Погледи, 21. 11. 2022, Милослав Самарџић: Операција Шварц (Битка на Сутјесци) према немачким документима [из Архиве]

Долина Лима, мај 1943, непосредно после извлачења из обруча у Операцији ”Шварц”: С лева на десно: академик мајор Драгиша Васић, генерал Дража Михаиловић, др Стеван Мољевић (иза), британски мајор Вилијем Бејли, мајор Миљан Јанкетић (иза, највиши), мајор Драгутин Кесеровић. Обилазак Расинског летећег корпуса  Фото: Pogledi.rs

Долина Лима, мај 1943, непосредно после извлачења из обруча у Операцији ”Шварц”: С лева на десно: академик мајор Драгиша Васић, генерал Дража Михаиловић, др Стеван Мољевић (иза), британски мајор Вилијем Бејли, мајор Миљан Јанкетић (иза, највиши), мајор Драгутин Кесеровић. Обилазак Расинског летећег корпуса Фото: Pogledi.rs

После састанка са Хитлером, 3. марта 1943, Лер је и немачку Врховну команду упознао са планом за ”концентричан напад против Михаиловића под шифром `Шварц`”

О припремама за операцију ”Шварц” (”Црно”, односно ”Црни план”), генерал Лер обавестио је Хитлера 3. марта 1943, за време посете његовом штабу. Као циљ операције Лер је назначио уништење четника у Црној Гори, а Хитлер је захтевао да се ”јаким дневним и ноћним ударом” бомбардује Колашин, верујући да се ту налази Дражин штаб. Том приликом Лер је тражио, и добио, да се специјално ради овог подухвата са Источног фронта доведе 1. планинска (алпска, односно брдска) дивизија. Та јединица била је једна од најугледнијих у немачкој војсци. Борила се 1940. године у Норвешкој, 1941. у Југославији, а 1942. на Кавказу. 1

После овог састанка, Лер је и немачку Врховну команду упознао са планом за ”концентричан напад против Михаиловића под шифром `Шварц`”. Врховна команда дала је 24. марта своје примедбе у вези с операцијом, од којих је најважнија да се подухват држи у тајности од Италијана. (Хитлер је недуго потом, 20. маја, изјавио да је генерал Роата ”шпијун” непријатеља Трећег рајха.) Последњег дана марта, један од најближих Хитлерових саветника, генерал Јодл, потписује одобрење за извођење операције. ”После уништења Титове комунистичке државе, треба уништити организације и снаге националног Српства под Михаиловићем, са циљем да се обезбеди позадина за случај непријатељског искрцавања. Борбене операције треба да се воде брзо и енергично”, стајало је, поред осталог, у Јодловој наредби. 2 Он је сматрао да је ”комунистичка држава”, односно ”Бихаћка република”, уништена у операцији ”Вајс”, и да је сада ред на четнике.

Током марта месеца операција ”Шварц” планирана је искључиво ”ради уништења четника у Херцеговини и Црној Гори”, што је требало да се изврши у мају и јуну. Међутим, пошто су у међувремену комунистичке јединице упале у назначено подручје, то је требало уништити и њих.

Немци су пратили борбе између партизана и четника у долини Неретве и потом у Црној Гори. У заповести генерала Бадера, команданта немачких трупа у Србији, 1. брдској дивизији од 1. априла 1943, каже се:

Разрачунавања између снага Драже Михаиловића и остатака Титових јединица у херцеговачко-црногорском простору још нису окончана. Њихов исход још се не може сагледати. 3

Извештај генералштаба немачке копнене војске од 8. априла уочава разлику између четничких снага на југу и истоку. Овде стоји да су источно од Невесиња комунисти пробили четничке линије и заузели Фојницу и Гацко, док је њихов продор на југ пропао ”услед жилаве одбране четничких јединица које су се тамо налазиле”. 4

У наређењу генерала Бадера 1. брдској дивизији за поседање Санџака, од 25. априла, као непријатељи се означавају: ”1. комунисти, 2. ДМ четници – а) легализовани код Италијана б) илегални”. Илегалне четнике, пише даље Бадер, Италијани ”не признају, али трпе”. И закључује: ”Они су непријатељ, као и легализовани батаљони”. 5

Немачки генерал је сматрао да комунистичка главнина, која се налази у Црној Гори, има 10-12.000 људи, а да је у Санџаку истурена 1. пролетерска дивизија ”у јачини 2-3.000 људи”. У ствари, ова јединица је имала око 4.000 бораца.

