Политика, 2. 8. 2025, Војкан Ристић: Прича из Великог рата – Хероина Изабел Емсли Хатон

Изабел Емсли Хатон и споменик њој у част у Врању Фото: Политика из књиге „Болница у Врању” др Вукашина Антића, Војкан Ристић

Врањанци, склони забораву и сећању на људе који су их у прошлим временима задужили делима, у случају јунакиње из Првог светског рата, шкотске лекарке и хуманитарног радника Изабел Емсли Хатон (1889–1960), успели су да сачувају емпатију и посвећеност. Овој хуманој жени, лекарки из Ендинбурга, и њеним сународницама које су 1918. године основале и радиле у првој болници у Врању подигнут је споменик испред зграде Дома здравља. Њено име носи и овдашња Средња медицинска школа, а сваке године обележава се и дан посвећен сећању на њену хуману мисију из најтежих времена на крају Првог светског рата у Врању и околини.

„Мисија лекарки и медицинских сестара из Шкотске је у тренутку када је Врањем и општинама југа Србије владао тифус, глад и много заразних болести био од животне важности. У вароши је тада било много рањеника који су свакодневно стизали са Солунског фронта, а није било ни лекара, ни санитетског материјала, а још мање услова за лечење. Врање је био град смрти и беде”, записао је у својој књизи „Болница у Врању” врањски хирург др Вукашин Антић, који се све до своје преране смрти 2020. у 62. години бавио историјом здравства у свом родном граду.

Грађани су са олакшањем дочекали тим Изабел Емсли Хатон, који је „фордом” из Солуна, преко Битоља, стигао у Врање 15. oктобра 1918. године. У врањској касарни затекли су их тешки призори. Унутар зграда владао је задах смрти. Просторије су биле препуне болесних и рањених. На слами, без душека, по просторијама касарне лежали су Срби, Енглези, Французи, Бугари, Аустријанци и Италијани. У касарни је радило Друго дринско завојиште са својим лекарима и особљем, без опреме и санитетског материјала.

Болница је отворена 27. октобра 1818. године. Особље јединице „Америка” Болнице жена Шкотске на челу са докторком Хатон суочило се са 450 најтежих болесника. Тада тридесетогодишња докторка одмах наређује спровођење чишћења и дезинфекцију свих просторија касарне. Ноћ је доносила трагичан мрак, јер варош и касарна нису имали напајање струјом. „Бајонетом избоден Бугарин донет је на операцију, али већ мртав. Нема свећа ни петролеја. У десет сати увече двоје деце тешко рањено од експлозија бомби, одмах операција”, бележи у свом дневнику првих дана Шкотска лекарка.

Хатонова обилази и болеснике у Врању. Није имала лекова, санитетског материјала, па су оболели добијали „оздрављујући поглед”. Била је запрепашћена у каквим примитивним условима живе сви ти људи. Како наводи др Вукашин Антић у књизи „Болница у Врању”, „4. новембра у касарнску болницу стигло је најпре десет, а потом још 11 камиона из Солуна са медицинском опремом и санитетским материјалом и лековима”. Болница је добила и генератор, па више није била у мраку, што је посебно охрабрило тифусом исцрпљене грађане Врања.

Одмах је формирано инфективно одељење о коме у једном писму пријатељици из Врања др Хатон пише: „Направили смо купатило на улазу у болницу. Са болесника су скидане рите и одмах одношене до апарата за дезинфекцију који је у дворишту радио по цео дан. Мушкарци су бријани и купани, а онда преношени на одељење за тифус. Без обзира на све предострожности, ризик који је скопчан са купањем и бријањем био је заправо врло висок…”

Од тифуса ће преминути медицинска сестра Агнес Ерл, која је радила са најтежим пацијентима. Опело је одржао протојереј Милан Јовановић, свештеник Болнице жена Шкотске у Врању. Докторка Хатон залагала се да се заробљени бугарски војници оболели од тифуса одвезу до границе са суседном земљом и тамо наставе лечење. Њен ангажман допринео је и отварању првих инфективних одељења у Врањској Бањи, Сурдулици и Владичином Хану.

Са великим поштовањем Врањанци су 1956. године дочекали др Изабел Емсли Хатон, која је четири године пре смрти пожелела да посети поново град у коме је основала прву болницу на крају Првог светског рата. Посета врањској болници, како пише др Вукашин Антић у монографији о историји медицине на југу Србије, завршена је забавом којој су присуствовали сви лекари и медицинско особље.

„Видите, ја сам прилично стара, али ми је срце младо јер сам пила врањско вино и шљивовицу (…) Део себе оставила сам у Србији. Док сам жива, желим да имам везу са вашом земљом, вашим људима и вашом медицином…”, остале су речи ове племените Шкотланђанке приликом њене последње посете Врању. И данас је живо сећање на ову хероину првог земаљског рата на подручју југоистока Србије.