Krug Portal, 13. 10. 2025, Попов поток: Забрањено и заборављено место наших страдања

Краљево: Борци Јеличког четничког одреда погинули у опсади Краљева, у нападу на Ратарску школу 14. и 15. октобра 1941. године Фото: Народни музеј Краљево, архивска, заплењена фотографија

Читавих осамдесет година, сваке године, 15. октобра, у раним јутарњим часовима или касно увече, у Попов поток су долазили Драгачевци, најпре деца, онда унуци, а сада и праунуци страдалника. Долазили су њих десетак, да их нико не види и не дочека, да ту, у тајности, упале свеће својима… Попов поток је био забрањен као место ходочашћа, партијским, а онда и државним одлукама, што је у послератним годинама било, једно те исто. Тек је понеко у Краљеву знао да је Попов поток, највеће стратиште невиних жртава, после Лагерског гробља.

Дрвена ограда, којом су биле ограђене масовне гробнице, после Другог рата је одавно иструлила, а онда је простор преоран, тако да не постоје прецизно одређена места гробница. Дрвени крст који је постављен 1997. године, на месту где би по сећањима, тада живих сведока, требало да су гробнице, накривио се и иструлио, а комплетан простор је претворен у дивљу депонију, са наслагама комуналног отпада, шута, бетона, пластике, гума, тоалетних шоља, угинулих животиња; уз шипражје, врзину и коров на целој површини стратишта…

Срамота, какву град Краљево имао није, а најмање 600 људи, почивало ке испод дивље депоније. Ова бројка се данас узима као условна, јер свакодневна копања по историјским изворима, указују на вероватноћу да је та бројка много већа, те да број жртава Поповог потока, може бити и дупло већи, због индиција о великом броју стрељаних људи из чачанских и крушевачких села, који су страдали као жртве комуниста.

Конфигурација терена се сигурно мењала током протеклих осамдесет година, што насипањем отпада и земље, што ерозијом тла и одношењем површинских слојева, приликом великих киша. Кости су тако испливавале на површину, а разносили су их пси луталице. Неколико костију (кичмени пршњенови, бутне кости), пронађени су током извођења радова, буквално у трави и на површини земље. Ове кости су потхрањене у Жичком манастиру, залагањем сестринства манастира Жича.

Према, до сада, доступним изворима, страдања у Поповом потоку почињу са опсадом града Краљева, у октобру месецу 1941. године.

У раним јутарњим часовима, 14. октобра , у јуришу на Пољопривредну (тада Ратарску) школу, гине 11 јунака Јеличког четничког одреда. То је уједно био и главни правац удара здружених снага, с обзиром да је град смештен „у клину“ између леве обале Ибра и десне обале Западне Мораве. Реке су биле природна препрека за отварање већег фронта. Следећег јутра, 15. октобра, пошто су Немци добили појачање из Крушевца, у поновљеном јуришу на Пољопривредну школу, гине још 34 јунака Јеличког четничког одреда, заједно са легендарним поручником Јованом Бојовићем. Један број четника, који су остали тешко рањени на њивама испред школе, бива накнадно убијен од стране Немаца, тако да се укупан број жртава (само на овом правцу) повећао на више од педесет. О овим догађајима, постоји чак и фото документација, са сликама поређаних лешева, јунака Јеличког четничког одреда, на простору испред Пољопривредне школе.

На Поповом потоку некад и сад Фото: Погледи.рс

Раде Јоветић у својој монографији „Хроника краљевачког гробља“ на три странице, говори о стрељањима која су на простору Поповог потока извршили Немци и Бугари. У истом тексту се не помињу страдалници из октобра 1941. који су изгинули током опсаде града, као ни жртве комунистичког терора.

Он наводи да су после послератног уређења лагерског гробља остале потпуно неуређене и необележене две гробнице на Ратарском имању, тачније у Поповом потоку. Даље, наводи да су позната, најмање четири масовна стрељања на овом простору.

Прво масовно стрељање је извршено 7. јуна 1943, када је убијено 41 лице из Краљева и околних села. Немци су ову групу стрељали због одмазде, јер су четници убили три Руса, белогардејца, који су припадали немачкој оружаној сили. Тачније, они су изгинули у сукобу са четницима, у ноћи између 24. и 25. маја, 1943. године, код села Прогорелице.