Четнике у Санџаку Бадер је процењивао на 4.700 људи: 2.000 под Вуком Калаитовићем на Златару са слабијим снагама на Јадовнику, 1.000 под командом Селимира Поповића 18 километара југоисточно од Нове Вароши и 1.700 под командом Кајановића у Пријепољском срезу. Биле су то претеране цифре. На наведеним подручјима налазиле су се три бригаде из састава 2. милешевског корпуса капетана Вука Калаитовића: 1. и 2. милешевска и Нововарошка. Са Сјеничком бригадом, коју Бадер није рачунао – а заправо, за разлику од комунистичких, није ни знао четничке формације – овај корпус је имао 3.000 бораца. Северније, уз Лим, била је Прибојска бригада 1. милешевског корпуса капетана Радомана Раилића, у чијем саставу се налазила и Пљеваљска бригада. На југу се налазила територија Лимског корпуса мајора Милорада Јоксимовића, који је потпадао под Лимско-санџачке четничке одреде. На десној обали Лима, у границама данашње Републике Србије, Лимски корпус је имао једну бригаду – 2. бјелопољску.

На ове просторе 25. априла још нису стигле Кесеровићева и Раковићева јединица, као и делови Јаворског и Пожешког корпуса. За њих Немци неће ни сазнати. Као што смо видели, Бадер је сматрао да Кесеровић има свега 40 четника, и то на Копаонику.

У овој наредби Немци први пут од почетка рата дају повољнију борбену оцену комунистима него четницима. За комунисте кажу:

Услед најстроже дисциплине, коју надзиру политички комесари, трупа је чврсто у рукама својих вођа. Упркос преморености борбом, пре свега присилно регрутованих, комунисти се боре до последњег човека, јер рачунају да ће бити стрељани ако пребегну или падну у ропство. 6

Четници су се, наставља Бадер, у борбама са комунистима показали ”подређеним”, из три разлога:

Команданти, ДМ на челу, прецењују борбену вредност својих трупа и квалитет нижих старешина, тако да су увек предузимали операције којима четници нису били дорасли.

Недисциплина и кукавичлук нижих старешина.

Четничке јединице су највећим делом чисто самозаштитни састави, који се изван свог пребивалишта само нерадо боре, у бројним случајевима дезертирају да би се вратили у свој завичај, а у многим случајевима, штавише, прелазе комунистима. 7

Оваква оцена је дошла као последица низа пораза у Црној Гори. Као што смо видели, и четнички команданти су на сличан начин описивали четнике из Рашке области (као и из Црне Горе). Наравно, у вези мобилности ових јединица, Бадер не саопштава чињеницу да она није била могућа због сталног насиља муслиманских формација према Србима. Немци су овде наоружавали и подржавали муслимане управо да би везали четничке јединице. Тако, не само што је њима било ограничено кретање, него су им долазила појачања из других крајева.

Генерал Рудолф Литерс, командант немачких трупа у Независној Држави Хрватској, у заповести за покретање операције ”Шварц” од 6. маја, не дели мишљење свог колеге из Београда, свакако зато што је пре свега имао у виду херцеговачке и босанске четнике, који су се одлично држали. Наводећи, у првим редовима заповести, комунисте и четнике као непријатеље, он каже да партизана има око 15.000 и да се налазе ”у борби против бројно надмоћних четничких групација”. 8

Као знак распознавања комуниста генерал Бадер наводи ”совјетску звезду на капи”, док се ”ДМ четници” препознају по томе што су, мада у различитим униформама и деловима српске народне ношње, ”увек са српском војничком или каквом другом капом са српским орлом”. Најзад, Бадер обавештава 1. брдску дивизију да се Италијани налазе само у гарнизонима и градовима, док је ”остало земљиште слободно операцијско подручје комуниста и ДМ- четника”. 9 Немци су у операцији ”Шварц” ангажовали следеће снаге:

Са истока: 1. брдска дивизија, делови пука ”Бранденбург” и делови 104. ловачке дивизије.

Са запада: 7. СС дивизија ”Принц Еуген Савојски”.

Са севера: 118. ловачка дивизија са потчињеном јој 4. хрватском ловачком бригадом, пуковска група 369. хрватске пешадијске дивизије и Борбена група 724. ловачког пука.

Ловачке дивизије серије 100 су заправо преименоване посадне дивизије серије 700. Преименовање је извршено 1. априла, с тим што су пукови задржали старе бројеве. Постајући 114. ловачка, 714. посадна дивизија добила је за попуну 3.520 подофицира и војника, пристиглих из Немачке, тако да је сада имала око 12.000 људи. 10 Посадна 718. дивизија, приликом преименовања у 118. ловачку, попуњена је са 6.000 људи. Међутим, као и основни састав, и допуну су чинили резервисти старијих годишта. Ови људи, пристигли углавном из привреде, ”нису имали никаквог искуства у борби”, како је писао командант 718, односно 118. дивизије, нису завршили обуку, па је чак ”недостајало много оружја и разне спреме”. Тако, у време операције ”Шварц”, многе јединице из састава 118. дивизије, међу којима и четири батерије брдских топова, ”нису уопште биле способне за дејство.”11

Другим речима, прављење елитних ловачких од слабих посадних дивизија, представљало је знак слабости немачке ратне машинерије. Зато су главни задаци постављени 1. брдској и 7. СС дивизији, које су укупно имале преко 40.000 људи, као и деловима специјалног антигерилског пука ”Бранденбург” (вероватно око 1.000 људи). То значи да су, рачунајући и остале наведене јединице, Немци ангажовали преко 65.000 војника. Почетком маја они упадају у Црну Гору и Херцеговину са линије Пећ – Нови Пазар – Вишеград – Сарајево – Имотски.

Према Литерсовој заповести од 6. маја, немачке трупе, у садејству са Италијанима, имале су да ”униште све наоружане групације које се нађу у реону”. Литерс наставља:

Нарочито треба Михаиловићев штаб ухватити и уништити га са свим његовим помагачима и официрима за везу. 12

”Тежиште” операција у првој фази било је код најбољих јединица, 1. брдске, 7. СС и Бранденбуршког пука, којима се саопштава да се Дража налази у области Колашина и још једном понавља: ”Главни штаб Михаиловића је најважнији циљ.”

Овакво опредељење Литерс је објашњавао на следећи начин:

Све више и више су четнички одреди генерала Михаиловића нападали немачку војску; све више и више позивали су своје присталице да буду спремне за општи устанак против немачке војске. Час је дошао да се униште четници пре но што би могли, у савезу са Британијом, да нанесу штету Немцима. 13

Операција је, према Литерсу, имала бити безобзирна:

Трупе треба да према становништву које би се показало непријатељским поступају безобзирно и с бруталном чврстином и да непријатељу одузму сваку могућност живота разарањем напуштених места и похрањивањем постојећих залиха. Важне водостанице, које с обзиром на сопствене потребе и потребе пријатељског становништва не буду разорене, морају да буду под контролом.14

Под пријатељским становништвом Немци су подразумевали муслимане, док је у вези српског и црногорског живља – Немци су, као и Италијани, настојали да одвоје Црногорце од осталих Срба – генерал Бадер нешто раније дао следећу напомену: ”Оба су по природи националисти и мисле увек на ослобођење своје отаџбине”. 15

Литерс је ставио напомену и у вези Италијана. Ако би они уложили приговор на разоружање четника, Немци су своје наређење морали ”безобзирно извршити”. Неизвршење Мусолинијевог наређења да се четници разоружају имало се ”означити као издаја”.16 16

У заповести 1. брдској дивизији од 14. маја, као непријатељ број 1 у операцији ”Шварц”, уместо четника, што је стајало у дотадашњим наредбама, наведени су комунисти. Ипак, непријатељима се означавају ”све наоружане јединице” на које се наиђе, док је у следећој реченици подвучена реч ”све”:

Извршење задатака по овом наређењу односи се и на све четнике који су до сада били у савезништву са Италијанима. 17

Немачки планови за операцију ”Шварц” предвиђали су и ангажовање три италијанске дивизије – мада више формално, као и неколико бугарских батаљона, који су се показали поузданим.

Унутар обруча који је почетком маја начинило 65.000 Немаца, нашло се око 20.000 четника, који су направили свој обруч над око 15-16.000 партизана, који су се налазили на северу Црне Горе, са истуреним деловима на левој обали Лима, испод Бијелог Поља.

