Одећа оца Харитона на којој се виде трагови зварског мучења; Лична карта и покидана бројаница нађене заједно са телом оца Харитона Фото: Манастир Црна Река
– Ето, Господ је хтео да нам стигне уочи славе – тихо збори Божија послушница шћућурена иза сталаже с иконама и свећама лево од улазних двери. Десно, на постољу – ковчег. На рубу покрова словотиск: Свети крепки. Кандило, упаљена висока свећа и крст на којем пише: Монах Харитон Лукић 1960 – 1999.
Све то требало би да је крај узглавља. Али, главе нема.
– Нико још не зна где је глава – ромори монахиња.
И ко зна хоће ли се икада сазнати. Агарјани су од Муратовог земана наовамо у зулуму узнапредовали. Поломили му ребра. Изболи срце. Распорили утробу. Мало им било сатанскога пира. Одрубили монашку главу.
Е, да имају цара! Можда би се овај умео загледати у пространо блиставо чело и молитвом засењене очи монахове. И глави би се поклонио.
Остала посвећеничка одежда. И бројаница. Да укаже на земне остатке великомученикове.
Данас, о Светом Аврамију Затворнику, у грачаничкој Светилници од оца Харитона не одвајају се његове сестре монахиње. Оне старије дрхтуре у углу и, како ко уђе, прозборе сузом. Млађе, крај одра брата мученика, загледане у молитвеник.
Тамо напољу и по манастирском конаку промичу састанчари, камере и еполете. Међу њима и НАТО „миротвори“ пред чијим је очима отац Харитон и хиљаде његове недужне сабраће страдало.
Бројаница. Да не би ње, устројитељи косметске „демократије“ лако би изгрлили да оца Харитона није ни било.
А великомученик стиже. Без главе и с душом уз Оца Небеског.
Сутра, на дан Светога краља Милутина, кренуће у Црну Ријеку, манастир у ком је започео свој Богу посвећени живот.
Др Митра Рељић, 11. новембар 2000.