Следеће групно стрељање, према наводима Радета Јоветића, извршено је три недеље касније – 28. јуна 1943. године. Тада су немачки војници стрељали 50 грађана, који су изведени из Окружног затвора у Краљеву и камионима довезени на стратиште.

Током септембра 1943. године, немачки и бугарски војници стрељали су неколико група грађана из Краљева, Чачка, Ивањице и околних места. Тачан број ових жртава није утврђен.

Следеће стрељање је извршено 31. августа 1944. године, када је стрељано око 300 људи који су у Окружни затвор у Краљеву доведени из Краљева, Чачка и Ивањице.

Јоветић даље наводи да укупан број жртава није никада тачно, утврђен, али процењује да се та бројка врти око 400.

Краљево: Спомен-табла на обележју у Поповом потоку Фото: Погледи.рс

Августа или септембра 1944. године, по наводима Јоветића, Немци врше ископавање посмртних остатака, поливају их безином и пале. Потписнику овог текста, пре двадесетак година, ову чињеницу, о ископавању и паљењу посмртних остатака, сведочио је и сада покојни Милутин Коларевић (брат познатијих Тихомира и Миломира Коларевића), чија кућа је у близини стратишта.

После ослобођења у Поповом потоку су биле две масовне гробнице и једна ископана рака – празна. Обе гробнице су биле ограђене дрвеном оградом, која је педесетих година скинута и све је преорано.

Постојала је 1991. године иницијатива Миленка Ракетића из села Бељине код Чачка (сина Божидара Ракетића који је ту стрељан 28. јуна 1943. године), да се простор Поповог потока достојно обележи, али по том питању ништа није урађено осим постављања дрвеног крста 1997. године, на месту где су се, по сећању Радомира Лале Милошевића, налазиле гробнице. У време стрељања, именовани је био шеснаетогодишњи дечак, који је лично, са дистанце био сведок злочина.

Раде Јоветић у цитираном тексту не помиње четничке жртве из октобра 1941. године, као ни жртве комунистичког терора, а управо су те две групе страдалника биле идеолошка препрека да се Попов поток обележи као место великих страдања у Краљеву.

Драган Драшковић у књизи „Време зла“, на страници 51. наводи податаке да су Немци и Бугари у Поповом потоку стрељали „само у јуну 1943, око 500 људи, највише земљорадника“. Ова бројка искључује жртве током других датума (ван јуна), као и жртве погинулих у нападу на Пољопривредну школу и касније жртве комунистичког терора.

Све егзикуције – стрељања и ликвидације у поратном периоду вршене су под руководством и надзором локалне краљевачке ОЗНЕ, на чијем челу је био Милан Ђоковић Поп (свршени богослов), руководилац и чланови Мијат Јовановић „Стриц“, Рака Вукајловић и други, наводи Драшковић на страници 50, и додаје да је најпознатији егзекутор који је „волео да мучи и убија“ у Краљеву запамћен као Крцкало, Грбче или Пекмез. Ове надимке је имао Миливоје Дашић, који је пре рата радио као кафе кувар у хотелу „Југославија“. Постао је партизански потпоручник, а касније је радни век провео у Фабрици каблова у Јагодини, као шеф фабричког обезбеђења. Поред њега, као ликвидатори се помињу Илија Чубриловић, Здравко Сретовић, Бошко Матијашевић, Момир Јелисијевић звани Брица, избеглица из Босне, управник затвора за време рата, доушник Гестапоа Аћим Босанац, Живота Букоњић – Пикавац и други. Главни пушкомитраљезац је био Радојко Вукићевић звани „Стој-стој“.

Историчар Срђан Цветковић у књизи „Између српа и чекића“, на страници 223. говори о егзекуцијама „ослободилаца“ у Краљеву. Према сведочењу припадника ОЗНЕ, Миодрага Мише Јовичића, из Краљева су стрељане 72 особе, затворене у подруму Кнежевића куће (садашње седиште СПС-а). За лакше затворенике, касније је отворен затвор у кући Јелене Вуковић. Затвореници су одатле одвођени без одеће, везаних руку и стрељани у Потоку. Само у једној тури убијено је њих 27, а међу њима председници општина Душан Крстић, Момир Савић из Рибнице и Урош Милорадовић из Конарева, али и свештеници Драгослав Обућина и Сретеновић, пет тумача и други .

