Политика, 30. 10. 2025, Сећање преживелог: Гојковићи из Поткозарја масакрирани су у Јасеновцу

Српска деца у хрватском концентрационом логору Ријека код Јастребарског Фото: ЈУ СП Доња Градина

Градишка – Никола Гојковић (83), данас пензионер у Бањалуци, рођен је поред пута у Врбашкој 19. децембра 1942. године, само дан након што је његова мајка Стојна успела провући се кроз жицу и побећи преко Саве у Босанску Градишку, искористити непажњу усташких стражара у логору Стара Градишка, где је доспела после заточеништва у Јасеновцу.

Били су зима, снег и велика хладноћа. Преживео је захваљујући помоћи мештанке Милке Бојанић која их је примила у своју кућу, подложила ватру и збринула породиљу и бебу. Њихово село Требовљани, у Поткозарју, било је спаљено, а становништво одведено у логор. Свуда, само пустош и паљевина.

„Мајка и бака су ме скривале, којекуда, бежећи пред усташама. Није било, ни шта јести ни шта обући. Никада нисам схватио, како сам, преживео, три ратне године, и дочекао слободу,“ говори Никола Гојковић за Политику.

Језива је његова прича коју је у детињству слушао од мајке, баке и деде. Сви остали Гојковићи, а биле су их пуне куће, убијени су у Јасеновцу и Старој Градишци. Међу њима и деца, Николини рођаци. На списку Завичајног музеја у Градишци, међу 5.444 малишана до 14 година са подручја ове општине, ликвидираних у логорима НДХ, већином у Јасеновцу, јесте и много Гојковића.

Молитвено сјећање поводом Светих новомученика јасеновачких Фото: ДИЦ Веритас, Корана Штрбац

Миле, Борислав, Војислав, Мирко, Деса, Бошко, Ранко, Мирко, Петар, Милосава, Душан, Драгиња, Милован, Јела, Грозда, Љубица, Ранко, Бошко и Радослав Гојковић из Гашнице, Миладин, Душанка, Владо, Вука, Петар, Ранко, Бошко, Роса, Михајло, Нада, Панте, Василија, Ана и Драгиња Гојковић из Совјака.

„Мајка ми је причала о патњама у Јасеновцу, где су сви наши Гојковићи из Поткозарја одведени у лето 1942. године, и тамо поклани, убијени маљевима, умрли од глади сањајући мрвицу хледа или кап воде“, прича Никола Гојковић, загледан у Саву код Градишке, гробницу његових Козарчана, након што је положио цвет на камени пупољак, рад сликара и логораша Боре Прпоша из Совјака, посвећен деци Козаре.

„Највише деце у Јасеновцу, у раљама Саве и Уне, умрло је од жеђи. Жене су, шапатом међу логорашима молиле за коју кап мокраће, за своју децу, да би преживели. Једни су мокрили, а други пили. То су причале моја мајка и моја баба а призори ми ни сада, после много година, нису избледели, нису се избрисали из памћења“, прича Никола.

То су његова сећања на детињство, на мајку, баку, на рат и усташке логоре смрти. Сећа се и прича о својој баки по оцу, којој је усташа, у Јасеновцу, кундаком разбио лобању.

О томе је Николи причала његова мајка: „Моја свекрва, говорила је моја мајка Стојна, никако није могла поднети смрт двојице синова. У плетеној корпи носила је њихове кошуље, љубила их и стално плакала. Очи су јој биле пресахле, згасле од туге. Њену неописиву бол, приметио је усташа, питао је зашто плаче, кога жали, вероватно синове партизане, казао је. Не чекајући њен одговор, ни реч, распалио је кундаком по глави. Пала је у блато и више се није јавила, ни плакала. Своју бол, однела је у смрт“.

Никола Гојковић носи име свога деде ког су усташе убиле у шуми, у Јазу, засеоку села Совјак где постоји масовна гробница. Он ту често одлази и пали свеће као и у Требовљање, где су убијени његови ујаци и друга родбина мајке Стојне, девојачког презимена Вукота.

Милан Пилиповић