Драгица Гашић из Ђаковице Фото: Косово онлајн
На врата Драгице Гашић, у насељу Оризе, у улици која је преименована, на периферији Ђаковице, и на овај Божић није имао ко да покуца. Није имала положајника, како то православни обичаји налажу, а у рано јутро на дан Христовог рођења прве честитке су јој телефоном упутила двојица синова, који су са њом и са око осам хиљада Срба из саме Ђаковице, у јуну 1999. године, тада малолетни насилно протерани из родног града. И Нову годину по јулијанском календару дочекала је сама. У тишини, јер српска је.
Трећег дана по Божићу дошао је да је обиђе Вукан Гојковић, Србин из села Видање код Клине, који се од првог дана Драгичиног повратка у Ђаковицу, налази при руци.
Бадњак је она раније донела из свог села, из Великог Крушева, одакле је у потрази за послом кренула пут Ђаковице, ту свила породицу, запослила се и добила стан који је, с тешком муком после две деценије борбе, успела да поврати.
У међувремену јој је муж умро, а она се од изгнанства са двоје деце потуцала по становима у централној Србији, да би свој живот наставила у Смедеревској Паланци, све време маштајући да се поново врати у сопствени стан који је добила као радница МУП-а у Ђаковици.
Успела је у свом науму 2021. године, као прва српска повратница – да се врати у Ђаковицу, свој град који је забрањен за Србе 24 године, а у којем ни ове године на Бадњи дан није горео бадњак, а Православна нова година чека се у осами.
– Управо су отишли припадници турског Кфора, који ме посећују. Сигурнија сам када дођу, када знам да ће и следеће недеље да ме обиђу. Шта да вам кажем. Сама сам дочекала Нову годину, сама сам била на Бадње вече, на Божић, на ову нашу нову годину. Рано сам устала на Божић, умесила чесницу, окрећем се по соби, сузе ме стижу. Али, рекох, нема данас суза. Узмем чесницу, пољубим је, прекрстим се, станем пред бадњак и сама је преломим. А, замесила сам онакву ко што је некад моја мајка месила. Ставила сам и парицу, дрвце бадњака! Нисам дала да ми иједна суза кане. Живот мора да иде, какав год да је, наш је – у телефонском разговору за „Политику” видно обрадована позивом прича Драгица Гашић, прва Српкиња која се одважила да се врати у свој град.
Смејући се рече и да из чеснице „ни парицу, ни дрвце није извукла”.
Жена херој, борац, која скоро три године „само кад мора излази из стана”, јер јој и даље нико не отпоздравља на „добро јутро” и „добар дан”.
Каже, престала је комшијама Албанцима и да се јавља.
Питамо је да ли јој је ко од комшија, макар из улаза честитао Божић.
– Није нико. Честитали ми Нову годину албански полицајци када сам по новој години отишла у Цркву Успење Пресвете Богородице. Нико од Албанца није. Нисам ишла за Божић у цркву, али јесам после излазила да пазарим шта ми треба. Нити ми је ко пожелео здравље и срећу, нити ми је ко честитао Божић. Навикла сам, али сам се надала да ће се неко преварити, да су већ навикли на мене, да сам ту – већ тишим гласом говори Драгица, која успева да и поред дијабетеса, због чега себи четири пута дневно даје инсулин, опстане у граду у којем је први комшија Албанац забранио да јој продају хлеб, а газда маркета да јој продају уље, брашно, со….те мора и пет километара да иде до великог маркета у граду „где се изгуби у гужви, те јој је лакше јер је не препознају”.
– Пре неку ноћ ми је неко куцао на врата. Устанем да отворим, кад никог нема. Само сам чула како се неко сјурио низ степенице – говори Драгица, коју „није страх да отвара врата и у касну ноћ”, јер, како сама каже „своју кућу могу да отварам и затварам кад год ја хоћу”.
А много је лошег искуства од повратка 9. јуна 2021. године донедавно имала. Камењем су јој гађали у прозоре, на албанском на улици довикивали „шкија”, подизале су се „невладине организације” да је отерају, бојкотовала је локална администарција… бушили су гуме на колима сину Вуксану, а када су јој једном обили стан, осим одеће однели су чак и ампуле инсулина.
Каже да хлеб углавном меси, а њој вели „и не треба много”.
– Мени један хлеб траје по неколико дана. Прекраћујем дан кад месим, спремам ручак, плетем, гледам телевизију, али волим кад ме се људи сете и зову телефоном. Тако се ја „уживо” испричам са Србима. Фали ми жива реч, фали ми да седнем с комшијама, фали ми да се изјадам или да лепо нешто испричам. Скоро сам била код мојих у Велико Крушево, а ишла сам и у Бичу, где су ми „намештали кичму”. У фебруару идем у Смедеревску Паланку да ми докторка пропише лекове и да будем са децом који дан. Јесу они момци, али им мајка увек треба – говори Драгица Гашић, која „све има”, али „нема слободу”, нема „српску реч да чује”.
Опремљен јој је стан још скоро по доласку, а на питање има ли шта у замрзивачу, има ли меса, одговара:
– Имам паприка, тиквице, а месо… Месо је скупо. Имам пензију, а и Канцеларија за Косово и Метохију ми сваког месеца уплаћује 20.000 динара. Платим струју, воду, комуналије, платим допуну за телефон, купим најосновније, дуван за цигаре. И оне ми чувају памет. Занесем се, завијам, скратим дан – каже на крају разговора за „Политику” Драгица Гашић.
Биљана Радомировић