Краљево: Сахрањивање на Немачком гробљу (I 2285) и Петар Поповић, ОЗНА Фото: Народни музеј Краљево, Драган Драшковић Време зла, Круг портал

Постоји, дакако, недоумица око места почивања Душана Крстића и попа Обућине, јер Драган Драшковић у књизи „Време зла“, на страници број 69, наводи, посредно, сведочење Милорада Ђуровића, који је сведочио Крстићевом унуку Зорану Савковићу Џерију да је Крстић стрељан на Немачком гробљу.

Ово гробље је данас потпуно девастирано и уништено, па и ако се третира као „Немачко“, оно је више српско, јер су Немци, после рата, откопавали гробове и посмртне остатке својих војника и преносили их у Немачку.

Ту је остао мањи број немачких гробова, а становник тог дела Грдичке косе Радомир Барлов ми је сведочио да су, не тако давно, ово место посетили рођаци неког немачког војника, који су ту палили беле – католичке свеће, на месту где би, по шеми требало да почива њихов предак. Наиме, имали су скицу са прецизно одређеним гробним местима, у односу на позицију сада видљивих остатака капеле, вероватно насталу још током рата, јер су Немци своје изгинуле сахрањивали педантно и строго по реду гробних места.

Можда најтрагичнија судбина, задесила је браћу Александра и Борислава Костића, студенте којима је отац стрељан 1941. У Фабрици вагона. Вероватно су били и завршили студије до 1944. године. Они су кренули према граници Словеније, где су их партизани ухватили и спровели у Удбу Краљева. Удба је позвала њихову мајку и питали је, којег сина да јој оставе, на шта је неснађена жена одговорила да су заједно били и ако је један крив, онда су оба. Озна – Удба јој је стрељала оба сина, вероватно у Поповом потоку (Д. Драшковић – „Време зла“, стр. 72).

Последњи пут, црни у лицу, на дан 15. октобра, Драгачевци су отишли, касно, својим кућама, претпрошле, 2023. године. Запалили су свеће својима на стратишту претвореном у дивљу депонију, поред сатрулог и искривљеног, дрвеног крста, на месту које је било у тоталном брлогу.

Идуће године, ми који смо остали посрамљени, уз помоћ бројних људи добре воље, очистили смо целу депонију са тонама отпада, подигли смо Меморијал Попов поток, са бетонским платоом, величине 6 пута 5 метара, мермерним мозаиком, постаментом и мермерним крстом висине 3,3 метра, натписом „Јунацима Јеличког четничког одреда, жртвама нацистичких одмазди и жртвама комунистичког терора“, јарболима за заставе, приступном стазом од камених плоча, дрворедом садница ораха, клупама, жардињерама за цвеће, јавном расветом, на платоу и дуж стазе, обезбеђеним паркинг простором, таблама које упућују посетиоце и таблом, на којој се може прочитати сажет историјат овог места.

Све наведено – без динара учешћа државе и локалне власти. Детаљан списак свих добротвора, објављен је на Фејсбук страници УРЕДИМО МЕМОРИЈАЛ ПОПОВ ПОТОК.

Хвала Господу Богу што нам је дао снаге и моћи да, после осамдесет година, оперемо образ Краљева!!!

И да цитирам једног угледног краљевачког свештеника: „Хвала властима што нису сметали“. Додао бих: Бар не превише.

Раде Велизаров Ерац

Напомена:  У Поповом потоку и ове, 2025. године, у среду 15. октобра, окупили су се поштоваоци жртве мученика из 1941, 1943 и 1944/45. године, који леже на том месту, а убише их: Немци, Бугари и комунисти.

Опело је одржало 12 свештеника, а говоре су одржали Раде Ерац, који је најзаслужнији за подизање спомен-обележја и Јован Радовић, у име Драгачеваца. Иван Дамњановић прочитао је одломак из романа Радета Ерца „Ноћ уочи Крстовдана“. Парастосу је присуствовало око 120 људи. – Шумадинац

Лектура текста Српски меморијал, а.м.