Други равногорски корпус под командом капетана Предрага Раковића и Расински корпус под командом мајора Драгутина Кесеровића, усиљеним маршем преко Пештера журе у помоћ Врховној команди ЈВУО, почетак маја 1943. Фото: Википедија

Други равногорски корпус под командом капетана Предрага Раковића и Расински корпус под командом мајора Драгутина Кесеровића, усиљеним маршем преко Пештера журе у помоћ Врховној команди ЈВУО, почетак маја 1943. Фото: Википедија

Непосредно уочи операције ”Шварц” четници су се против комуниста на западном фронту налазили у офанзиви (Баћовић), а на југоисточном у дефанзиви (Ђуришић). Делови 1. и 2. пролетерске дивизије нападали су Колашин, верујући да је Врховна команда још ту. Према немачком извештају, ”јаке четничке снаге су издржале јак удар комуниста на Колашин и повукле се према истоку под борбом, услед надмоћног притиска”. 18

Операција ”Шварц” почела је 11. маја упадом снажних немачких колона у италијанску окупациону зону, из правца Новог Пазара и Пећи. Истовремено, Хитлерова солдатеска почела је са свих страна да стеже обруч око Црне Горе и Источне Херцеговине. (…)

Врховна команда Југословенске војске се на време повукла на север, са корпусима који су се налазили на десној обали Лима. ”Ми се непрекидно трудимо да тог човека ухватимо”, изјавио је Хитлер својим војним сарадницима 19. маја, на вест да је Дража поново умакао његовим трупама.  19

Мада је по окончању операције ”Шварц” генерал Литерс издао похвалну наредбу (”Војници! Операције против четника и комуниста завршене су. Главнина непријатеља је уништена”), немачки војни извештај ипак признаје да су се четници, за разлику од партизана, ”на време извукли”:

Док је четничким одредима, уз делимичну италијанску подршку, успело да се већим делом на време извуку у Србију и у крајеве које је запосела италијанска војска, главнина комунистичких банди између Пиве и Таре могла се опколити и уништити. 20

Према немачком извештају, четнички губици у операцији ”Шварц” износили су 17 погинулих и 3.764 заробљеника. Прва брдска дивизија заробила је 3.200 и убила 10 четника, док су остале заробљене и погинуле четнике пријавиле јединице које су надирале из правца Сарајева, пре свега 118. ловачка, која ја напала четнике с леђа код Калиновика и у долини Пиве. (…)

Најбоље решење за партизане било је да главним снагама покушају пробој на север, где је непријатељ био најслабији. Међутим, пробој главним снагама ни у једном правцу није долазио у обзир, јер их је Ј. Б. Тито из страха увек држао крај себе. А северни правац је отпао због немања података о непријатељу. У ствари, ”партизанска обавештајна служба” је имала податке да се на северу, између Сарајева и Вишеграда, налази чак 80.000 Немаца. 21 Како произилази из контекста, ову невероватну процену дао је комунистички ”најбољи дипломата”, Владимир Велебит, који се у ово време налазио међу Немцима. Као што смо видели, он је често разговарао и са немачким обавештајцима, којима, очигледно, није био дорастао.

Зато су комунисти најпре покушали да се пробију на исток, преко Лима, па на југ, између Матешева и Подгорице. На овим секторима налазила се 1. брдска дивизија, против које нису имали изгледа. У трећем покушају они крећу на север, према Фочи, али са свега пет бригада, тако да их одбија и најслабија немачка јединица, 118. ловачка дивизија. Оног дана, 25. маја, када ни овај трећи покушај пробоја није успео, генерал Литерс је издао заповест за сужавање обруча око партизана. Четницима у овој заповести он посвећује свега једну реченицу: ”Главнина четника је успела да измакне немачким јединицама.” 22

Три дана потом, 28. маја, комунисти се одлучују на покушај пробоја и на четвртом правцу, на северозападу, долином реке Сутјеске. Како ни овај пробој није успео, партизански Врховни штаб доноси још једну одлуку: да 1. дивизија, ојачана са две бригаде, покуша пробој долином Сутјеске преко друма Фоча – Калиновик; да се 2. дивизија, такође ојачана са две бригаде, усмери правцем преко Сутјеске, Зеленгоре и Трескавице у Средњу Босну, а да се 3. и 7. дивизија поново упуте на исток. 23 Од другог дела плана није било ништа, због 1. брдске дивизије. Комунисти су све наде полагали у јединице упућене поред села Тјентиште у долини Сутјеске.

