Православие.Ru, 17. 6. 2016, Помен невино страдалим житељима пивских села Јасен и Стабна

Стабна у Пиви, спомен табла за 140 страдалих Пивљана 1943. године Фото: pravoslavie.ru

Стабна у Пиви, спомен табла за 140 страдалих Пивљана 1943. године Фото: pravoslavie.ru

На дан када наша Црква молитвено слави Преподобномученицу Теодосију Тирску, у суботу 11. јуна 2016, у цркви посвећеној Уласку Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвијети, у Стабнима у Пиви, служена је Света Литургија и парастос за мјештане неколико пивских села, који су невино страдали у Другом свјетском рату.

Литургију, а потом и помен жртвама, звјерски убијеним на Кручици, Стабањским језерима и Јасену, око Тројчиндана 1943. године, служио је јереј Мирослав Михаиловић, парох пивски.

У молитвама пред Господом поменута су имена око 140 мученика – жена, дјеце, стараца, које су убили припадници „Принц Еуген“ дивизије и усташе-муслимани из гатачког среза и околине, али на много свирепији и монструознији начин од оног на који су, неколико дана раније, страдали мјештаниу Долима. Само је један дио стријељан, док је већина заклана и жива спаљена. Од поменутог броја више од осамдесет и петоро су била дјеца.

Сабраним потомцима и родбини братстава: Аћимовић, Говедарица, Ђајић, Кандић, Миленковић, Пјешчић, Паповић, Продановић, Радојичић, Сукновић, Тијанић, Туфегџић и Шумић, која су тих јунских дана 1943. страдала на Кручици, Стабањским језерима и Јасену, обратио се историчар Миле Цицмил.

Цицмил, који је приређивач књиге „Крв Пиве“, важног историјског свједочења о страдању Пиве у Другом свјетском рату, каже да се велика и страшна страдања у Стабањским језерима, Јасену и Кручици могу предочити кроз страдање породице Неђељка Кандића, која је цијела страдала.

Ниједан члан није преживио овај покољ. Неђељко је имао супругу Ружу, ћерке: Софију, Госпаву, Мијољку, Божану, Станојку, Милку и јединца сина Луку. Према причама преживјелих, Софија је, из велике сестринске љубави, често говорила да је ништа на овом свијету не може одвојити од брата Луке, што је и посвједочила на начин древних хришћанских мученица. Пострадала је слично Јаглики Крстовој Аџић, која је, у Долу Гојковића, утрчала у огањ и заједно са својом браћом, родитељима и осталим страдалницима, „претворила се у жртву свеспаљеницу“.

Софија је тог јутра одјавила овце уз планину Кручицу, била је, значи, изван обруча којим су зликовци опколили катун. У моменту кад је видјела да гори колиба, да су у колиби мајка, сестре и брат, Софија је, по причи преживјелих, ускочила у ватру и сагорјела“, преноси свједочења Миле Цицмил.

И данас постоје живи свједоци тог стравичног злочина. Љубинка Осмајић, рођена Тијанић је са непуних пет година преживјела седам прострјелних рана.

„Са њом су, у колиби на катуну у Малом језеру, били рођени брат, сестра и двије сестре од стрица од којих је једино преживјела Љубинка. Потресно звучи, и са ове временске дистанце од седамдесет и три године, њена прича о вапају, о вриску дјеце и нејачи, који скончавају у живом огњу. Њој су и данас мање важне и болне ране, које је задобила од куршума, јер је више боле ране душе, патња, када је вукла за руку брата, покушавајући да га придигне, крв која се пролила по колиби. То је страшно страдање“, каже Цицмил.

Он истиче да су, осим људских жртава, у Стабнима и Јасену све куће, колибе и штале спаљене, а стока заплијењена, што је, по његовим ријечима, очигледан примјер геноцида над недужним православним народом у Пиви за који никада нико није одговарао.

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed