Политика, 5. 12. 2025, Козарчани у логору Аушвиц

Усташка милиција води заробљене Козарчане фото: Музеј револуције Козара

Војна операција немачких оружаних снага на планину Козару јуна и јула 1942. године приморала је становништво поткозарских села српске националности да напушта своја вековна огњишта и тражи спас у избеглиштву.

Становништво поткозарских села, видевши да се не може одупрети толикој војној сили, да би спасло голе животе, своје и своје деце, доноси једино логично решење – да се спакује и напусти своја огњишта. Народ напушта своја села и спушта се на магистралне путеве. На цестама се стварају колоне избеглица.

Рођен сам у селу Бистрица, између планине Козаре и Босанске Градишке, удаљеном од Градишке 15 километара. У селу сам живео са родитељима и још три брата.

Дан за паковање брзо прође, пада мрак, мора се кренути. Место окупљања је цеста која спаја Босанску Дубицу с Босанском Градишком. Полако се креће. После осам километара хода, долазимо до моста на реци Врбашка. На том мосту је већи број домобрана. Били су распоређени тако да се више није могло побећи. Мост је био осветљен, на њему се налазио један сто, за столом је седео један од домобрана са књигом. У њу је уписивао само имена мушкараца старијих од 13 година, које су одвајали у једну групу. Остатак породице пропустили су према Градишци. Када је дан свануо, домобрани су одвојену групу, у којој је био и мој отац, пребацили преко реке Саве и предали усташама – војсци Независне Државе Хрватске (НДХ).

Усташе су ову групу спровеле пешке, шумским путевима, до железничке станице у Новској. Укрцали их у вагоне затвореног типа. Вагоне су затворили споља и људе у њима тако затворене, без хране и воде, транспортовали до Пољске у логор Аушвиц. После седам месеци заточеништва у овом логору добили су статус интерно расељеног лица. Овај статус гарантовао је да су заробљени као цивили, да се нису борили против немачке војске. Сви који су добили овај статус били су транспортовани у северни део Немачке, у град Алт Гарге и додељени као радна снага компанији „Waiss Freitag”, која је тада запошљавала око 4.500 заробљеника из свих земаља које је Немачка окупирала. Радили су на прављењу бране за хидроцентралу на реци Лаби. Овај део Немачке ослободила је америчка војска, која није била заинтересована да заробљенике враћа у земље порекла.

Заробљеницима је остало једино да се организују у мање групе и да пешке крену својим кућама. Дању су пешачили, а ноћу спавали у црквама и манастирима. После шест дана стигли су у Љубљану, где их је регистровао Међународни црвени крст. Стигли су кућама 20. јуна 1945. године.

Моји родитељи умрли су касније природном смрћу. Браћа су ми и данас жива, као и сестра коју смо добили после рата.

Димитрије Шувак, текс. инж. у пензији, Босанска Градишка