Вечерње новости, 10.1.2016, Миливоје Иванишевић: Злодела над Србима и дан-данас се прикривају

Историчар Миливоје Иванишевић: У последњем рату у БиХ страдало 31.000 Срба, у Првом светском око 400.000, а Другом 721.000. Демографске чињенице годинама скриване. РС је наша највећа победа у 20. веку

Миливоје Иванишевић Фото: Вечерње новости

РЕПУБЛИКА Српска створена је животима 31.000 њених грађана који су погинули у грађанском рату у БиХ од 1992. до 1995. године. Око 1.700 Срба и даље се води као нестало, док је у овим сукобима са својих огњишта протерано њих 550.000.

Пре тога, у Првом светском рату у БиХ је страдало 400.000 становника српске националности, док их је у Другом изгинуло 721.000. Толико суров и немилосрдан верски и национални погром ниједан европски народ није доживео, и то од својих комшија. И због тога, на Републику Српску треба да гледамо као на највећу, историјски видљиву победу српског народа у прошлом веку.

Овако за „Новости“, поводом Дана РС, говори Миливоје Иванишевић, председник Института за истраживање српских страдања у XX веку.

Професор Иванишевић до „резултата“ погрома из последњег рата у Босни дошао је радећи од 1992. са мрежом сарадника широм БиХ. Податке о страдању Срба у Првом и Другом светском рату прикупио је истражујући радове најпознатијих југословенских демографа из прошлог века и сабрао их је у капитално дело које ће у јавност изађи ове године.

Колико је заиста људи страдало у Другом светском рату?

– У Титовој Југославији народ се навикао на истину да је у Другом светском рату на територији Краљевине Југославије погинуло 1.706.000 људи. То је, у ствари била процена Едварда Кардеља, усвојена од Међународне комисије за репарације у Паризу, која је евидентирана у акту од 13. децембра 1945. године. Ову импровизацију Словенац је поновио 1947. године на заседању Генералне скупштине ОУН.

До стварних чињеница о размерама губитака се дошло након пописа становништва у пролеће 1948. године, када се испоставило да су демографски губици Југославије већи за око милион становника и да износе негде око 2.800.000 људи. Ипак, пошто се испоставило да су углавном поново страдали Срби, и то од стране комшија и пријатеља друге вере, Титова власт је ове демографске чињенице држала „у бункеру“.

 Процена о етничкој припадности настрадалих Југословена први пут је изнета тек 1997. године?

– Животије Ђорђевић је својом темељном демографском студијом „Губици становништва Југославије у Другом светском рату“ успео да обелодани тамне стране статистичких података који су деценијама, од првог пописа, били у функцији затамњивања, прикривања, чак и фалсификовања чињеница. Посебно кад се исказују губици појединих народа који су живели у Југославији.

Од укупних југословенских демографских губитака, од 2.825.000 људи, Срби су чинили скоро две трећине. Неупоредиво мање губитке бележе Хрвати (192.000) и муслимани (97.000). Збир осталих демографских губитака југословенске државе чине убијени и протерани Немци и Аустријанци (495.000 људи), Словенци (112.000), Роми (75.000), Јевреји (72.000)…

Зашто српски губици током Првог светског рата, у подручјима која нису припадала српској држави, никад нису демографски истражени?

– У тим временима нису постојале јасно формулисане дефиниције геноцида или етничког чишћења и на те злочине над Србима ван Србије није се много освртала тзв. међународна заједница ни њене хуманитарне институције и правни стручњаци. Услед тога, злочини почињени у време Великог рата над српским цивилним становништвом у Србији, као и на српским територијама у саставу Аустроугарске монархије, Хрватској, Босни и Херцеговини, Војводини, нису добили правну квалификацију геноцида или етничког чишћења. Прикривање злочина над српским народом траје колико трају и ти злочини. После Другог светског рата доминантна тема, кад је реч о жртвама, били су погинули партизани, комунисти илегалци и цивили страдали као антифашисти. Тако је прикривано национално порекло жртава.

СРПСКА ГРОБЉА ОД ГРЧКЕ ДО АФРИКЕ

 

Пребројали сте да око 300.000 погинулих Срба из Првог рата који леже ван граница земље.

 

– Пре свега они су сахрањени у „плавој гробници“, Албанији, а има их у Алжиру око 350, у Тунису 2.500, Француској 748… Приближне бројке налазимо и у Италији, Египту, Великој Британији, Норвешкој, Пољској, Румунији, Македонији… У заробљеничким логорима Аустроугарске у Оломоуцу скончало је 1.200 Срба, а у Јиндриховицама 7.200 (оба су на територији данашње Чешке), у Аустрији у логору у Раједндорфу њих 8.000…

И према територијалној припадности, у Другом рату највеће губитке бележи Србија?

– У Србији је тада страдало 926.000 људи српске националности. После Србије по броју жртава долази БиХ – 904.000 становника, од тога је Срба 721.000, муслимана 68.000 и Хрвата 24.000. На територији Хрватске страдало је 876.000 људи. И овде су најобимнији српски губици, који износе 486.000, а хрватски 160.000 грађана. Ове невероватне диспропорције, односно огромне губитке српског народа, у Босни и Херцеговини и Хрватској уплашиле су тадашње руководство и подаци су „бункерисани“ за сва времена.

Велики број Хрвата у Другом светском рату страдао је у квислиншким формацијама!

– И налаз Владимира Жерјавића сведочи да је 125.000 Хрвата и муслимана погинуло за време НДХ у квислиншким јединицама. После рата су Срби заједно са својим убицама, у истој колони и под истом заставом, више невољно, морали да кличу братству и јединству.

О броју страдалих Срба у БиХ током Великог рата говорило се још 1920, али кришом…

– Релативно је прихватљива тадашња процена да је у Великом рату у Босни и Херцеговини страдало око 400.000 становника српске националности. То су претежно деца, жене, болесни и стари, страдали од глади, болести, али и убијени тамо где су затечени: у својим селима и у властитим кућама, сабирним центрима, логорима и затворима. Ту су и српски добровољци, као и 100.986 деце узраста до десет година, о којима сведочи Владимир Ћоровић, и која су у раздобљу од 1914. до 1917. године помрла од глади. У време тог рата су настали и први концентрациони логори у Европи, али и у Босни и Херцеговини, који су били намењени искључиво непокорним Србима, тадашњим бунтовницима против Аустроугарске монархије.

УСТАШЕ СЕ ДИЧИЛЕ ЈАСЕНОВЦЕМ

Усташтво у Хрватској је и данас на делу, и на то се у такозваној међународној заједници нико не осврће.

– То говори о међународној заједници. Владимир Умељић у рукопису своје студије „Окцидетално – европска културолошка традиција, велики геноциди у Европи средином и балкански ратови крајем 20. века“ цитира команданта логора Јасеновац, фрањевца Мирослава Филиповића, налогодавца и очевица догађања у Јасеновцу, који се на једној интерној свечаности приликом доделе одликовања заслужним чуварима логора, 9. октобра 1942. године, похвалио и изнео следеће: „Ми смо овде у Јасеновцу само у једној години побили више људи него што је то учинила Османска империја за читаво време свог целокупног присуства у Европи.“

Драган Вујичић