Горње Храсно: Капела спомен-костурница на православном гробљу Фото: Радован Дангубић
ГОРЊЕ ХРАСНО – Данас је, у селу Горње Храсно, епископ захумско-херцеговачки Григорије, уз саслужење пароха чапљинског Марка Гојачића и пароха метковачког Бориса Чоловића, служио Свету архијерејску литургију и парастос српским новомученицима из села Горње Храсно, пострадалим 1941. године.
Том приликом обављен је и пренос моштију пострадалих мученика у новоизграђену спомен костурницу, покрај порушене цркве Св. Јована.
У Светом писму, браћо и сестре, има једна чудесна ријеч, чудесног и славног Бога Исуса Христа, богочовјека који каже: не бојте се оних који могу убити тијело а не могу убити душу. Данас смо свједоци истинитости те ријечи браћо и сестре. Неки људи, надахнути злим, и потакнути од злога, убили су тијела ваших бака, дједова, родитеља, сродника, пријатеља, али нису могли убити њихову душу. И зато је ова ријеч, коју сам рекао на почетку, зазвучала можда тупо, и нејасно, да је данас дан радости и дан славе, јер све док једно ово дијете стоји у овој цркви, док једно дијете као потомак ових људи постоји, да зна да треба да упали кандило и свијећу, њихова душа није убијена”, истакао је епископ Григорије у пригдној бесједи пред мноштвом присутних.
На Видовдан 1941. године, усташе су убиле и бациле у јаму 62 мјештана Горњег Храсна спрске националности. Посмртни остаци извађени су из јаме 1970. године и сахрањени у спомен-костурницу у Горњем Храсну, да би усташе 1992. године извршиле нови злочин, минирајући ово спомен обиљежје.
Кости страдалника из порушене спомен-костурнице ексхумиране су 2015. године и привремено биле смјештене у манастиру Завала.
Трудом избјеглих и расијаних мјештана Горњег Храсна саграђена је нова спомен-капела у коју су положене кости новомученика храшњанских, са надом у коначни мир и надом у царство небеско и живот вјечни.
Црква Св. Јована у Горњем Храсну, посљедњи пут обновљена 1900. године, једина је православна црква на подручју општине Неум. Минирана је током протеклог рата, а и послије потписвања Дејтонског споразума више пута је девастирана. То је једна од ријетких богомоља порушених у прошлом рату а која још није обновљена.
У склопу цркве и њеној околини налази се велики број средњевијековних мрамора и доста натписа на старосрпској ћирилици, који свједоче о вишевијековном боравку Срба на овим просторима, зато се обнова цркве Св. Јована мора посматрати као императив данашњој генерацији.
Раде Ликић, Моја Херцеговина
