Роберт Тис, Џерард Хајники, Томас Диксон, Гордон Бродхед и Роберт Касиди, 1944. година Фото: Политика, из књиге „Сломљена крила Златибора”
Дуго прикривану четничку операцију спасавања 47 савезничких авијатичара ратне 1944. на Златибору расветљава књига „Сломљена крила Златибора”
Ужице – За спасавање савезничких авијатичара у мисији „Халијард” у Прањанима, свуда се зна, а заборавом су сасвим прекривена слична дешавања на Златибору 1944. године. Јавности је недовољно познато да су четници и народ на овој планини тада спасили шест посада са укупно 47 савезничких ваздухопловаца. Али њихови потомци из света то ни у ово време не заборављају.
Те појединости расветљава књига Сломљена крила Златибора, у издању ужичког Историјског архива, која наредног месеца (као двојезична, српска и енглеска) излази из штампе. Њен аутор Ужичанин Дејан Ђерић, мастер инжењер електротехнике, посвећено се упустио у истраживање ових давних догађаја. Чију је истину, како за „Политику” он указује, комунистичка власт деценијама намерно прикривала од народа:
– У историји коју је победник писао није било места за причу о спасавању савезничких авијатичара на Златибору у току зиме и лета 1944. године. Она се одиграла у драматичним условима грађанског рата, у време када су савезници коначно отписали покрет Драже Михаиловића, а сву војну помоћ преокренули Титовим партизанима. На тај начин је војни усуд, који је у току Другог светског рата увек био на страни маршала Броза, остао уз њега и кад се повела реч о спасеним савезничким авијатичарима после завршетка рата.
Ђерић у књизи „Сломљена крила Златибора” описује мисију спасавања и судбине људи који су у њој учествовали. Подсећа на прелете савезничке авијације 1943. и 1944. преко ових простора (из Италије ка Румунији).
– Оштећени дејствима немачке ПВО савезнички пилоти принудно су се спуштали падобранима на територију Краљевине Југославије. Велики број њих прихватале су јединице Југословенске војске у отаџбини, четници Драже Михаиловића. На територији Златибора нашло се шест посада са укупно 47 авијатичара. У књизи је свих 47 поименично пописано и идентификовано на фотографијама, уз време и место где су се спустили, ко их је прихватао, у које су куће смештени, како пребацивани ка Прањанима одакле су авионима евакуисани у Италију – открива аутор, додајући да су најзаслужнији за успех златиборске операције истину са собом однели у гроб, а другима који су за њу знали није било дозвољено да о томе гласно причају.
У књизи су десетине необјављених фотографија (па и америчких пилота с кокардама на главама), докумената, сећања. Аутор је прегледао фондове Војног архива у Београду, Архива Србије, податке Института америчког ратног ваздухопловства, приватних архива. Посебно је значајна сачувана лична архива Миломира Коларевића, команданта Златиборске бригаде ЈВуО који је савезничку посаду прихватио, чувао и у Прањане спровео.
Један од спасених пилота, Гас Браун из Тексаса, писао је Коларевићу после рата: „…Јако се добро осећам због тога што је онај ко је спасао мој живот и даље жив.” Најлепше утиске о овом боравку носио је авијатичар Ларвин: „Никада вам се не могу одужити за услугу коју сте пружили мом командиру и мени. Имам много лепих успомена из Србије, посебно са Златибора где сте нас збринули. Дивим се вама и вашем народу који је устао тако храбро против Немаца под теретом окупације без ичије помоћи.”
Рецензент пуковник Драган Крмановић оцењује да је у књизи „Сломљена крила Златибора” посебно важна реконструкција монтираног судског процеса на коме је главни покретач и организатор спасилачке мисије, генерал Дража Михаиловић, осуђен на смрт између осталог и због наводног злочина над савезничких ваздухопловцима. У предговору др Илија Мисаиловић наводи да победници у рату присвајају сву славу за победу, док побеђени чекају проток времена да укажу на своје „неспорне победе” о којима говори и ова књига.
Име „Сломљена крила Златибора” Ђерић овако образлаже: – Савезнички авијатичари, пошто су остали без крила, искочили су на непознату територију. Били су у страху да ће их непријатељи убити или заробити. Четници и народ Златибора су их спасили, нахранили и помогли им да се врате у своје јединице. Тако је авијатичарима омогућено да поново полете, док су људи који су их спасили заувек остали „сломљених крила”.
А у овој години, кад се та повест објављује, преминуо је последњи живи учесник ове операције, припадник Златиборске бригаде Радоје Туцовић (1924–2020) звани Двобанка. Он је почетком године, пред смрт, дочекао да му Американац Џон Капело, председник Фондације „Мисија Халијард”, уручи захвалницу за учешће у спасавању савезничких авијатичара.
Ђерић најављује да би промоција књиге „Сломљена крила Златибора” могла бити у септембру, уочи обележавања 76. годишњице мисије „Халијард”. С тим што је идеја да се догађај убудуће обележава уз присуство представника америчке амбасаде и потомака спасених авијатичара. Незванично се чује да у златиборској општини Чајетина постоји добра воља за подизање споменика у Сирогојну поводом ове операције спасавања савезника.
Бранко Пејовић
