Политика, 7. 8. 2023, Чедомир Антић: Петнаест година извештаја о правима Срба

Правда, илустрација Фото: Pixabay

У осам суседних и околних држава, од којих три са симболичним бројем становника српске националности нису биле у саставу југословенске државе те једној територији под заштитом УН која је део Србије, живело је 1991. око 2,6 милиона Срба. Гледано без становништва остатка Републике Србије, чинили би у то време трећи народ по бројности у федерацији – иза Срба из већег дела матичне републике и Хрвата. Почетком треће деценије 21. века, Срба на споменутим просторима има нешто мање од 1,6 милиона – дакле за тридесет одсто мање.

Сваког 4. августа, на дан напада хрватских оружаних снага на Српску Крајину и највећег трајног прогона који се догодио у Европи током 1949 године а прошао некажњено, у Београду представљамо годишњи извештај о политичким правима српског народа у региону. Напредни клуб, мало удружење грађана је 2008. године започело са посматрањем стања права заграничних Срба. Анализирали смо постојећа политичка права српског народа – дефинисана уставима и законима суседних држава – више од деценије након ратова и криза.

Социјалистичка Југославија је разбијана и коначно се распала на питању колективних права њених народа и једне националне мањине. Ова права су током седамдесет година прво територијализована а затим су федералне јединице постале важније од савезне државе, да би је коначно – уз помоћ САД, Британије и Немачке – и срушиле уз тврдњу да је кривица практично искључиво на онима који су бранили заједничку државу. У осам суседних и околних држава, од којих три са симболичним бројем становника српске националности нису биле у саставу југословенске државе, те једној територији под заштитом УН која је део Србије, живело је 1991. око 2,6 милиона Срба. Гледано без становништва остатка Републике Србије, чинили би у то време трећи народ по бројности у федерацији – иза Срба из већег дела матичне републике и Хрвата. Према пописима који су извршени почетком треће деценије 21. века, Срба на споменутим просторима има нешто мање од 1,6 милиона – дакле за тридесет година 38,5 одсто мање.

Ратови су и почели након што су у процесу једностраног отцепљења већински народи у Хрватској и БиХ укинули постојећа права тамошњим Србима. Нико из САД и ЕУ није касније тражио повратак тих права, нити Статус „1974+” који је непрекидно то захтевао за косовскометохијске Албанце. Срби су у БиХ и Хрватској међународно призната права (Дејтонским и Ердутским споразумима) стекли борећи се у рату против држава које су им укинула ранија права и НАТО-а који им је у томе помагао. На Косову и Метохији права су привремено одбрањена само у крајевима где су Срби већина и то захваљујући томе што у рату нису победили ОВК, ни њени савезници, већ је он завршен некаквим споразумом. Тамо где је до распада дошло мирно – у Црној Гори, Северној Македонији и Словенији – Срби у почетку нису уживали било каква колективна права, а до данас нису равноправни не само са већином већ ни са осталим мањинским народима. Слично је и у Албанији. Једино трајније добро стање политичких и других права Срба одржало се током претходних деценија у Румунији и Мађарској, но док се у првој непрекидно висока права Срба одржавају а симболичан број наше мањине смањује, у другој је положај додатно побољшан а број увећан.

Рат у Украјини радикализовао је суседне национализме као и политику САД и савезника према Србији и српском народу.

Нелегалним именовањем Кристијана Шмита за високог представника УН у Босни и Херцеговини почео је нови талас кршења Устава БиХ. Поред невештих и слабо планираних интервенција нелегалног и недемократског чиниоца какав је високи представник, радикализована је и већина чланова Уставног суда БиХ. Реч је о судијама којима је прошао мандат. Чија већина су странци и Бошњаци блиски СДА. Уставни суд је покушао да одузме имовину само Републици Српској (не и другом ентитету). Споменута већина је самовласно променила принцип одлучивања и сада је могуће да и без присуства судија Хрвата и Срба доноси одлуке. Будући да је до сада покушавао да мења уместо да тумачи устав, извесно је да би такав Уставни суд уз повољне околности, те подршку неке војске, могао да проба и да укине Републику Српску. Учестали су инциденти у јавности које по правилу изазивају Бошњаци. Када се у средишту неког скандала нађу грађани Срби, онда то добија вишеструке политичке размере и медијске одјеке у односу на све друге сличне догађаје.

На простору АП Косово и Метохија под заштитом УН, срушена су сва политичка права Срба. Није спроведен Бриселски споразум из 2013. године, Срби не уживају чак ни мањинска права предвиђена Ахтисаријевим мировним планом, који је Србија одбила али у складу са којим су албански сепаратисти написали свој устав. Настојање да од Србије силом изнуди признање независности, влада Албина Куртија спроводила је чак и преко границе сукоба са делом својих заштитника из ЕУ. На северу Косова су спроведени нелегитимни избори, запоседнуте су установе, Срби су нападани чешће него икад после погрома из 2004. године. Забележене су десетине напада на цивиле, а полицајац је чак пуцао на децу без било каквог разлога. Нападане су цркве и скрнављена гробља.

Иако је у Црној Гори током претходне године на изборима коначно смењен режим Мила Ђукановића, није дошло чак ни до изједначавања права српског народа са националним мањинама: српски језик, књижевност, култура и писмо и даље су систематски сузбијани, амбасадорка САД вршила је притисак да странке које представљају Србе не буду примљене у коалициону владу. Срби су успели да уђу у власт у већини општина и њихов политички значај учинио је да се повећа удео грађана српске националности на служби у државној управи и локалној самоуправи. Настављене су кампање мржње против српског народа у медијима.

Срби у Републици Хрватској и даље не уживају пуна права прописана међународним уговорима и локалним законима. Заједничко веће општина је и даље тек невладина организација, право на језик и писмо је у великом броју места оспорено противно закону. Инциденти у јавности и кампање мржње су свакодневни.

У Северној Македонији српски народ и даље не ужива иста права која северномакедонска мањина користи у Србији. У Словенији српски народ, иако најбројнији после Словенаца, нема формална права националне мањине. У Албанији су Србима ускраћена чак и скромна права која су стекли између 2010 и 2020. године. Србија због „Отвореног Балкана” није јавно спомињала права српског народа у Северној Македонији и Албанији.

Председник републике је у име Србије током претходне године прихватио Охридски споразум, чиме је Србија први пут признала „репубљик Косова”. Срби за то време нису добили чак ни Заједницу српских општина. Србија је без обзира на сва заклињања и помоћ коју пружа РС, признала Кристијана Шмита и покушала да ослаби садашњу власт на изборима 2022. године. Србија је прекинула да помаже српске странке у Црној Гори након председничких избора одржаних у априлу 2023. године. Невидљива је политика према Хрватској, Северној Македонији и Албанији кад је реч о правима српског народа. Према наводима надлежне управе МСП-а, повећана су давања за српски народ у дијаспори и региону, али су званична давања и даље сразмерно мања него давања других европских држава у те сврхе.

Чедомир Антић