Према Литерсовој заповести за 5. јун, партизански ”очајнички покушаји пробоја северно од Тјентишта у правцу северозапада одбијени су, при чему је непријатељ претрпео велике губитке”.  24 Комунисти су, међутим, наставили покушаје, јер нису имали куд, пошто су сваког заробљеног партизана Немци стрељали на лицу места. Током наредних пет дана, остаци 1, 2. и 7. дивизије, са Врховним штабом, успели су да се провуку између немачких линија у правцу Зеленгоре, а затим на север, према Ратају, Миљевини и Јахорини. Остаци 3. далматинске, 6. источнобосанске и Мајевичке бригаде провукли су се 13. јуна, док је 3. дивизија потпуно уништена. (…)

Делимично извлачење комуниста успело је јер су тај сектор држали Хрвати (369. хрватска легионарска дивизија, чији су војници већином били Хрвати) и делови 118. ловачке дивизије. Што се тиче Хрвата, на чијем сектору је прошло највише комуниста, Немци су били ”огорчени” њиховим држањем и ни на који начин, ни ”применом најоштријих метода”, нису успели да их натерају у борбу.  (…) 25

Најтачнију слику о операцији даје детаљна табела о губицима, коју је сачинио генерал Литерс.45 Осовинске трупе имале су укупно 583 погинула, и то највише њихова најслабија дивизија, 118. ловачка (262), док су губици осталих јединица следећи: 369. дивизија, тј. већином хрватске усташе 92, 1. брдска 43, 7. СС ”Принц Еуген” 120, пук ”Бранденбург” 12, 724. ловачки пук 2, 2. батаљон 734. пука 46 и 2. батаљон 724. пука 6. 26

С друге стране, Немци су избројали 7.489 мртвих партизана. Сем овога, губитке партизана процењивали су на још 4-5.000, што убијених, што умрлих од зараза и глади. Све жртве нису смели да броје, бојећи се заразе од пегавог тифуса. 27

Према томе, Операцију ”Шварц” преживело је свега око 5.000 партизана. У овој групи тзв. партијци чинили су висок проценат, док су најбољи борци нестали.

 

Милослав Самарџић

 

 

Из књиге Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, 2. том, Крагујевац, 2005.

 

Напомена: Распоред фуснота прати оригинални распоред из извора од фусноте 1. закључно са фуснотом 17.

Нумерација следећих фуснота је условљена природом платфоме на којој се текст репродукује, те  ради аутентичности редоследа треба консултовати изворно издање књиге – Српски меморијал /а.м.

 

Фусноте

  1. И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 115.
  2. Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 193.
  3. Зборник докумената, том 12, књига 3, 204, 223, 242.
  4. Зборник докумената, том 12, књига 3, 204, 223, 242.
  5. Зборник докумената, том 12, књига 3, 204, 223, 242.
  6. Зборник докумената, том 12, књига 3, 243, 265.
  7. Зборник докумената, том 12, књига 3, 243, 265.
  8. Зборник докумената, том 12, књига 3, 243, 265.
  9. Зборник докумената, том 12, књига 3, 243, 250-252, 372.
  10. Зборник докумената, том 12, књига 3, 243, 250-252, 372.
  11. Зборник докумената, том 12, књига 3, 243, 250-252, 372.
  12. Зборник докумената, том 12, књига 3, 266.
  13. Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 195
  14. Зборник докумената, том 12, књига 3, 270, 244, 270.
  15. Зборник докумената, том 12, књига 3, 270, 244, 270.
  16. Зборник докумената, том 12, књига 3, 270, 244, 270.
  17. Зборник докумената, том 12, књига 3, 281, 313.
  18. Зборник докумената, том 12, књига 3, 281, 313.
  19. И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 117, 118.
  20. И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 117, 118.
  21. М. Лековић, Мартовски преговори 1943, 166.
  22. Зборник докумената, том 12, књига 3, 319, 347.
  23. Зборник докумената, том 12, књига 3, 319, 347.
  24. Зборник докумената, том 12, књига 3, 355.
  25. Зборник докумената, том 12, књига 3, 361-371.
  26. Зборник докумената, том 12, књига 3, 394-395.
  27.  Зборник докумената, том 12, књига 3, 394-395.
Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed