у мају је био нападнут немачки воз у Сићевачкој клисури, док су неки војници и убијени. То је изазвало нове бугарске претресе и репресалије, па су тада стрељани и мештани Малче, Горње Врежине, Јасеновика, Врела, Сићева, Јелашнице и Островице.

У Заплању су репресалије биле још веће. Овде је наступала казнена експедиција пуковника Златанова која је дошла из Пусте Реке. Према подацима водећег заплањског истраживача Матеје Цветковића, Бугари су стрељали велики број заробљеника на месту “Кривуље“ у атару села Ступнице – пише Динчић.

Велику штету претрпеле су и школе којих је било укупно 9. Окупатори су их сматрали побуњеничким штабовима. Столови, клупе и столице коришћени су као дрва за потпалу, док су прозорска стакла, врата, плоче, олуци, пећи и ормани одношени незнано куд.

Учитељи Владимир Јанчић (Ћелије) и Ђорђе Поповић (Велики Крчимир) умрли су од последица мучења. Сеоски кмет Лука Љубенковић јавно је стрељан испред цркве у Горњем Душнику јер је као народни вођа бунио суседна села (Сопотницу, Овсињинац, Доње Драговље и Калетинац).

Аустроугарска егзекуција Срба после краха устанка, 1917. Фото: Министарство одбране Р. Србије, Војни музеј

Стрељања и вешања у Тврђави

28. марта, па 5. јуна, објављена је амнестија и опроштај за предају и покајање. Међутим, народ није окупаторима веровао. Гушење народног устанка још увек није било завршено. Разбијене или скривене устанике, нарочито војводе и четовође, требало је заробити или принудити их на предају уз помоћ контрачетничких снага.

Тако је 15. августа 1917. године у Нишу бугарски војвода Тане Николов формирао једну такву чету, која је бројала 100 људи. Кренула је у Топлицу и Косаницу и довела многе устанике према којима није било милости.

У септембру је отпочео рад Преког суда. Стрељања су почела. Уплашени од смрти и нади да је избегну, неки су признавали и више него што се од њих тражило. Теретили су своје саборце, откривали јатаке, базе и сл. Али, то су били изоловани случајеви.

У октобру је почело стрељање вођа устанка заточених у затвору у Тврђави. Ћелије у које су били затворени биле су једва метар до метар и по широке и дугачке, а у некима је било по два три затвореника. Прозора није било већ су само на вратима биле рупе велике тек толико да се кроз њих рука провуче.

Готово сваке вечери од 21 до 23 сати Бугари су из ћелија извлачили затворенике, изводили их до капије, која води у Градско поље и ту поред капије, у удубљењима са стране, стрељали их. Командант затвора је био капетан Анастас Јездимиров. Румуни, који су као ратни заробљеници заточени у Тврђави и коришћени као радна снага протествовали су због убијања Срба, али на то се окупатори нису освртали – пише Динчић.

Погубљен и Пећанчев јатак

Поред многих других, на погубљење је одведен и четовођа Јован Јелић из Механе код Куршумлије. Када је Пећанчев авион слетео у Механу, одмах га је Јелић прихватио и скривао. Ускоро му постаје главни човек, касније и организатор. Видно се истакао у устанку, био је рањен и потом се скривао све до предаје. За историју је остало сачувано његово писмо. Није из четничких дана већ након заробљавања.

Морао је да га напише и потпише како би се и неке друге четовође предавале. Војводи Николову се такође предао и четовођа Јован Булајић. Био је српски наредник и већ првог дана устаничких борби на путу Житни Поток-Прокупље потукао је бугарску групу од двадесетак војника.

После слома устанка, наставља ратовање. У борби против аустроугарских војника код Драгуше (20. јула) био је такође рањен. Предао се у Рачи по сазнању да му је породица узета у таоштво. Обојица су осуђени на смртну казну и истог дана стрељани.

Од Преког суда погубљена су и двојица свештеника. Први је Димитрије Димитријевић (Поп Мита Комита), капелан гргурски, који је успео да побегне из бугарског ропства и одмах ступи у акцију уз четнике Пећанца. Био је војвода Јабланичког одреда, а заробљен је када је преносио поверљиву архиву и извештај за Солун. Други стрељани свештеник био је протопрезвитер Владимир Греговић, који је такође доспео у твђавски казамат – пише историчар.

Устаници су били стрељани на Бубњу као и Калач брду.

Скоро 100 устаника и цивила било је стрељано или обешено у Тврђави за време рада Преког суда. После рата, постављене су две спомен плоче са 33 имена устаника, ратних заробљеника и цивила, за које су податке дали родбина или преживели учесници.

Устанак угушен у крви

Топлички устанак је угушен у крви. Попут 1690. године, када “Ћуприлић узе Ниш на веру од Немаца, али с преваром исече све Христијане, а Немце отпусти“, затим: 1737, 1809, 1821, 1835 и 1841. године – Ниш и околна села претрпели су нова велика страдања услед непријатељске одмазде.

Усмрћено је 417 лица оба пола (убијени, погинули као устаници и умрли у бугарској интернацији или од батина).

У читавом Нишком срезу настрадало је 785 лица. Из Ниша је погинуло 19 мушкараца у устаничким редовима или су као заробљеници стрељани у Тврђави, док је 80 Нишлија страдало након интернирања у бугарске логоре или од мучења по затворима.

Александар Динчић

Опрема: Српски меморијал / а.м.