Искра, 22. 12. 2023, Из историје српске логорашке нације: Логор Сајмиште – приредио Владимир Димитријевић

Усташки НДХ логор Сајмиште, кула (стање: 2015) Фото: Политика / Д.Јевремовић

СУРА ГРОБНИЦА: УСПОМЕНЕ ДРАГОМИРА СТЕВАНОВИЋА

Др Драгомир Стевановић био је лекар, предратни члан Демократске странке и кандидат за посланика на последњим скупштинским изборима у Краљевини Југославији. За време Другог светског рата стао је на страну Југословенске војске под командом ђенерала Михаиловића. Ухапсили су га Немци током 1942. године и остатак рата провео је по разним нацистичким затворима и логорима. Најдуже је био на Сајмишту.

По Стевановићу, Мађарски павиљон, у коме су вршене егзекуције, личио је на катакомбу:“Због тога је Гестапо одлучио да га употреби за кланицу политичких криваца, ту је доводио људе и убијао. У самом павиљону је лежао и алат који се састојао од обичне мотке и камена до чекића, маљева и конопаца под којима су издисале невине жртве. „Споља је била немачка стража, која је од 1943. била појачана усташком. То није био ’сабирни‘ логор, него логор за убијање: Земунски логор је, међутим, пре свега био логор за утамањивање, најпре Јевреја и Цигана, а потом Срба. То масовно утамањивање је вршено на разне начине: глађу, зимом, моткама, чекићима, вешалима, стрељањима, заразом и другим“.

Велики злотвори у логору били су домаћи Немци, фолксдојчери, о којима Стевановић каже да су „ушли у нацистичке јединице СС, па су као есесовци правили испаде, осуђивани и довођени у логор на издржавање казне и настављање рада за „Велики Рајх““.

Када је Стевановић из истражног затвора упућен у логор, стигло је и много Срба из НДХ:“Та маса од дванаест хиљада, гладна и престрављена смрћу, улазила је у логор и падала на баруштине, пила мутну воду и гасила вишедневну жеђ, и ту, по баруштинама, остављала живот. Према изјави ових паћеника, путовала је недељу дана од Јасеновца до Земуна, по јулској жези, без ваздуха, воде и хране, у сточним вагонима. Ето, на ту сатрвену масу бацила се група фолксдојчера Конрада, Алгајера и других и тукла те је, по баруштинама, оставила хрпу расцопаних глава и лешева. /…/ Конрад би се, с времена на време, загледао у неког и тукао док га не би упокојио…Чуо се његов глас: „Ниједан Србин неће преживети рат!…Ви пљујете на Фирера, највећег генија човечанства! Хајл Хитлер!“

Стевановић се сећа многих метода за убијање људи: рецимо, у лето 1942, излагани су жестоком сунцу, па су добијали ране од опекотина, у којима су се легли црви. Људи су терорисани и жеђу. Када би гомила наишла на воду, тукли су се и газили једни преко других, а нацисти су то користили да премлаћују паћенике. Није било довољно клозета, па су логорашили своје крваве – дизентеричне столице остављали по логорском кругу, и зараза се ширила. Ваши су пиле крв несрећницима. Они су их стално требили, али их нису увек гњечили. Стевановић се сећа како су говорили:“Ми не вредимо више од ових вашију, а кад не можемо да се одужимо Швабама за нашу смрт – пустимо ваши да шире пегавац и да их убијају. Ово је наша освета!“

Логораши су непрестано изгладњивани – јели су чак и отровну цркнуту коњетину, после чега се масовно умирало. Стевановић сведочи: „Једнога дана је настао прави покољ због једне жабе. Наиме, сишла је с дрвета једна жаба и ударила преко круга, а гомила гладних је спазила и скочила на њу. Настала је туча. Жаба је, наравно, била прогутана, али је Форстер дигао батинаше, ударио по гомили и расцопао масу глава оставивши и мртве за собом. Дуго траве није било у кругу. Гладни су се хрвали за лист, травку или корен, а и дан – данас гледам једног дечка, како, на крилу оца, глође једну голу кост. Кад сам се вратио после извесног времена, отац је једном руком држао мртвог сина, а другом глодао исту кост. Када је и отац умро, гладни су се тукли око те кости“.

По Стевановићевом сведочењу, у јануару 1943. стигао је транспорт Српкиња из Босне, које су биле у језивом стању – „било је подоста жена чији су се прсти на стопалима налазили у гангренозном распадању; видео сам и смрзнуте носеве и уши, а гледао и ројеве вашију“.

Трагична је била и судбина једног јеврејског дечачића из Београда, који се у ариљском крају крио под именом Андрија Цветић, али је ипак ухваћен: „То је било јединче једне јеврејске породице која је пре рата живела у Београду. Не могу да се сетим њеног имена, али сам Андрију лечио илегално у једној кући у Вранама, код Ариља. Андрија је, после хапшења породице, склоњен у друго село, али су га гестаповци и тамо нашли. Ја сам га препознао кад је био доведен у логор, а и он се обрадовао када ме је угледао. И сад га гледам пред командантуром, а чујем и наш разговор у купатилу:

– Хоће ли ме стрељати, докторе?! –пита он и гледа у мене.

– Неће… Не убијају децу – одговорих онако као да га утешим.

То сви кажу, али ме варају/…/ Уосталом, и сам ћеш видети…У логору има још Јевреја… и они верују да ће бити побијени! Знам ја, и бризну у плач.“

Стевановић описује херојску смрт овог дечака, кога је нацистички џелат Мелтерс одвео у Мађарски павиљон, где су, како рекосмо, вршене егзекуције. Док је чекао смрт, без икаквог страха, дечак је ексером на зиду урезао: “Довиђења, г. Мелтерс. Верујем да ћете и ви за мном. Мама, ја сам убијен мотком. До скорог виђења. Љуби те твој Мики“.

Стевановић, као сведок, јасно говори да су у концлогору Земун највише страдали Срби, па затим Јевреји: „Из Босне и Херцеговине били су углавном сељаци које су похватали као Србе, православне или као партизанске сараднике. Из Србије и Црне Горе су скоро били сами Михаиловићеви људи. Из Војводине су углавном довођени сељаци похватани ’рацијом‘: Немци су са усташама опкољавали села, па кад нису могли наћи наоружане људе, они су масовно хватали преостало становништво, старце и жене, децу и девојке, и доводили у логор. После Срба и Јевреја, који су вероватно чинили девет десетина ’становника‘ логора, били су Хрвати. Било их је око стотину. То су били похватани партизани у Далмацији, или некадашње усташе који су били у међувремену сумњичени да сарађују с партизанима. После Хрвата, било је неколико десетина Муслимана, десетина Словенаца, итд.“

О томе је својевремено писао правник и историчар Никола Милованчев: „Логор треба звати његовим правим именом, ’Логор Земун‘. Читаво време, постојања, власти окупиране Србије нису имале никаква овлашћења над логором – Србија је била са друге стране Саве. Чињеница је, да су зликовци логор у првом раздобљу (децембар 1941 – мај 1942) називали ’Јеврејски логор Земун‘ и да је тада убијено преко 6.000 логораша јеврејске народности. Исто тако је чињеница и то, да је логор био на територији НДХ, да је првобитно планиран на подручју Сремске Митровице, и да је основaн договором власти Рајха и НДХ. При томе су усташке власти изричито захтевале да стражари не смеју бити Срби“.

А жртве у другој фази логора, од маја 1942. до маја 1944 ?

Из Бијелог Брда код Осијека у логор Земун је отерано 360 Срба; од 12-15. јула 1942. из Босанске Дубице је у само 3 дана у логор Земун отерано преко 5.000 Срба. Срем: 22. јула 1943. је нпр. из Угриноваца отерано 170 људи а из Добановаца тада шаљу 260 страдалника.

У логору су били чак и припадници неких јединица Недићевом командом – тзв. легализовани четници, који су се одупрли нацистима приликом разоружавања. To наводи историчар Венцеслав Глишић у књизи „Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941–1944.“ (Београд, 1970): „Крајем 1942. било их је у логору око 500. Иако су били одвојени, и за њих је важио исти режим тортуре…“ У трећој фази, у задња два месеца, до краја јула 1944, читаву управу су преузеле усташе. Све ово је било познато јануара 1946, када је Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача издала Саопштење број 87, у којем су обрађени злочини у логору Сајмиште (Земун). Цитирам: „Кроз сам логор на Сајмишту прошло је око деведесет до стотину хиљада људи. Огромна већина свих заточеника били су Срби“. У истом саопштењу наведени су и ратни злочинци одговорни за логор Земун – међу њима нема ни једног функционера власти окупиране Србије. Државна комисија је као злочинце проласила поглавника НДХ Анту Павелића, усташког крвника Диду Кватерника, представника Рајха у НДХ Зигфрида Кашеа и њихове сараднике“.

Зато је Старо Сајмиште један од најозбиљнијих доказа тезе српског философа и логораша Жарка Видовића: „Ми нисмо ни четници ни партизани, тако се делимо ми. За непријатеље смо сви ми исти – сви смо ’логораши‘, логорашка нација! Зато о историји Срба треба – поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда – треба саслушати и проучити искуство логорашко, да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице“

Према књизи: Др Драгомир С. Стевановић: Сура слобода, ЦЕМ д.о. Ужице, Удружење „Драгачево – Јован Бојовић“, Ивањица, 2021, приређивач: Ана Филиповић

Сајмиште, распоред павиљона Фото: Youtube screenshot

САЈМИШТЕ, ВЕЛИКА РАСКРСНИЦА ЉУДСКОСТИ: ЖРТВЕ И ЏЕЛАТИ У СУОЧЕЊУ

Страх на Сајмишту

На Сајмишту иначе постоји само страх, глад, жеђ, бол и опет страх, па самрт. Страх куља из очију. Навире у трку „егзицира“, извире и у оном комадићу хлеба од 80 грама. Ни један секунд, ни једна стопа нису ослобођени од рађања страха. Страх и самртна језа марширају у четама по Сајмишту, иду појединачно у плавим аветима тешким не више од 25 килограма, цере се и кезе из мрачних прозора Мађарског павиљона, из Централног павиљона где су просторије Немаца биле, страх је свуда, царује страх. Страх клија заједно са травом коју пасу заробљеници, страхота грохотом избија из хране из нужника извађене, одасвуд страх, самртни страх. Страх у сржи костију тече, у разводњикавим венама, страх сеју буве, страх гомиле мртваца међу којима живи спавају или се крећу, страх дизинтерија – ’прољев‘ – тифус. Изнад свега самртни страх, јер су мотке ту, јер су полицајци и Немци ту, јер се непрекидно по ноћу сањају гозбе и јела, јер се жели и тражи смрт више но ишта друго. Страх навире од тога што се јести не сме, што се не трчати не сме, што се дружити ниским не сме, страх што се лепо одело имати не сме кад то Немцима очи на некултуру и Балкан дражи, страх што се седети не сме, што се говорити не сме, страх што се живети не сме.

Сведочење анонимног логораша, објавио др Раде Ристановић у књизи Логор на Сајмишту: сведочења двојице заточеника, Београд : Музеј жртава геноцида, 2021.

 
(Одломак)

Владимир Димитријевић