Прича из Великог рата: У рату има више среће него памети – Страхиња Рогић

Страхиња Рогић, одликован Карађорђевом звездом с мачевима Фото: Политика, Velikirat.rs

У селу Дубу код Бајине Баште, где вековима одолева невелика црква брвнара, није избледело сећање на Страхињу Рогића, солунског ратника из овог села одликованог Карађорђевом звездом. За страх није знао Страхиња, јуначки се борио на Кајмакчалану и другим ратиштима за част и слободу свог народа. О њему су у књигама „Витези слободе“ и „Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912–1918“ писали Милан Шантић и Милорад Радојчић.

Био је Рогић један од 1.300 каплара, ратовао око Шапца и Ваљева, на Стрешеву, Власини, Бабиној глави… Јуначки јуришао на Кајмакчалану враћајући назад бомбе које су на српске бацали бугарски војници, допринео заробљавању Бугара. Као наредник два пута саборце сачувао од страдања. Ту био рањен, али се брзо вратио у борбени строј. Ова Рогићева ратна сећања из 1916. забележио је Милан Шантић 1938. године у запису „На Кајмакчалану“.

„У болници сам по рањавању остао месец дана, па се опет вратим у јединицу. Били смо сада на објавници између Флоке и Чегањске косе која се звала Командантски вис. Договорим се са мојим граничарима шта да радимо и како да избегнемо губитке.

– Да се притајимо, господине наредниче – саветује ме један бркајлија. – Нека они бацају бомбе, пуцају колико хоће, ми ћемо ћутати као да никога нема. А кад пођу напред, зна се. Покосићемо их као мишеве.

Тако смо и учинили. Камењар па се све чује. До бугарских ровова нема ни 30 метара. Они пред ноћ излазе, купе дрва… Направим скицу оног положаја где су била њихова митраљеска гнезда. Убрзо затим јавише се наши ’мерзери’ (оруђа кратке цеви). Прекопали су и разбили целу стену где је било бугарско митраљеско гнездо. Само цеви вире, али нико се жив не јавља.

У два часа по поноћи стиже наређење да се сменимо. Они осетише смену и отворише ватру из оних ’минер верфера’. Проломи се читаво брдо. Наша артиљерија дохвати и пуна четири сата тукла их је у главу.

Сутрадан један бугарски ђак поднаредник предаде се са 10 војника. Чим је сишао доле пита за мене и моје граничаре: ’Хтели бисмо да их видимо’, каже он, ’јер су нам доста муке задали, због њих смо морали да се предамо’. После смо се шалили и смејали, као да јуче нисмо пуцали једни на друге…

Него да се вратимо на наше положаје. Са онима што су нам дошли у помоћ одбили смо бомбама три јуриша. Срећа нас је служила. У рату има више среће него памети. Ту сам поново шрапнелом рањен у леђа, али хвала Богу опет лакше. У превијалишту сам био свега неколико дана.

Кад сам се вратио у вод једног јутра стиже наређење да свака чета предложи по једног војника или подофицира за одликовање. Моји другови се из рова дигоше, па сви кажу команданту: – Рогићу уступамо све што смо учинили, јер је он најбољи међу нама.

Тако сам добио Карађорђеву звезду. У похвалници пише да сам одликован зато што сам два пута спасао војнике, у најтежим моментима прибављао драгоцене податке и показао личну храброст. Али, поштени да будемо, сви су моји другови били храбри и вредни. Него, ето, они су мене волели па ме предложили”, казивао је после рата Страхиња.

Кад је отаџбина ослобођена, стигао је у родни крај децембра 1918. Јавио својима да долази па замолио да га брат сачека са колима у Пожеги. Није га у први мах препознао, мимоишли су се, а после га стигао на пола пута.

„Зар ме не познајеш, каже брат Десимир, и обојица заплакасмо. – Мајка нам је болесна и Боже дај да остане жива – рече. Прича како су их непријатељи мучили и злостављали. Отац био председник општине па га интернирали.

Долазимо кући у Дуб. Авлија разрована, воће искидано. Закуцах на врата. – Ко је? – јави се отац. – Војник, да ли бих могао да преноћим? – одговарам.

Отац се насмеја, познао ме. Мајка грца, болесна, изнемогла. Ватра пуцкета на огњишту, они прислужили бадњак, отац се радосно смеје: – Веселице моја, зар не познајеш свог сина, ово је Страхиња.

Мајка скочи. Ја потпоручник, у француском шлему, изнемогао, па и не може да ме позна. Она бризну у плач, настаде љубљење. Дотле била болесна, лежала на постељи. А сад скочила, све сама спремила и плаче од радости. Скупило се село: мајке распитују за синове, жене за мужеве, сестре за браћу“.

Тако се Страхиња Рогић вратио из рата. Прво му предложили да се реактивира, оде у интендантску службу. Али одлучио је да остане код куће, да служи селу и својој породици. Временом ипак прихватио државну службу: постао срески пољопривредни референт и наставник школе за сточарство и планска узгајања у Севојну.

А онда се 1941. поново заратило. Бележи Милорад Радојчић да је Страхиња Рогић током Другог светског рата припадао четничком покрету, те да му се у повлачењу с тим јединицама уочи завршетка рата изгубио сваки траг.

Бранко Пејовић